Историја Срба, Хрвата и Словенаца 10
| ←< 9. глава | ИСТОРИЈА СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА Писац: Станоје Станојевић |
11. глава >→ |
Ослобођење под туђом заставом. — Борба против Турака и против Аустрије.
После турског пораза под Бечом (1683 год.) почела је аустриска војска продирати на југ. Она је у току од шест година успела да сузбије Турке готово из целе Угарске и Хрватске, и да продре дубоко на Балканско Полуострво у српске земље, до Косова, Призрена и Скопља. Услед напредовања аустриске војске, и великих промена што су тиме изазване, настало је јако комешање у целом српском и хрватском народу. Народ је осећао, или се бар надао, да настаје ново доба, и да ће се можда све земље ослободити турске власти. Борба с Турском и ослобођење од Турака било је у то доба обузело све духове и све мисли, и велике су наде везиване за успехе аустриског оружја.
Али успеси аустриске војске нису били трајни. Због уласка Француске у акцију, Аустрија је велик део своје војске повукла са јужног фронта на Рајну, а борбу против Турака оставила је у главном Србима и српским устаницима. Они су међутим били и сувише слаби да задрже Турке, кад су с југа са новом војском почели надирати.
Радом и акцијом против Турака компромитован је био међутим знатан део српскога народа у Метохији и на Косову. Стога је, кад се аустриска војска почела повлачити из тих крајева, пошло с њоме и врло много тамошњег народа са својим првацима, а на челу сам патријарх пећски Арсеније III са клиром.
Ти су досељеници привремено насељени у јужној Угарског и дуж Дунава до изнад Пеште. И Аустријанци и досељени Срби били су тада уверени, да не аустриска војска ускоро опет поћи напред, и да не се они опет вратити својим кућама. Али се та нада није испунила.
Досељени Срби добили су, пре свога доласка у Угарску, велике повластице, које су им давале изниман положај у држави. Али ни Мађари ни Хрвати нису признавали те повластице и нису их вршили. И сами аустриски државници, који су Србима у главном били наклоњени, јер су им Срби као ратници били потребни, ишли су систематски за тим, да српске повластице сузе и окрње. Због тога је, одмах после преласка Срба под патријархом Арсенијем III у хапсбуршку монархију, почела борба за потврду и извршење српских привилегија. Том борбом испуњен је цео XVIII век.
У исти мах је српски народ у хапсбуршкој монархији имао да издржи још једну, исто тако тешку борбу, са католичком пропагандом, која је, потпомогнута од државне власти, радила свима средствима, да задобије Србе за католичку веру, или бар за унију.
Тако је српски народ у хапсбуршкој моархији у то доба имао да воду борбу на два фронта. Он је у великом броју учествовао у аустриској војсци у свима аустриско-турским ратовима против Турака (1683—1699, 1716—1718, 1736—1739, 1788—1791), а у исти је мах у самој монархији имао да води тешку, неправедну и неравну борбу за своја права крвљу стечена, за слободу своје вере и савести, и за осигурање своје националне егзистенције.
И хрватски је народ у то доба имао да подноси исте невоље. И Хрвати су се у то доба, као и Срби, борили у свима ратовима против Турака, а у исти су мах водили борбу против централистичко-апсолутистичких тежњи бечкога двора и против тенденција, које су стајале у опреци са интересима Хрватске и хрватскога народа. Аустриска влада, осим тога, није никако хтела придружити Хрватској освојене земље, које су за време слободног државног живота и пре турског освајања припадале хрватској држави. Стога је већ од почетка XVIII века почела борба хрватскога народа за целокупност хрватске државне територије. Та је борба у XVIII и у XIX веку у појединим моментима заузимала целокупни народни живот и интерес.
У тој борби за целокупност државе дошли су Хрвати први пут у сукоб и са Мађарима, због њихових шовинистичких и империјалистичких тежњи, стога што су Мађари хтели поједине освојене покрајине, које су некада припадале Хрватској, придружити Угарској. Ипак је, и ако с тешком муком, Хрватима пошло за руком да израде, да бар славонска граница буде сједињена са Хрватском (1745 год.).
При крају овог периода, крајем XVIII века, настају необично тешке прилике у животу хрватскога народа. Средином тога века још се код Хрвата осећао интерес за народне и државне потребе. Али у другој половини XVIII века као да се народни живот свуда гаси, и као да нестаје и државне и народне свести. У то доба изумиру органи народног живота и настаје велико пропадање хрватског народа. Идеја централизације и германизације, која је у то доба била покретач целокупног рада у хапсбуршкој монархији, захватила је и хрватску аристократију.
Завера Зрињског и Франкопана била је последња самостална акција хрватске аристократије, и, може се рећи, последња акција хрватскога народа за државне и националне интересе и идеале. За време реакције, која је после и услед те завере у Хрватској настала, хрватско је племство било тако преплашено да је тражило, да се Хрватска оцепи од Угарске, а придружи Аустрији (1672 год.). После више од сто година (1779 год.), у моменту кад је аустриским државницима изгледало, да државним интересима одговара да тако поступе, они су Хрватску просто подчинили Угарској. У Хрватској се у тај мах није јавио никакав покрет против овога чина, који је сасвим уништавао самосталност Хрватске и слободу хрватскога народа.
Али су црни дани за Хрватску и за хрватски народ тек имали да настану.
Велике реформе цара Јосифа II (1780—1790 год.) биле су у основици својој управљене, и директно и индиректно, против Угарске и Хрватске, и против њихове слободе и самосталности. Хрватска државна самосталност била је управо укинута још 1779 год., кад је Хрватска у административном погледу подчињена Угарској. Али је у Хрватској, и после тога, остало старо жупаниско уређење, на коме се оснивао целокупан самоуправни живот. Јосифове реформе су укинуле и жупаније, и тиме уклониле и последње трагове и остатке старог државног и слободног живота.
Услед тих рефорама и такога рада појавило се у Хрватској, исто као и у Угарској, где је укинут устав, велико незадовољство и јако врење. Турски рат, који је почео 1788 год., није могао одвратити пажњу народа од унутрашње политике, против које је он толико негодовао. Тако се Аустрија у сред рата, који у осталом такође није вођен са много среће, нашла пред опасношћу, да у земљи избије отворена буна.
У такој невољи цару Јосифу, који је био на самртничкој постељи, није остало ништа друго, него да опозове готово све своје реформе и да врати Угарској и Хрватској устав.
И Мађари и Хрвати имали су разлога да буду тиме задовољни. Али се јавно мњење, и у Угарској и у Хрватској, бојало да се поново не врати реакција. Оно се није умирило ни онда, када је наследник Јосифа II, његов брат цар Леополд II (1790—1792 год.), одмах у почетку своје владе, показао јасну тежњу и чврсту вољу, да у унутрашњој политици никако не иде стопама свога претходника. Страх од реакције био је тако велик, да су Хрвати у тај мах сматрали, да њиховом, и народном и државном, животу прети за сву будућност највећа опасност од аустриског апсолутизма. Они су стога били спремни да учине и највеће жртве, само да народ и државу осигурају и спасу од те опасности.
Стога су се Хрвати 1790 год., у страху од реакције, сами одрекли своје државне самосталности, и тражили су, да се потпуно споје и изједначе са Угарском, уверени, да ће се тако заједнички успешније бранити од централистичко-апсолутистичких тежњи бечких кругова. Али су се на угарском сабору, на коме су примљени ти хрватски захтеви, већ јавиле империјалистичко-шовинистичке тежње Мађара, које су их у најближој будућности морале довести у сукоб са хрватским народом.