Istorija savremene civilizacije 4

←< 3. glava

ISTORIJA SAVREMENE CIVILIZACIJE Pisac: Šarl Senjobos

5. glava >→

ČETVRTA GLAVA
Francuska Revolucija

Monarhija i društvo na kraju XVIII stoleća.

Staro uređenje.

Na izmaku XVIII stoleća vlada i društvo još bejahu uređeni prema starim navikama, koje su se malo po malo stvarale još od Srednjega Veka. Kad Francuzi u XVII stoleću stadoše razmišljati o političkim pitanjima, onda im se većina ustanova, usred kojih življahu, prikazaše kao zloupotrebe, koje se ne slažu sa zdravim razumom i čovekoljubljem. Te ustanove, koje je Revolucija uništila, poznate su pod opštim imenom staro uređenje, ili stari režim.

Na taj se režim upravljala trostruka kritika: zameralo se monarhiji, što ima neograničenu vlast, bez ičega što bi je umeravalo i bez ikakva nadzora; društvu se zameralo, što je zasnovano na povlasticama, a vladi, pak što se drži starih navika izukrštanih i bez pravilnosti.

Monarhija i neograničena vlast.

Kraljevi su malo po malo tako uredili upravu, da se sva vlast usredsređivala u njihovim rukama. Francuski je kralj u svojoj ličnosti ujedinjavao sve vrste vlasti: on je sâm imao izvršnu vlast, pravo da postavlja sve činovnike, pa čak i članove svešteničkoga reda, da rešava o ratu i miru i o savezima, da skuplja redovnu narodnu vojsku i da rukuje celokupnom upravom.

On je imao i zakonodavnu vlast. Jedan kraljev ukaz bio je dovoljan, pa da izmeni osnovna načela vladavine i suđenja, jer je ukaz imao silu zakona. U Francuskoj nije bilo drugih zakona osem starih običaja i kraljevskih naredaba.

On je y načelu imao i sudsku vlast. Pravda je izricana y njegovo ime; smatralo ce da su sudije y njegovoj službi; on je imao prava da im oduzme službu,^[1] ili da im oduzme kakav spor, pa da ga da na suđenje naročitim komisijama.

On je imao finansijsku vlast. On je sam određivao izdatke i poreze, koji su ce imali plaćati, i prikupljao ih je na načine, kako je sam hteo.

Za vršenje ovih vlasti, kralju su bili potrebni činovnici, U sredini su bili ministri, koji su sačinjavali kraljev savet (oni bejahu očuvali stare nazive: za pravdu kancelar — chancelier, — za finansije glavni nadzornik — contrôleur général d' Etat i za ostale poslove državni sekretari — secrétaires). — Svaka je oblast imala svoga intendanta (upravnika) i njemu potčinjene činovnike (subdélégués). Ali svi ovi činovnici sami po sebi nisu imali nikakvih prava; kralj ih je postavljao izbacivao po svojoj volji.

Kralj i njegovi činovnici imađahu neograničenu vlast. Govorilo ce da ova vlast ne treba da bude proizvoljna i da kralj treba da vlada po izvesnim, već utvrđenim običajima, koji su nazivani osnovnim zakonima kraljevine (lois fondamentales). Ali ti osnovni zakoni (običajni) nisu bili napisani, i niko nije mogao tačno kazati y čemu ce oni sastoje.

Parlamenat je 1787. godine izjavio, da ne bi trebalo da kralj udara kakav nov porez, dok za to ne upita stalešku skupštinu. (To je bila sasvim nova teorija; Luj XIV i Luj XV uveli su više vrsta poreza, a međutim staleška ce skupština nije sastajala od pre 165 godina). U sednicu od 19. novembra dođe kancelar s kraljem, da y ime kraljevo objasni „načela monarhije”: „Ta načela, koja je narod y opšte usvojio, kazuju da sam kralj ima najvišu vlast y svojoj kraljevini, da je on samo Bogu odgovoran za primenjivanje te najviše vlasti, i najposle, da zakonodavna vlast počiva y licu vladaočevu, bez ikakve zavisnosti i deobe... Iz tih starih narodnih načela izlazi: da kralju nije potrebna nikakva vanredna vlast radi upravljanja svojom kraljevinom, da bi francuski kralj y predstavnicima triju staleža državnih mogao naći samo jedan širi savet... i da bi on uvek bio najviši sudija za njihove predstavke ili za njihove žalbe.” Parlamenat učini učtive primedbe. Kralj mu zapovedi da registruje (upiše y naročitu knjigu) ukaz o zajmu. Vojvoda od Orleana zahte, da ce y registru zapiše: da je ukaz registrovan „po izričnoj naredbi Njegovoga Veličanstva,” i izjavi, da je taj postupak nezakonit. Luj XVI reče poluglasno : „Meni je sve jedno.” Po tom dodade: „Pa ipak je zakonit, stoga što ja to hoću.”

Osem kraljeve volje nije bilo, dakle, drugoga pravila za upravljanje. A pošto on nije mogao sam lično vršiti svu svoju vlast, to su y stvari ministri i upravnici vladali kraljevinom, i to vladali despotski, jer nisu bili podvrgnuti ni pod kakav stalan zakon, niti su s kim vlast delili.

Od negdašnjih starih vlasti još su ce bila zadržala dva odlomka: parlamenti i, y nekim oblastima, oblasne skupštine. Ali parlamenti nisu imali druge vlasti, do samo da raspravljaju sporove između privatnih lica (sporove, y koje je vlada bila umešana, raspravljali su naročiti sudovi ili državni savet); oni dakle nisu mogli služiti kao neka kočnica vladinom zloupotrebljavanju vlasti. Oblasne skupštine bile su ce održale još samo y nekim oblastima (Bretanji, Burgundiji, Provansu, Langedoku i malim pokrajinama pod Pirinejima), pa i njihovo je trajanje bilo svedeno samo na po nekoliko dana, a za to vreme nisu imale druge uloge, do samo da odobre porez na zemljište i da ga rasporede po oblasti.

Kraljevi činovnici, dakle, rešavahu kao gospodari o svemu y opšte. Opštine nisu mogle ništa uraditi, pa čak nisu mogle ni most ili crkvu popraviti, dok to vlada ne odobri. Iznad opštine y većini oblasti nije bilo nikakvoga nadleštva, pa čak ni kakvoga savetodavnoga tela; stanovnici nisu imali nikakva sredstva, pomoću kojega bi vladi predstavili svoje zahteve ili žalbe.

Na taj su način činovnici imali svu vlast, ne samo bez ikakve podele s kim, nego i bez ikakva nadzora. Niko nije imao prava da nadzirava njihov rad, a niko čak nije imao mogućnosti ni da sazna sva njihova dela. Nikakva skupština nije pozivana, da pregleda administraciju koje oblasti ili vrhovnu upravu y kraljevini (ničega što bi ličilo na sadašnje okružne odbore — conseils généraux, ili narodnu skupštinu — chambre des députés). Nikakve novine nisu imale prava pretresati činovnička rešenja, i cenzura je to zabranjivala; ponajčešće ce nije moglo za njih ni znati, pošto su tajno donošena. Ministri i njihovi činovnici upravljali su tajno, a narod čak nije ni izveštavan o onom što oni rade. „Francuskom ce vlada sa dna kancelarija”, rekao je Neker. Nisu ce znale čak ni sume državnih rashoda i prihoda; i to je bila velika odvažnost od Nekerove strane, što je priredio izveštaj (compte rendu) o izdatcima, koji y ostalom nije bio tačan. Tako dakle nije bilo nikakve nezavisne sile, nikakve javnosti, da sprečava ili bar iznosi zloupotrebe vlasti; ničega, pa ni same bojazni od javnoga mnenja, da smeta svemoćnim i neodgovornim činovnicima, da svoju vlast ne upotrebljavaju na zadovoljavanje svojih prohteva, da ne štite svoje prijatelje i da ne gone svoje lične neprijatelje.

Kralj je postupao s državnim prihodima kao sa svojim ličnim dohotkom: kad je uzimao novac iz blagajna on je tim trošio svoje blago. Osem onih suma, koje su bile potrebne za izdržavanje njegovoga dvora, on je razdavao godišnje na 40 miliona poklona, pod vidom pensija dvorskim ljudima (sama porodica Polinjakova primala je na 700 hiljada livara.)^[2] On je imao na raspoloženju sve što je bilo u državnoj blagajni: njemu je bilo dovoljno samo da potpiše gotovu priznanicu (acquit de comptant) i podnosilac je takve priznanice samo imao da otide, da primi novac iz blagajne. Ovakva je praktika onemogućavala uvođenje pravilnoga budžeta.

Izdatci ce nisu udešavali tako, da budu y ravnoteži s prihodima; primanja su gotovo uvek bila manja od rashoda, i manjak ce popunjavao pozajmicama.

Isto je tako i porez bio ostavljen vladinoj samovolji. Svake godine je Državni Savet određivao sumu, koju svaka oblast ima da plati, i samo su one oblasti, koje imaju svoju stalešku skupštinu (pays d' Etats), mogle pretresati veličinu svojih dažbina. Isto su tako samo one imale pravo da raspoređuju porez na stanovnike srazmerno njihovu bogatstvu. U celoj ostaloj Francuskoj svima su radnjama rukovali činovnici: oblasni intendanti i poreski odbornici (élus) raspoređivali su prostački danak na parohije, i često im ce prebacivalo da su smanjivali poreze y onim parohijama, y kojima su njihovi prijatelji imali nepokretnih dobara. Između stanovnika jedne parohije porez nije raspoređivan po imovnom stanju, niti po utvrđenim propisima, već „prema sposobnosti” svačijoj (takav je bio običaj od starine). Skupljači poreza (collecteurs) bili su ovlašćeni da procenjuju te sposobnosti, da određuju, šta je svaki stanovnik mogao platiti; oni su po svojoj volji povećavali ili smanjivali svačij deo poreza. Seljaci su ce morali pretvarati, kao da su siromašni, da bi tako izbegli povećavanje poreza; oni su živeli po bednim kućicama i prikrivali ono što imaju.

Porez pa piće (aides) i na so (gabelle), koji je država izdavala pod zakup raznim kompanijama, prikupljali su kompanijski zvaničnici, koji su imali istu onakvu vlast kao i državni činovnici. Oni su ulazili y kuće, da traže ne bi li našli soli, koja je krijumčarski kupljena. Krijumčari su osuđivani na šibanje ili su slati na galije, i svake godine hvatano ih je 2—3000. Najposle, y nekim oblastima, uprava bejaše odredila količinu soli, koju je svaka porodica. morala kupiti, i to je bila prinudna potrošnja soli (sel de devoir). Ova ce co morala utrošiti y kujni, a bilo je zabranjeno da ce njom usoli svinja. S toga je porez na so bio omrznut kod svega stanovništva.

U XVIII stoleću Francuzi su plaćali pet puta manje poreza nego danas, ali su te poreze teže podnosili, jer je porez bio raspoređen bez obzira na bogatstvo poreskih obveznika, a prikupljan je na način samovoljan i, sa kinjenja, nesnosan.

Isto je tako bilo i s narodnom vojskom. Od kako je ona ustanovljena pod Lujem XIV, stojala je na raspoloženju intendanata, koji su sve sinove bogatih seljaka oslobođavali vučenja kocke.

Policija, koja je stvorena pod Lujem XIV, bila je za podanike najstrašnije oruđe vlasti. Jedan ocenjivački odbor (cenzura) pregledao je sve spise, pre nego što će ce objaviti, i zavisilo je od volje cenzorove, da li će ce sprečiti da ce kakva knjiga pojavi. Štampari, koji bi ce usudili da kakav spis obnaroduju bez dopuštenja cenzure, bili su y opasnosti da dopadnu zatvora ili zatočenja na galijama. Knjige, koje bi izišle bez dopuštenja, optuživane su pred sudovima i osuđivane na uništenje, često i da budu spaljene rukom dželatovom. To ce dogodilo Volterovim Filosofskim Pismima, Diderovu Pismu o slepcima (Lettre sur les aveugles), Rusovljevu Emilu i dr. Često je pisac bivao hvatan i bez suđenja slat y Bastilju; Volter je tu dva puta zatvaran. Da bi radio y sigurnosti, Volter ce reši da ide da živi izvan Francuske (u Lotringiji, Pruskoj i Ferneju). Frere je bio zatvoren y Bastilju zbog istorijskih rasprava o franačkim kraljevima, gde je dokazivao neistinitost nekih predanja o postanku monarhije.

Štampa nije ni y koliko bila slobodna. Zbog cenzure je bilo čak i nemogućno izdavanje svakodnevnih novina; kakav članak mogao je y novinama izići, tek pošto ce pregleda: y onim novinama, koje je cenzura puštala, nije bilo nikakvih drugih političkih izveštaja osem vladinih službenih saopštenja.

Nije više bilo ni veroispovedne slobode. Katolička je vera bila obavezna i Luj XVI je pri krunisanju izgovorio zakletvu „da će brižljivo i svom svojom vlašću raditi, da iz svih zemalja gde on vlada istrebi jeretike, koje je crkva osudila”. Ni protestanti ni Jevreji nisu mogli biti y državnoj službi. Od 1685. godine protestantska je vera bila zabranjena y kralevini; protestanti su ce i dalje tajno skupljali y pustinji, to jest po usamljenim mestima, i kad bi koji od ovih skupova bio iznenadno uhvaćen, pastor (sveštenik) je osuđivan na smrt, a ostali prisutni na galije.

Ni sami katolici nisu bili slobodni; gostioničarima je bilo zabranjeno da kome dadu mesa y petak ili uz post, a radnicima da rade y nedelju ili y praznične dane.

Lična sloboda pojedinih lica nije bila zajemčena. Policija je mogla zatvoriti koga hoće i zadržati ga kao zatočenika, dokle ona hoće, a da nikom ne odgovara. Za zatvaranje je bila do-voljna samo jedna naredba y ime kraljevo, y zatvorenom pismu (lettre de cachet). Lice, zatvoreno na osnovu ovakvoga pisma, vođeno je y jednu od onih tamnica, nad kojima sud nije imao nikakva nadzora (najčuvenija je bila pariska Bastilja), i tu je ostajalo sve dotle, dok upravnik tamnice ne dobije zapovest da ga pusti; a pokatkad je tu godinama bilo zaboravljeno. Latid je bačen y Bastilju zbog toga, što je uvredio gospođu Pompaduru, i tu je ostao 35 godina. Ova su tajna pisma imali na raspoloženju ministri i njihovi poverenici, koji ce nisu njima služili samo protiv vladinih protivnika, nego i protiv svojih ličnih neprijatelja; i y tom ce bilo toliko daleko otišlo, da su ova pisma prodavana blanko (tj. nepopunjena), pa je sam kupac upisivao ime čoveka, za kojega je hteo učiniti da ce zatvori. Takvim su ce načinom služili i ocevi, da bi ce oprostili neposlušnih sinova. Godine 1770. Malezerb je govorio Luju XV: „Nijedan građanin u vašoj kraljevini nije siguran da svoju slobodu neće videti prinesenu na žrtvu kakvoj osveti; jer niko nije toliko veliki, da bude zaštićen od mržnje kakvoga ministra, ni toliko mali, da ne bi bio dostojan mržnje jednoga zvaničnika y službi poreskih zakupaca.”

Uprava stare monarhije, usredsređena y kraljevoj ličnosti, a rukovođena isključivo njegovim služiteljima, utvrdila je vladavinu despotsku i samovoljnu; nikakva je vlast nije ograničavala, nikakav je nadzor nije primoravao na umeravanje, nikakvo pravo nije bilo zaštićeno od njenih zloupotreba.

Društvo i povlastice.

Društvo je y Srednjem Veku bilo sastavljeno iz više, po pravima nejednakih staleža. Kraljevi, da bi svoju vlast utvrdili nad svima svojim podanicima, nisu imali potrebe da ovu nejednakost kvare; ljudi viših staleža bejahu dakle očuvali svoja posebna prava (povlastice).

Zvanično su ce y narodu razlikovala tri staleža, to jest tri klase, koje su y staleškim skupštinama imale svoje zasebne predstavnike.

Sveštenstvo, koje je imalo prvenstvo nad drugim staležima, bilo je sačuvalo svoje prostrane baštine (oko jedne četvrtine svih zemalja y kraljevini) i jednu vrstu poreza na zemaljske proizvode, desetak (dîme, koji je iznosio oko 125 miliona godišnje). Te njihove zemlje nisu bile podložne nikakvom danku, i sveštenstvo nije plaćalo drugoga poreza osem jedne vrste dobrovoljnoga poklona od desetak miliona, koji je odobravala sveštenička skupština svakih pet godina. Ono je imalo pravo nadzora nad narodnim školama, bolnicama i dobrotvornim ustanovama. Ono je vodilo i čuvalo spiskove krštenja, venčanja i sahranjivanja, koji su ce upotrebljivali mesto naših protokola rođenih, venčanih i umrlih. Ono je uz to imalo n svoje crkvene (duhovne) sudove, koji su sudili sveštenim licima, koja su optužena za disciplinske pogreške, i rešavali bračne sporove.

Plemstvo je nekada imalo y svojim rukama gotovo svu zemlju i svu vlast, ali je od svega toga bilo sačuvalo samo odlomke.

Seljaci malo po malo bejahu postali vlasnicima onih zemalja, koje su obrađivali; oni su imali y svojim rukama oko jedne trećine zemlje. Ali su oni prema starom vlasniku (vlastelinu, senjeru) ostali pod onim teretima, koji su još od Srednjega Veka bili uvedeni i utvrđeni, i koji su u XVIII stoleću nazvani droits féodaux (feudalna ppava). Većina od tih feudalnih prava bila je od vrlo slabe važnosti,^[3] ali su neka od njih jako pritiskivala i dražila seljake, a osobito opa obaveza, da ce mora mleti y vlastelinskom mlinu, i pravo lovljenja, koje ih je primoravalo da napuste divljač, da im jedu useve i da im ih lovci gaze.

Vlast je bila prešla na državne činovnike. Ali su plemići još jednako imali prvenstvo, pri stupanju uslužbu. Sve su ce vrste službe udvoru samo za njih čuvale,. i da bi ko bio primljen ukraljevu kuću, trebalo je da bude plemenita roda. U vojsci su oni jedini mogli dospeti do viših činova, a od 1781. godine, samo su oni mogli postati i oficiri uopšte, i jedino su oni mogli biti odlikovani izvesnim ordenima (Sv. Duha, Sv. Luja, za vojničke zasluge). Oni su ostali i dalje slobodni od starih poreza, prostačkoga danka (talja) i razmeštanja vojnika po njihovim kućama.

Osem ovih zakonskih povlastica, prema plemićima ce uopšte postupalo sa više obzira i uupravnim nadleštvima, i u sudovima, i najavnim mestima (u seoskim crkvama vlastelin je imao počasno mesto).^[4] U praktici su gotovo sva važnija zvanja prvenstveno njima davana, a u društvu su ce oni mogli držati kao prirodne starešine svega što ne bejaše plemić. — Volter je imao nekakav spor s vojvodom od Rohana. Jednoga dana poslaše kući, gde je on bio na ručku, da ga pitaju za nekakvu hitnu stvar, no tek što je izišao, ščepaše ga vojvodini lakeji, te ga istukoše batinama. I ne samo da Volter nije mogao dobiti zadovoljelja od velikoga vlastelina, nego ga vlada, kao tobož svađalicu, još i zatvori u Bastilju, odakle ga pustiše da iziđe, savetujući mu da ide u inostranstvo, te da ce tako na njega zaboravi.

Za sveštenstvom i plemstvom dolazio je treći stalež (tiers état, označavan samo rednim brojem treći). U širem smislu treći stalež je bio ceo narod. Ali ce i on delio uredove i mnogi su od ovih redova bili povlašćeni. Prodajući sudska i finansijska činovnička zvanja, kraljevi su bili stvorili jedan red ljudi pravne struke, koji su imali pravo da sude i da prikupljaju porez ukraljevo ime. Od ovih naslednih činovnika najznatniji su bili ušli uplemićski stalež (savetnici uparlamentu postajali su plemići utrećem naraštaju). Asvi ostali, kao na priliku sudije, finansijski činovnici, pisari i arhivari, beležnici (notari), zastupnici itd. ostajali su neplemeniti, ali i pored toga, osem one vlasti koja je vezana za njihovu službu, oni su imali i povlasticu da budu oslobođeni plaćanja prostačkoga danka i raspoređivanja vojnika po njihovim kućama, sasvim onako kao i plemići.

Čak je i među radnicima, koji su bili obavezni plaćati prostački danak (talj), bilo povlašćenih. Pravo upražljavati kakvu industrijsku radnju ili držati dućan i dalje je ostalo vezano za povlasticu kao i u Srednjem Veku; majstori jednoga istoga zanata sačinjavahu jedno zatvoreno telo (društvo), u koje je neko mogao biti primljen tek posle dugogodišnjega šegrtovanja i pošto plati određenu sumu novaca. Budući je broj mesta bio ograničen, to ce i povlastica za upražnjavanje industrijske radnje najzad ograničila samo na majstorske sinove. Ko je god pokušao da što proizvodi ili da prodaje, a nije bio primljen u kakav zanatlijski esnaf, morao je dopasti zatvora i pretrpeti konfiskovanje robe.

Društvo je dakle bilo zasnovano na nejednakosti. Ta je nejednakost naročito bunila građane; oni nisu više mogli podnositi da jedan čovek bude više od ostalih samo po sili svoga rođenja; oni su govorili da jedan građanin vredi isto toliko koliko i plemić i hteli su da i oni dobivaju državnu službu i zvanja.

Nepravilnosti i stari običaji.

Isto tako su neprijatelji staroga režima kritikovali i ono zamršeno i varvarsko administrativno uređenje. Podela zemlje na oblasti vojne (gouvernements), crkvene (diocèses) i finansijske (généralités)^[5] bila ce u toku vremena stvorila naizmeničnim uvećavanjem, deobom i smanjivanjem, bez ikakva zajedničkoga plana. S toga je ta podela bila zamršena i nepravilna; delovi su bili vrlo nejednaki i puni tuđih potpuno zatvorenih zemalja; bilo je finansijskih oblasti velikih koliko četiri do pet današnjih francuskih okruga (departmana), a bilo ih je i koliko samo jedan; — agatska je eparhija (dijeceza) imala dvaestinu parohija, dok ih je ruanska imala više od sedam stotina. — Oblasti raznih struka nisu ce među sobom poklapale: eparhija, sudska oblast (bailliage), poreska oblast (élection) i vojna oblast stvarane su svaka za sebe, bez obzira na ove druge; one su ce prostirale jedne preko drugih i zapletale ce na najnezgodniji način.

Razne oblasti bile su sačuvale svoja posebna uobičajena prava i svoje mere za dužinu, težinu i zapreminu; nije bilo nikakva zakona ni opštega, svima zajedničkoga prava; to je otežavalo međusobne odnose i trgovinu između pojedinih oblasti. Osem toga, pogranične su pokrajine bile odvojene od ostale kraljevine i starim carinama, koje su zadržane i posle prisajedinjenja.

Ta zbrka i raznolikost otežavale su upravu i kočile saobraćaj. To ce prosvećenim ljudima nije dopadalo, te su tražili vladavinu s jednoobraznom i metodičkom podelom i jedinstvo (pravnih) običaja i mera.

U raznim granama uprave vlasti su radile i dalje po starom načinu, koji je izgledao nečovečan ili nepravedan. U finansijskoj struci porezi su bili tako raspoređeni, da najviše pritiskuju one najsiromašnije; prostački je danak (talj) ostao uređen onako kao i y XV stoleću, pa čak i porezi, koji su udareni pod Lujem XIV, lični porez (capitation) i dvadesetak (vingtième), i koji su imali da obuhvate i povlašćene staleže,biše najzad nejednako raspoređeni; povlašćeni su uspevali da ce od njih oslobode na štetu drugih. Porez je prikupljan uz nečovečno postupanje. Ako poreski obveznik ne plati porez, unjegovu ce kuću smeštaju vojnici (garnisaires), koji žive o njegovu trošku. Skupljači poreza (collecteurs) nisu bili plaćeni činovnici, već su bili stanovnici dotičnoga sela, koji su bili primorani da taj rad besplatno rade, a uz to su oni još bili i odgovorni za one sume, koje ce nisu mogle naplatiti. — Posredni su porezi bili izdati pod zakup i samo je jedan deo prihoda ulazio udržavne blagajne, a ostalo je zakupničko udruženjezadržavalo za sebe, pored toga i zloupotrebljavalo onu vlast, koju mu je država dala, te iznuđavalo od poreskih obveznika i više, nego što su bili dužni dati; sporove između udruženja i pojedinih privatnih lica presuđivali su naročiti finansijski sudovi, koji su imali naročita računa da sude ukorist udruženja.

U vojsci su skupljači vojnika na prevaru vrbovali tobožnje dobrovoljce. Disciplina je bila surova, vojnik ce još kažnjavao batinama.

Pravosuđe je još bilo uređeno kao i uXVI stoleću. Sudijska su ce zvanja kupovala, i onaj, koji kupiili nasledi sudijsku službu, morao je polagati ispit pre nego što bude uveden unju, ali ce na tom ispitu nikad nije odbijalo, bar ne zbog nesposobnosti. Po selima su još bili zaostali vlastelinski sudovi, koji su imali još dovoljno vlasti da kinje one, koji potpadahu pod njihovu sudsku nadležnost, ne čineći im pri tom nikakve usluge.^[6] Pokatkad je bilo i po četiri suda jedan povrh drugoga, tako da ce moglo apelovali od jednoga na drugi. Parnice su ce godinama produžavale; zastupnici, beležnici i advokati, koji su od toga živeli, trudili su ce da učine da duže traju. A i samim je sudijama ova sporost išla u račun, jer su oni od parničara dobivali neku vrstu nagrade u novcu (épices),^[7] koja ce određivala srazmerno vremenu koje im je dotični spor oduzeo. Često ce dešavalo da troškovi oko kakvoga spora nadmaše vrednost spornoga predmeta. — Krivično je suđenje vršeno po starom postupku: okrivljeni je držan u zatvoru, koliko su sudije htele, udaran je na muke, suđeno mu je tajno, a on nije mogao uzeti advokata, da ga brani; sudile su mu sudije po zanatu, koje su uvek bile sklone da u svakom optuženom licu gledaju krivca. Još su bile u životu one stare varvarske, svirepe kazne: žigosanje usijanim grožđem, privezivanje za sramni stub, bič, vešala, točak itd.

Eto to su oni stari običaji i navike, koje ce stiču pod jednim opštim imenom stari režim ili stari način upravljanja.^[8] U XVIII stoleću njih nisu drukčije smatrali nego kao zloupotrebe, i nisu ih tako smatrali samo oni koji su od njih trpeli, nego i sami oni, koji su ce njima koristili: vlastela, sveštenstvo i bogati građani.

Revolucija.

Početak Revolucije.

Protivnici staroga režima nadali su ce da će vlada sama izvršiti popravke. Ali Tirgovo ministrovanje pokaza im, da povlašćeni redovi neće bez otpora dopustiti, da im ce oduzmu njihove povlastice, te stadoše govoriti da je potrebna revolucija, to jest opšti prevrat, da bi ce uništile zloupotrebe i preporodila kraljevina.

U početku ce nije predviđalo, na koji će ce način izvršiti ova revolucija. Sve vrste ljudi imađahu neke koristi da je spreče: kralj i njegovi činovnici, da bi održali neograničenu vlast, a povlašćeni staleži, da bi sačuvali tu nejednakost zarad svoje koristi. Od tud dakle vlada i povlašćeni udruživahu sve svoje sile, da spreče nezadovoljnicima čak i da govore o tim stvarima. Jedan Englez, Artur Jung, putujući kroz Francusku 1787. godine, primetio je da ce tuda mnogo manje govori o stvarima domaćim nego o stvarima holandskim. A na dve godine posle toga revolucija je već izvršena. Pokret je dakle bio vrlo brz. To je došlo od tud, što su ce vlada i povlašćeni staleži među sobom borili i uzajamno oslabili, umesto da su ce uzajamno potpomagali, da nezadovoljnike suzbijaju.

Povod borbe bilo je finansijsko pitanje. Od pre jedno pola stoleća vlada je trošila više nego što je imala prihoda, i deficit je bio ušao u naviku. Ostatak neplaćenih dugova jednako ce gomilao, a Američki Rat, koji je stao skoro pola milijarde, konačno poremeti budžetsku ravnotežu. Najpre ce iz toga teškoga stanja izlazilo pomoću zajmova. Za pet godina Neker je uzajmio 450 miliona (ne računajući 40 miliona što su uzeti u napred na ime prihoda i 45 miliona od raznih prodaja), a njegov poslednik Kalona uzajmi 650 miliona dinara. Interes na ovaj dug učini da ce deficit popne na 80 miliona u 1783., a na 112 najmanje u 1787. godini. Ovakav ce režim mogao održati pod rukovođenjem jednoga bankara, kao što je bio Neker, koji je umeo naći načina za nabavljanje novaca: on je umeo kapitalistima uliti poverenje, objavljujući račune od 1781. god., koji su izgledali kao da pokazuju da su veći prihodi nego rashodi.^[9] Ali nastupi i taj čas, kad ljudi, koji su imali novaca, bojeći ce bankrotstva, ne htedoše više davati u zajam. Da bi ce sad pribavila nužna novčana sredstva, moralo ce povratiti Tirgovljevu sistemu: smanjiti izdatke ukidanjem pensija i beskorisnih činovničkih zvanja, povećati prihode uvođenjem poreza, koji bi obuhvatao i bogataše kao i siromahe. To je predložio i Kalopa. Bila je potrebna skupština, da joj razloži potrebu svoje reforme, s toga izradi da ce sazove skupština od plemića, koje vlada odabra (assamblée de notables). On je računao da će mu skupština usvojiti predlog; tako je mislila i publika i zbivala ce šala sa ovom skupštinom odličnih; po ulicama ce prodavala „skupština odličnih po četiri sua komad” (to su bile poređane i među sobom povezane lutke, koje su klimale glavom u znak odobravanja). Ali u ovom pitanju vlada i povlašćeni imali su suprotne koristi. Vladi je bilo potrebno da ukine finansijske povlastice, da bi uvećala svoje prihode od poreza; a povlašćeni su gledali, da ne plaćaju poreza, koji im ce činio u isti mah i neugodan i da ih ponižava. — Vlada je htela da očuva svoju vlast neograničenu i bez ikakva nadzora, i s povlašćenima ce savetovala samo zato, da im nametne preduzete mere; povlašćeni su pak hteli da ce koriste vladinim neprilikama, te da nadziravaju njen rad, da pretresaju njenu politiku i da joj nametnu svoju saradnju. — Vlada je htela zavesti jednakost (bar u koliko ce tiče poreza), a da zadrži neograničenu vlast, a povlašćeni su hteli da ce zavede politička sloboda, a da ce zadrži nejednakost. I tako ove dve sile, koje su bile zainteresovane da spasu stari režim, umesto da ce ujedine i da ga brane, borahu ce jedna protiv druge, da od njega okrnje po jedan deo.

Vlada ce sudarala s tri prepreke jedno za drugim:

1., Skupština odabranih, koju skupi Kalona, ne htede odobriti njen predlog. Otpušteni Kalona bi zamenjen Lomenijem od Brijena, koji htede zavesti jedan nov porez i po novo ce zaduživati. Ali da bi zajmodavcima ulio poverenje, valjalo je izraditi da pariski Parlamenat ukaz o zajmu upiše u državne knjige.

2., Pariski Parlamenat ne htede upisati, dok mu ce ne dokaže poterba poreza i zajma (on je tu prekoračio svoju vlast, jer nikad nije imao većega prava do samo da čini predstavke — primedbe — kralju, a nikako da pretresa njegove ukaze). Po tom, osećajući da ga podržava i pariski narod, izjavi da „narod, predstavljen staleškom skupštinom, jedini je vlastan da kralju daje novčanu pomoć” i preklinjao je kralja da „sazove stalešku skupštinu svoje kraljevine.” (Ova teorija, pozajmljena iz Engleske, nije više primenjivana u Francuskoj od pre dva stoleća. Vlada je bila u nedoumici kako da radi. Ona pokuša da ublaži nezadovoljnike obećavši saziv staleške skupštine i izvršivši neke reforme (protestantima dade pravo građanstva^[10] i ustanovi oblasne skupštine, da pomažu intendantima i da ih nadziravaju). Isto tako pokuša da primora Parlamenat na popuštanje premestivši ga u Troaje, po tom držeći sednicu pod predsedništvom kraljevim i najzad oduzimanjem prava da ukaze upisuje u knjige.

3., Oblasne staleške i svešteničke skupštine stadoše na stravu Parlamenta i uložiše protest protiv ministarskoga despotizma. Bilo je čak i nereda u Bretanji, Provansu, Dofiniji i drugde. Tu su plemići rukovali otporom, da bi svoje povlastice sačuvali. (Međutim, u Dofiniji ce plemići udružiše s građanima i po novo prihvatiše stari oblik staleške skupštine, koja je bila ukinuta u XVII stoleću. Vizilska staleška skupština zahtevala je političku slobodu ne samo za Dofiniju nego i za celu Francusku, te bi ce tako ona mogla smatrati kao prvi pokret Velike Francuske Revolucije).

Ovi otpori uzdrmaše ceo stari režim. Na svima ce skupovima pretresahu državne uredbe i ustanove. Cenzura za knjige gotovo prestade da radi; godine 1787. i 1788. pojavi ce hiljadama brošura, u kojima ce kritikovahu povlastice i neograničena vlast. Stvori ce javno mišljenje, koje ce sve više i više pojačavalo. Jung, vrativši ce opet u Francusku 1788., nađe svu zemlju uzburkanu, i svuda je slušao kako ce govori da je pevolucija na pragu. Zamisao i samo ime stariji su od 1789. godine.

Vlada nije više mogla nalaziti novaca čak ni za najnužnije potrebe; u kasi nije više bilo ostalo ni pola miliona. Ona je bila obećala saziv staleške skupštine iz cele zemlje za 1792. pa je sazva za 5. maj 1789. godine, a uz to obustavi plaćanje dugova.

Opšta staleška skupština.

Da bi nabavila novaca, vlada pristade da potraži i narodnu saradnju i da sazove i njegove predstavnike. Ali je još imalo da ce reše dva glavna pitanja:

1., Hoće li predstavnici, koji će ce sazvati, u skupštini predstavljati pojedine društvene staleže ili ceo narod ukupno? Hoće li skupština biti sastavljena, kao i ranije, od predstavnika triju staleža (sveštenstva, plemstva i građanstva), tako da svaki stalež za sebe veća i glasa? U tom slučaju dva povlašćena staleža (sveštenstvo i plemstvo) imala bi većinu naspram trećega staleža. — Ili pak, da li da ce usvoji jedan nov oblik, pa da ce trećem staležu da takva snaga, kakva bi odgovarala njegovoj važnosti? Pristalice trećega staleža upinjahu ce da dokažu, da on sam čini 99 od 100 svega naroda, i da je pravo, da mu ce da bar onoliko moći, koliko onim drugim dvama staležima. U ovom sistemu trebalo je da treći stalež ima toliko poslanika koliko ona druga dva ukupno (to ce zvalo „doublement du tiers”, udvajanje trećega staleža) i poslanici iz sva tri staleža imali su da glasaju zajedno, tako da glasovi trećega staleža održavaju ravnotežu glasovima povlašćenih (to je bilo glasanje po glavama);

2., O čemu je ova staleška skupština trebalo da veća? — Da li samo o finansijskim pitanjima, ili i o celokupnoj upravi? Da li treba da ce ona ograniči samo na preuređenje poreza, ili će imati prava da izvrši opšte preuređenje svih ustanova?

Ta su dva pitanja bila vezana jedno za drugo. Povlašćeni su staleži pristajali da prime preuređenje poreza, ali su hteli da zadrže ostale svoje povlastice; kad bi ce glasalo po staležima, oni bi imali većinu i ograničili bi preuređenje samo na finansijske stvari. Treći je stalež hteo opšte preuređenje, i kad bi ce glasalo po glavama, onda bi on rukovao tim preuređenjem i izvršio bi opšti prevrat.

Tada ce zapodede borba između povlašćenih i trećega staleža (1788). Parlamenti i skupštine odličnih ljudi (notables) koji su ce borili protiv neograničene vlasti, sad su ce borili za održanje nejednakosti; oni su zahtevali da ce staleška skupština sazove u onom obliku, u kojem je i ranije bila (glasanje po staležima). I oni na mah postadoše nepopularni.

Trebalo je da vlada reši, pod kakvim će vidom staleži većati. Ona je mogla po svojoj volji ograničiti preuređenje podržavanjem prva dva staleža, — ili izvršiti bitne izmene u opšte podržavajući treći stalež. Ona bejaše postala sudija između povlašćenih i svega ostaloga naroda. Ali je valjalo da ce izjasni za jednu ili drugu stranku. Ona ce ne smede rešiti. Kad je trebalo urediti predstavništvo trećega staleža, Neker pokuša da ostane između dve stranke neutralan; on dopusti udvajanje trećega staleža, ne upuštajući ce u rešenje pitanja o glasanju po glavama. Isto tako on ne odredi tačno ni kakva će prava imati ta skupština.

Izbor predstavnika za stalešku skupštinu bi izvršen posebno za svaki od ona tri staleža i u svakom okrugu (sudskom, — bailliage). Plemići i sveštenici birahu svoje poslanike neposredno^[11], a za treći stalež biranje je vršeno posredno, tj. dvotubo; stanovnici svake parohije (crkvene opštine) skupljali su ce, da izberu svoje poverenike, koji su išli u glavni okružni grad, te birali predstavnike okruga. Svaki je od ovih zborova morao, po starom običaju, sastaviti knjigu zaključaka, cahier, gde su izlagane sve žalbe i zahtevi šta da ce popravi. Zahtevi su bili mnogo slični jedni s drugima, u koliko su ce ticali opštega upravljanja kraljevinom (u toliko više, što su okružne skupštine bile dobile gotove obrasci ovih knjižica, iz kojih su jedan deo prepisale). Sva tri su ce staleža slagala u tom da opštu stalešku skupštinu smatraju kao skupštinu koja ima da predstavlja narod; svi su zahtevali preuređenje finansija i pisan ustav (konstituciju), da bi ce obezbedila narodna prava i ograničila vlast onih koji vladaju. Treći stalež je pored toga zahtevao da ce ukinu povlastice i da ce sva tri staleža spoje u jednu skupštinu, u kojoj bi ce rešavalo i glasalo po glavama.

Vlada nije ništa preduzimala, da odredi način rada i prava ove skupštine. 5. maja 1789. godine ona otvori opštu Stalešku Skupštinu u Verzalju, a nije bila rešila ni o čemu će ta skupština većati, niti pak pod kakvim vidom.

Narodna Skupština.

Borba između ove dve stranke započe ce na jednom pitanju o načinu postupanja. Držeći ce stare uobičajene praktike, vlada bejaše naredila da sva tri staleža zasedavaju razdvojeno. Treći stalež ne htede dopustiti da ce ova podvojenost uvede, jer kad ce staleži jedan put urede (konstituišu) podvojeno, onda bi i skupština rešavala po staležima. On ce dakle ne htede upuštati u većanje, dok ce prethodno ne reši pitanje o glasanju; sveštenstvo i plemstvo ne htedoše ce pridružiti predstavnicima trećega staleža, a vlada je sve više i više izgledala rešena da ih podržava. U ovom neradu probavili su šest nedelja. Treći stalež prekide taj nerad, donevši dva načelna rešenja:

17. juna on izjavi da može bez predstavnika drugih staleža, jer on predstavlja narod, i prozva ce Narodnom Skupštinom. To je značilo da pravo rešavanja u ime francuskoga naroda pripada predstavnicima trećega staleža. On pozva članove dvaju povlašćenih staleža, da dođu, da zasedavaju u Narodnoj Skupštini s jednakim pra-vom rešavanja i glasanja.

20. juna, pošto vlada bejaše zapovedila da ce zatvori ona dvorana, gde su ce držali sastanci trećega staleža, predstavnici odoše u kuglanu (Jeu de paume) i zakleše ce da ce „nikako neće razići, dok ce ne uvede ustav kraljevine i ne postavi na čvrstu osnovu”. To je značilo objaviti, da skupštinu ne može kralj raspustiti. Treći stalež postade jedna suverena i nezavisna vlast.

Tada ce vlada reši ca predloži jedan program za većanje; to je učinjeno u jednoj sednici, u kojoj je bio i kralj, 23. juna. Kralj predloži preuređenje poreza, a povlastice da ce zadrže: „Kralj želi da stara razlika triju staleža u državi bude sačuvana u celosti svojoj, kao nešto što je u suštini nerazdvojno privezano za osnovno uređenje njegove kraljevine”. Trećem staležu ce učini da je ovaj program nedovoljan i pobuni ce protiv kralja, ne pristavši da ide iz dvorane posle pročitanja te izjave kraljeve.

Tada ce zametnu borba između dve vlasti, Narodne Skupštine i vlade, koja je bila rešena da pomaže povlašćenim staležima. Vlada je za sobom imala nasleđene običaje (tradicije) i materijalnu silu. Ali je bila rastrojena a primećavala je, da ju je javno mnenje napustilo. Pariz stade na stranu Narodne Skupštine. Povlašćeni nisu bili dobro složni; i sveštenici i niže plemstvo pristadoše uz treći stalež i počeše zasedavati s njima. Sad popusti i sam kralj i zapovedi onom ostatku povlašćenih staleža, da ide i da zasedava u Narodnoj Skupštini.

Osvojenje Bastilje.

Vlada je još imala uza ce silu. Ona je mogla upotrebiti vojsku, da rastera Skupštinu; kraljeve su pristalice (roajalisti) to i savetovale Luju XVI, i pristalice Revolucije bojale su ce da ce po tom savetu i ne postupi. Vlada doista naredi, da vojska dođe u Bepzalj, a po tom je htede dovesti i u Pariz, gde je bio najveći nered.

Žetva 1788. godine bila je vrlo rđava; Pariz je bio pun izgladnelih bednika i gomila raznih zločinaca, koji su bili došli iz okoline; radnici iz dva predgrađa, Sent-Antoana i Sent-Marsoa, bejahu stali na stranu protiv vlade.

Parižani ce bojahu kakvoga nasilnoga vojničkoga udara, i ne dadoše kraljevim trupama da uđu. Po tom ce spremiše i urediše za odbranu. Kralj je u Parizu imao, na ulasku iz predgrađa Sent-Antoana, tvrđavu Bastilju, koja je služila kao državna tamnica. Tu su ce zatvarali ljudi koji su hapšeni na osnovu tajnih pisama (lettre de cachet); tu je više pisaca tamnovalo. U to doba vlade Luja XVI zatočenika je tu bilo malo, a nije bilo ni druge posade osem invalida i nekoliko Švajcaraca. Ali zbog uloge, koju je ova tvrđava imala, bejaše postala neobično mrska kao simvol samovoljne i despotske vlasti.

Parižani, čim nabaviše oružja, napadoše na Bastilju. Cela je pariska vojska bila svedena na dva puka; jedan od njih, tako zvana francuska garda, budući još odavno nastanjen između Parižana, umesto da ce bije s gomilom sveta, on ce s njom izmeša. Tako parisko stanovništvo mogade opsesti jednu kraljevu tvrđavu, a jedan od zapovednika koji su upravljali napadom bio je neki podoficir iz kraljeva puka francuske garde.

Zapovednik tvrđave predade ce; Bastilja bi zauzeta i odmah razrušena i narod je igrao na tom mestu.

Zauzimanje Bastilje samo po sebi nije imalo nikakve važnosti, ali je ono pozdravljeno od pristalica Revolucije kao velika pobeda. Ono je kazivalo da je pariski narod silom pobedio kraljevsku vladu. Kralj doista oseti da je pobeđen; on je 14. jula bio u Verzalju sa Skupštinom; sutra dan on lično dođe u Skupštinu i izjavi joj ovo: „Računajući na vernost svojih podanika, ja sam svojim trupama izdao zapovest da ce udalje iz Pariza i Verzalja. Ja vas ovlašćujem, pa vas šta više i pozivam, da u prestonici obznanite ove naredbe”. Za tim ce udali, a Skupština ustade i otprati ga čak do zamka, usred radosnih usklika iskupljena sveta; muzika stade svirati ariju: „Qui peut-on être mieux qu'au sein de sa famille?”^[12]

Kralj ce ne htede svojom vojskom poslužiti protiv Pariza i Skupštine. U isto doba ce i Parižani naoružaše i urediše kao narodna garda, pod komandom privrženika Narodne Skupštine Lafajeta. Sila, dakle, prelažaše od kralja na stranu Skupštine.

Skupština, pod zaštitom Parižana, postade jedini pravi gospodar. Zbog toga ce zauzimanje Bastilje i smatra kao zvanični datum početka Revolucije, i uzeto je da od 14. jula 1789. počinje I godina slobode.

Noć 4. avgusta.

Posle zauzimanja Bastilje kraljevska je vlast bila potpuno rastrojena u celoj Francuskoj; nije više bilo policije, da održava red. i gomile ljudi iđahu po zemlji, te pljačkahu; stanovnici pojedinih gradova urediše ce kao narodna garda radi odbrane. Po selima, a naročito na istočnoj strani, seljaci slušajući kako ce govori da je Narodna Skupština proglasila slobodu, nastadoše da je na svoj način uvedu u život. Najteži im tereti bejahu one dažbine i kuluci, pošto su ih morali davati svojim senjerima (vlasteli), tako zvane feudalne dažbine. Oni stadoše napadati zamkove i oduzimati dažbinske knjige (terriers, t. j. vlastelinske knjige u kojima su bile zapisane sve dažbine i obaveze seljaka prema vlastelinu) i arhive, te ih spaljivati; na mnogim je mestima zamak opljačkan, a vlastelin zlostavljan ili izložen opasnosti.

Kad Skupština bi izveštena o ovim neredima, odredi jedan odbor, da napiše projekt zakona za bezbednost kraljevine. Ovaj je zakonski predlog pretresan u sednici, koja je počela rad 4. avgusta u 8 časova u veče. Govorilo ce o „stišavanju uzrujanosti u oblastima, o obezbeđenju političke slobode i utvrđenju vlasnika imanja u njihovim istinskim pravima”. Neki su plemići predlagali da se objavi, da će feudalna prava otkupiti opštine, a. da će ce kuluci i lično ropstvo ukinuti bez ikakve naknade. Jedan poslanik iz Bretanje reče, da je narod spalio zamkove, da bi tim uništio i feudalne isprave, i da treba priznati „nepravednost tih prava, stečenih još u doba neznanja i mraka”. Ovaj govor oduševi Skupštinu, i više članova povlašćenih staleža jedan za drugim ponudiše da žrtvuju svoje povlastice.

Skupština oduševljeno primi ove ponude i jedno za drugim reši da ce ukidaju nejednakosti između pojedinih građana i između državnih oblasti. Tako ce ukidoše povlastice na državnu službu, vlastelinski sudovi, plemićska prava na lovljenje i podizanje golubinjaka, prava na nasleđe obamrle sebarske imaovine, desetak, povlastice nekih oblasti, gradovi i sela, prodavanje činovničkih položaja, razna udružnja (esnafi) itd.

Bi skovana i jedna medalja „da ovekoveči uspomenu na prisno ujedinjenje svih staleža, na napuštanje svih povlastica i na vatreno požrtvovanje svih duša zarad narodne sreće i mira”.

Noć 4. avgusta pa jedan put uništi sve one ustanove koje su održavale podvojenost društvenih staleža i omogući da ce stvara novo društvo na načelu jednakosti.

Načelna rešenja, koja su ove noći donesena, biše sređena i napisana u jednom dekretu, koji ce počinjao ovako: „Narodna Skupština potpuno uništava feudalni režim”.

Kraj staroga režima.

Stari je režim bio obeležen trima crtama koje jako padaju u oči:

1., Kralj je imao potpunu vlast, bez ikakva nadzora i bio je neograničeni gospodar;

2., Stanovništvo kraljevine bilo je podeljeno na staleže s nejednakim pravima;

3., Upravljalo ce prema starim, složenim, zapletenim i nečovečnim uredbama.

Skupština, oduzevši kralju vlast i ukinuvši povlastice, uništi kraljevo neograničeno gospodarstvo i nejednakost među stanovnicima. Za tim preduze da celu upravu preuredi po prostom i jednoobraznom planu.

Ona stavi sebi u dužnost da „preporodi” kraljevinu. Svoj rad otpoče ona uništavanjem stare Francuske; ona hoćaše da, pre nego što otpočne novo podizanje, najpre očisti zemljište, da uništi stare ustanove a da ih ne preuređuje. Sva ona stara običajna prava, koja su u skupštinskim knjigama (cahier) označena kao zloupotrebe, biše ukinuta. Na čelu novoga ustava bi istaknuta ova izjava:

„Narodna Skupština, želeći da francuski ustav zasnuje na načelima koja je priznala, nepovratno ukida ustanove koje vređaju slobodu i pravnu jednakost.

„Nema više ni plemstva, ni perskoga dostojanstva, ni naslednih ni staleških razlika, ni feudalnoga uređenja, ni vlastelinskih sudova, niti ikakve titule ili naziva i povlastica, koje su od tud poticale, niti ikojega viteškoga reda.... niti kakve druge nadmoćnosti osem preimućstva državnih činovnika u vršenju njihove službe.

„Nema više ni kupovanja, ni nasleđivanja kakve bilo državne službe.

„Nema više ni za koji deo naroda, ni za koje lice, nikakvih povlastica, niti kakva izuzetka od prava, koje je opšte za sve Francuze.

„Nema više ni esnafa niti kakvih udruženja po zanimanju, umetnostima i zanatima.

„Zakon ne priznaje ni verskoga zaveta, ni ikoje druge obaveze, koja bi bila protivna prirodnim čovečjim pravima ili ustavu”.

Od 1790. godine stare ustanove, kao kraljev savet, državni savet, intendanti, parlamenti, sudovi, zakupci poreza i dr. bejahu prestali da rade. Svešteničke zemlje biše proglašene za narodna dobra. Nije ništa više zaostalo od staroga režima.

---

1. Kako je sudijsko zvanje dobivano kupovanjem (u XVI i XVII stoleću), to ga je kralj mogao oduzeti, tek pošto plati kupcu izdatu sumu; no kralj, budući vazda bez novaca, nikad nije upotrebljavao to pravo; na taj način su sudije y stvari bile nepokretne, ali ne i po pravu.
2. Livra je novac različite vrednosti. Pred Revoluciju je vredela bez malo dinar. Prev.
3. Vlastelinovo pravo suđenja nije mu davalo nikakve vlasti, pošto je morao uzeti sudiju, da mu ovo pravo primenjuje
4. Obično se kaže da su pod starim režimom plemićima odsecane glave, a oni koji nisu bili plemići vešani su. To nije potpuno tačno. Kazna je zavisila od prirode krivice; razbojnik je, na priliku, mogao biti vrgnut na točak, i ako je bio plemić, i bilo je za to primera.
5. Naziv provincija, koji ce obično daje geografskim delovima Francuske pod starim režimom (pre Revolucije), nije bio njihovo zvanično ime.
6. U Francuskoj još ima ponešto iz doba pre Revolucije. Revoluciju su u nekoliko proizveli i pravoznalci, koji su ustukli pred potpunom izmenom sudskoga sistema; no broj ljudi od zakona smanjio ce, parnice su postale kraće i suđenje je besplatno.
7. Epices je u starom francuskom pravu najpre označavalo dobrovoljni poklon, u stvarima ili novcu, što ga je parničar davao svojim sudijama, kad dobije parnicu. (Naša „jabuka”, a i u njih većinom prerađeno voće). No taj ce običaj brzo izmetnuo u zloupotrebu, te ce poklon istraživao i često davao i pre suđenja. U nekim starim aktima stoji pri kraju zapisano : „Presuda ce neće izricati, dok ce poklon ne donese.” — Uredbom od 1669 g. odredi ce da ce taj poklon zameni novčanom nagradom, koja će ce pri izricanju presude odrediti prema radu, broju sednica i vrednosti spora. Prev.
8. Od običaja staroga režima samo neki dopiru do feudalnoga doba, a većina ih .je postala tek u XVI stoleću, pod vladavinom neograničene monarhije. Ali prosvećeni ljudi iz XVIII stoleća gnušahu ce na Srednji Vek i bejahu ce navikli, da njemu pripisuju sve ono što im ce nije dopadalo. Tako su oni sve zloupotrebe, pa ma kakve bile, smatrali kao „delo feudalnoga doba.”
9. Ovaj je višak bio uobražen (fiktivan). Izveštaj je bio samo jedno preduzeće da ce svetu ulije poverenje, kao ono što bismo mi danas nazvali reklama ili preporuka. Mirabo je to još tada pokazao.
10. Upravo, dopušteno im je da ce i oni, kao i katolici, upisuju u protokole rođenih, krštenih, venčanih i umrlih (état civil). Prev.
11. Vladike i neka vlastela bili su članovi po pravu (tj. bez izbora).
12. „Gde čoveku može biti prijatnije nego usred svoga roda”, — stih iz Marmontelove zajedljive opere Lucilije, za koju je muziku udesio kompozitor Gretri. Prev.