Историја Русије (А. Јелачић) 2

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА II.
Легенде и факта из историје почетка руске државе

Према извештају руских летописа, државни живот ниче на великом путу "из Варега у Грке", средином IX столећа. Под годином 859. летопис бележи да су северни Словени плаћали данак Варезима, док су га јужни Словени плаћали Хазарима; затим следи белешка о изгнању Варега од стране словенских племена и о великој међусобној борби међу северним Словенима и Финцима. Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена споразумно реше, да позову Вареге иза мора, нека поновно владају над њима. И заиста, на позив нарочитог изасланства, које рече кнежевима варешким из племена Руса (Русь): "Земља је наша велика и богата, али нема у њој реда; дођите да будете кнежеви и владари наши" - дођоше три брата Рурик, Синеус и Трувор "са родом својим" и постадоше кнежеви код Словена (862.). Након смрти своје браће Рурик остаде једини кнез, те угуши буну новгородских незадовољника, размести "мужеве" по градовима, али изгуби један део своје војске, који се под Асколдом и Диром упути на југ, где су освојили, независно од Рурика, град Кијев на Дњепру (866.).

Хронологија летописа је више него сумњива, а а и у целини и легенда, која се јако укоренила, не изгледа сигурна. Питање о томе: ко су били Варези-Рус постало је веома замршено, па је изазвало огромну литературу. Да су Варези као и Руси (да ли је то исто, у то се сада сумња) средином IX столећа крстарили по Црном Мору, водили трговину са Грцима, па и гусарили дуж обале, о томе имамо довољно података код самих Грка савременика. Најзнаменитији догађај у тим односима био је напад Руса на сам Цариград године 860., о ком су сачуване оригиналне проповеди патријарха Фотија. Год. 879. летопис бележи смрт легендарног Рурика, оснивача Рурикове династије, која се средином XI столећа почела делити на више лоза, па је касније (линија Даниловића - потомака Александра Невског) владала у Московској Држави, све до године 1598. Постоје још и сада многобројне руске кнежевске породице, које воде порекло од Рурика.

Рурика је, све према летопису, наследио његов малолетни син Игор, уместо кога је управљао његов рођак Олег (879-912.). Олег се уопште јавља са цртама правог легендарног јунака, иако је његово име као "великог кнеза руског", који стоји на челу гомиле других кнежева, споменуто у уговору између Руса и Грка, чија се аутентичност не да оспорити. Олег је освојио читав пут "из Варега у Грке" са Кијевом, где је погубио Асколда и Дира, а сам Кијев назвао је "мајком руских градова" (882.). Он је покорио силу словенских племена, па је, према летопису, учествовао и у походу на Цариград (907.). Овај је поход, о ком се није пронашло никаквих података код Грка, летопис окитио сјајним песничким подробностима, очигледно позајмљеним из народне песме. Олег је, према летопису и у њему сачувеном уговору из године 907., узео том приликом од Грка велики данак. Овај уговор, такозвани "први", вероватно је у летопису измишљен. Међутим, други уговор из год. 911. представља несумњив превод грчке исправе. У њему су уређени трговачки и правни односи Руса и Грка. Олег је учинио толико јак утисак на савременике и потомке, да су и смрт његову окитили бајком. Причало се, да је Олегу многобожачки свештеник прорицао смрт од његова омиљеног коња, али је после много година умро од уједа змије, која се угнездила у лубањи тога мртвога коња (912.). Ова бајка веома је слична са причом скандинавске саге о јунаку Орварду Оду.

Велики кнез Игор (912-945.) познат нам је не само из руских летописа, него и из података које нам пружају страни писци. Из оног што се о њему прича добија се слика једног слабијег и недовољно одлучног владара и војсковође. И за његова времена ипак се кијевска велика кнежевина проширила, иако је велики кнез морао издржавати борбе са суседним племенима и њиховим старешинама. У једној таквој борби побуњени су Древљани убили несрећног кнеза на грозан начин, везавши га за две до земље спуштене брезе, које су га онда растргле. Игор, односно његови одреди, гусарили су по Црном Мору и Касписком Језеру, те извршили два похода на Цариград, од којих се први, благогодарећи употреби такозване "грчке ватре" од стране Грка завршио веома неповољно по Русе. Уговор, који су Византинци и Руси закључили год. 944. сматра се мање пробитачним за Русе, него онај Олегов; занимљиво је, да су у њему споменути Руси хришћани и хришћанска црква у Кијеву. Неки научници чак и самог Игора сматрају као хришћанина, али, држим, без довољног разлога.

Игора је наследио његов малолетни син Светислав (Свјатослав, 945-972.), који је владао и одрастао под туторством и управом кнегиње-матере Олге и војводе Свјенелда. Олга се јавља у летопису, очигледно на основу народне традиције и песме, са цртама "најмудрије жене". Чим је одрастао, Светислав се показао као ратоборан јунак, који се одликовао нарочитом брзином у својим војничким подвизима. Летопис га сликовито приказује на следећи начин: "Беше он храбар и лак, као пардус, скупљаше многе војнике; кола иза себе није возио ни котла; месо није кувао, него је изрезавши танко коњско месо, или дивљач, пекао то на угљу, па јео; није имао шатора, него је спавао на седлу; исто су чинили и сви његови; и слаше на све стране говорећи, "доћићу на вас". Ратујући широм целе источне Европе, Светислав је продро све до кавкаских предела, па се и тамо тукао са племенима Јаса и Касега. Али је нарочито знаменит његов поход на Балкан, куда су га Грци позвали да сруше бугарску царевину. Светислав је заиста и освојио Бугарску, али се одлучи да тамо и остане. Саградио је град Прејаславец на доњем Дунаву, па је, према летопису, говорио за њ: "Није ми мило да будем у Кијеву, хоћу да живим у Пјераславцу на Дунаву, јер је тамо средина моје земље, јер се тамо скупљају сва блага са свију страна: од Грка злато, свилене тканине, вино и различито воће, од Чеха и Угара сребро и коњи, из Русије крзна и восак, мед и робље".

Светислав је сахранио у Кијеву своју матер Олгу, која се раније, негде око године 955., покрстила у Кијеву, па је год. 957. ишла у Цариград да обиће цара и патријарха (о томе путу имамо две приче: једну у руском летопису, окићену легендарним подробностима о крштењу Олге у Цариграду, о кумовању и просидби царевој и томе слично; и аутентичну причу самог цара Константина Порфирогенита у спису "О церемонијама византиског двора", која пружа лепу културно-историску слику варварске кнегиње на царскоме двору). Светислав је разделио земљу између три своја сина - Јаропука, Олега и Владимира, чувеног потоњег крститеља Руса, па је отишао коначно у Бугарску. Срушивши Бугарску помоћу Светислава и његових Руса, Византија је онда свом снагом ударила на овог за њу врло незгодног суседа, те га је надмоћном снагом победила. О томе су сачувани савремени извештаји, који лепо приказују крваву борбу Руса и Грка. Светислав, побеђен и тучен, морао је да прими кратак и веома неповољан за њега уговор, по коме је одустао од сваких тражења на Балкану. После уговора о миру, Светислав, према причи савременика Лава Ђакона, "зажелио је да се састане са царем и да се разговара са њим. Јован (Цимискије) пристаде на то и у позлаћеној ратној одећи, на коњу, дојаши на обалу дунавску; њега је пратио одред коњаника у сјајном златом шивеном оделу. Ту су запазили Светислава, који је пловио на обичној скитској лађи, веслајући заједно са осталим веслачима. Он беше средњег раста, те се не би могао назвати ни превисок, ни пренизак: имао је припљоснаст нос, плаве очи, густе обрве, ретку брадицу и дугачке маљаве бркове. Све су косе на његовој глави биле ошишане, сем једног парчета, што је сведочило о племенитости његовог рода. Његова шија била је дебела, прси широке, а сви остали делови тела веома развијени. У његовој спољашњости било је нечег мрачног и суровог. У једном уху налазила се минђуша са црвеним каменом и два бисера. Бело његово одело није се ни по чему разликовало од одела осталих Скита, сем по његовој чистоћи. Не дижући се са клупе своје лађе, Светислав је кратко време говорио са царем о миру, па се упутио натраг".

На повратку у Русију, близу обале Дњепра, Светислав, који је имао малу пратњу, био је ухваћен од Печењега, дивљака, који су се пре неколико десетина година у руским степама угнездили, а потом и убијен. Печењешки кнез направио је себи гозбену чашу од лубање Светислављеве (972.)

Између синова Светислављевих, или тачније између њихових кругова, избиле су борбе, које су се завршиле тим, што је прво од руку присташа старијег брата Јаропука погинуо средњи Олег, па је онда (по летопису године 980., вероватније пак 978.) Јаропук био мучки убијен, када је ишао на измирење са братом Владимиром. Сматра се, да је Јаропук био представник хришћанске странке и њених тежња, док се Владимир јавио као заточник многобоштва. Прича се, да је он обновио и чак и развио многобожачки култ у Кијеву, тежећи тим да утврди државну кнежевску власт; било је случајева и људских жртава боговима, па су једном приликом погинули у Кијеву, као жртва тим боговима, хришћани Варези, отац и син. Владимир је водио велике ратове, не само сузбијајући сепаратистичке тежње словено-руских племена, него и освајајући нове пределе (Галицију, све до Карпата), ратујући и са Хрватима (Белим) у Галицији, и са Литванцима и са Бугарима. О начину живота Владимирова, о његовим гозбама, нарочито пак о његовим харемима, које је имао у већем броју, са огромним гомилама жена, причала су се велика чуда. Вероватно, да су те приче јако претеране. Али једно крупно зрно истине свакако се у њима налази: арапски писци приказују руске вође као власнике велике масе робова и као трговце робљем, тако да је и кијевски велики кнез Владимир лако могао имати масу чељади.

Међутим хришћанска странка била је веома јака у Кијеву, па су и везе са Византијом постајале све тешње. Примање хришћанства постало је веома актуелно питање чисто политичке природе. Ондашња Русија била је под разноврсним верским утицајима, али у првом реду хришћанским, са југоистока. Али су се осећали и западни утицаји; зна се да је западна црква имала веза са Кијевом још за време Олгино. Хазари, под чијом су влашћу неко време били јужноруски Словени, беху с пуно јевреја (чак и њихов цар, "каган," био је Мојсијеве вере), као и муслимана. Све ове утицаје летопис је приказао у причи о тобожњем доласку изасланстава разних вера Владимиру и о шиљању с његове стране нарочитог изасланства за обавештење о свим тим верама. Приче су ове обојене врло јаком полемичком бојом у источно-православном и грчком духу, али су створене очевидно доцније, иза год. 1100., јер се у њима Јерусалим приказује као град отет од Јевреја и предат Богом у руке хришћана (алузија на крсташки рат и заузеће Јерусалима од крсташа 15 јула г. 1099.). Међутим, у Византији је избила буна војсковође Варде Фоке против законитих царева. Доведени у тежак положај, цареви Василије II и Константин обратише се на Владимира, те беху помогнути јаким одредом његових војника (Варега). Чим је опасност прошла, изгледа да су цареви погазили услове уговора, и Владимир је, да их натера на извршење тих услова, пошао против њих. Заузео је, након дуже опсаде, град Херсонис тавриски или Корсуњ. После тога дошло је до нових преговора и трансакције: Владимир је примио Христову веру, узео је за жену грчку принцезу Ану, вратио је царевима Крим, па је потом извео и крштење својих Руса. Сви ови догађаји падају у године 987.-989., а прича о њима зачињена је легендарним подробностима, које је летопис узео било из јуначке песме, (мотив добијања невесте снагом оружја), било из побожне традиције (Владимир је био физички изгубио вид, али га је одмах добио натраг чим је ушао у крстионицу). Крштење Руса, сем у Новгороду, свуда је извршено у миру, а имало је великих и политичких и културних последица, иако, разуме се, нису били Руси ни брзо ни дубоко христијанизирани. Питање о томе одакле је Владимир добио јерархију спада у најтеже проблеме руске историографије; постоји веома оштроумна и занимљива хипотеза проф. Присјолкова, према којој је кијевска епископија спадала под охридску архиепископију, и на тај начин Владимир је имао тесне политичке и црквене везе са југословенском државом Самуиловом. После крштења, Владимир се јавља у летопису са цртама веома побожног и милостивог владара. Несумњиво је, да је он пуно учинио за организацију државе и цркве, нарочито за одбрану народа од степских варвара (имамо веома интересантан извештај западноевропског мисионара Брунона о његовој посети Владимиру и путу у јужне степе у циљу проповеди варварима, од којих је Владимир одвојио своју државу врло добро уређеном одбранбеном линијом). Владимиру летопис приписује почетак руског школства, говорећи како он "поче узимати код отменог света децу и давати је на учење писмености; матере пак плакаху као да су деца већ мртва." Владимир је постао најомиљенији јунак руске историје и народне песме, која га приказује као "Владимира, црвено сунашце." У његовој породици, састављеној од синова разног порекла (деца жена многобожачке вере и "Гркиње," т. ј. принцезе Ане), није било слоге. Уочи смрти Владимир се спремао на рат против сина Јарослава, а чим је умро (15. јула 1015. год.) дошло је до покоља у великокнежевској породици; најстарији кнез Светопук дао је заклати своју браћу од Гркиње (Свети Борис и Гљеб). Светопук, везан брачним везама са пољском владајућом кућом и пријатељ пољског кнеза (касније краља) Болеслава Храброг, није се ипак могао задржати у Кијеву. Брат му Јарослав, ожењен норманском принцезом Ингигердом, и ослањајући се на поново позвате нарочито јаке одреде Варега, као и на новгородску војску, победио је Светопука и протерао га је из Русије. Светопук је умро негде у изгнанству, ушавши у историју са надимком "Проклети" ("Окаяный").

Јарослав (1019-1054.), напротив, задобио је велику славу у руској историји као "Мудри." Прве половине своје владавине Јарослав је био принуђен да раздели државу између себе и брата му Мстислава, који је држао цео исток Русије од Дњепра; након смрти Мстислављеве па до своје смрти био је једини владар у Русији; племенски кнежеви ишчезавају; само у градовима Полоцку и Турову има споредних кнежева варешког порекла. Јарослав стоји на челу једне велике европске државе; он је у вези са целокупним ондашњим европским светом, што се види из брака његових синова са европским принцезама, док су му зетови били краљеви норвешки, мађарски и француски. Огроман трговачки град Кијев био је средиште трговине Истока са Западом. У њему се развија индустрија, уметност и просвета. Јарослав је и сам био велики љубитељ књига и имао је богату библиотеку. Он је улепшао град са више дивних грађевина, од којих су до данас очуване рушевине Златних Врата и делови саборне цркве Свете Софије, Премудрости Божије, у којој се и сада налази мермерна гробница Јарослављева. Печењези су више пута узрујавали кијевску државу, наносили велику штету њеном благостању; нарочито је опасна била навала год. 1036., која се завршила ипак потпуним поразом ових дивљака. За време Јарослављево десио се последњи поход Руса против Византије, због трговачких размирица. Предвођени од Јарослављева сина Владимира, Руси су претрпели пораз (1043-1044.).

Јарослав је био и градитељ нових градова на периферијама руске државе. Тако је у крају финских Естонаца дао саградити град Јурјев у част свога свеца Светог Ђорђа; док је на Волзи тада саграђен град Јарослав, по његовом народном имену.

Дуго времена, на основу неких речи у самом споменику, Јарославу су приписивали издање законика под насловом "Руска Правда" (сачувано је више редакција њених у већем броју преписа). Питање о саставу и постанку овог правног зборника, који се сада више не сматра као законик у правом смислу речи, веома је сложено, те га овде не можемо узимати у претрес. Ипак је несумњиво, да није "Руску Правду" дао саставити, нити је објавио велики кнез Јарослав, иако неки њени делови можда и воде порекло из Јарослављева доба.

Умирући (1054.) Јарослав је разделио земљу између својих синова и вероватно да је дао и уредбу о реду наслеђа. Сва "руска земља" (тај се појам заиста стварао у XI столећу) остаје својином целе кнежевске породице Руриковића, али се дели на више покрајина ("волости"), у којима владају кнежеви, управљајући њима преко својих доглавника ("дружина"), а обично у споразуму са народним скупштинама ("веће") главних градова покрајине. На челу земље и кнежевског дома стоји велики кнез, најстарији члан кнежевске фамилије. Остали треба да се разместе по покрајинама тако, да старији кнез по реду добије бољу и богатију покрајину. На упражњено великокнежевско место долази следећи по реду кнез, те се други кнежеви пењу такође поступно у чину приближујући се велико-кнежевском престолу. Као старији после умрлог кнеза није се сматрао његов син него најстарији брат. Деца оних кнежева, чији су очеви умрли још пре него што су дошли на великокнежевско место, губе право не само на ово место, него уопште на неки "део" у руској земљи. Они се сматрају као "изгоји".То је главна садржина Јарослављеве уредбе која није била никад тачно извршивана, иако су је сматрали за неку обавезну норму државног права. Због незадовољних кнежева "изгоја", чији је број врло брзо порастао; због тежња родитеља да осигурају својој деци а не браћи, поједине покрајине (такозване "отчине" т. ј. очевине, баштине) односно велико-кнежевски положај; због мешања у сродничке борбе и комбинације самог народа, градских већа, градова и покрајина, који су имали споје омиљене и омражене кнежеве, односно кнежевске линије, држава Руриковића, убрзо после смрги Јарослављеве, постаје поприште врло честих и врло сурових међусобних борби и ратовања. Највише су искоришћавали овакво стање кијевске државе степски номади, међу којима су се друге половине XI столећа највише истакли Половци или Кумани.

Јарослава је наследио његов син Изјаслав (1054 до 1078. са прекидима). Већ су се за његово доба јавиле размирице између њега и браће; други брат Светислав, кнез черњиговски, отеравши Изјаслава, дошао је пре свога времена на великокнежевску столицу, што се касније стално замерало његовим потомцима. Изјаслав се обратио за помоћ цару Хенрику IV, па чак и самом папи Гргуру VII., али без успеха. Тек после смрти Светислављеве он је мирно завршио свој живот као велики кнез. После њега су узастопце владали његов брат Свевлад (Всеволод) (1078-1093.) и син Светопук II Михајло (оснивач великог манастира у част светог Арханђела у Кијеву, у којем се много радило на летопису; 1093. до 1113.). За време овог последњег великог кнеза дошло је до жестоких борби и ратова између кнежева. За време Светопука II нарочито се истакао унук Јарослављев, а син Свевладов, Владимир, звани Мономах. "Братољубив, милостив према сиромасима и страдалник за руску земљу" тако га карактерише летопис. Он је написао нарочиту "Поуку за децу," занимљиви етичко-политички спис, у ком позива своју децу да буду праведна и милостива, да штите сиромахе и убоге, а нарочито да не дају својим чиновницима да чине насиља; позива децу на међусобну слогу и неуморну делатност у рату и миру. Владимир се јавља као човек веома побожан и одушевљен васпитач. Он нарочито подвлачи да је његов отац "седећи код куће" познавао више језика. Из списа Владимирова види се, да је и он сам био неуморан ратник, путник и ловац. Уопште, тај његов спис, прожет симпатичним човекољубљем и веома лепо књижевно обрађен, представља драгоцен споменик културе, идеја и нарави Кијевске Русије. Владимир Мономах уживао је нарочите симпатије међу кијевским градским масама, које су га више пута позивале на великокнежевску столицу. Али је Мономах био обазрив и лојалан, те је чекао да на њ дође ред. Најзад год. 1113. Мономах је ступио на великокнежевску столицу. Његову доласку у Кијев претходила је побуна кијевског становништва са пљачком жидова; то је био покрет са јасно обележеним социалним карактером, изазван тешким економским приликама и уперен против зеленаша. Први акт новог великог кнеза била је уредба о висини камата, које су биле знатно ограничене. Занимљиво је, да су и манастири били у опасности приликом ове буне, јер су се и калуђери бавили зеленаштвом.

Владавина Мономахова прошла је у миру, те се о њему сачувала најлепша успомена. Исто је тако мирно владао његов син Мстислав (1125.-1132.) али након његове смрти ускоро су опет избиле размирице између кнежева, које су трајале све до доласка на владу најмлађег сина Мономахова Јурија, званог Долгоруки. Тај је кнез држао кнежевину суздаљску на североистоку Русије, али је све до краја свога живота тежио за дедовским "златним престолом" кијевским. У Кијеву је умро год. 1157. Његов старији син Андрија, звани Богољупски, по најмилијем му селу Богољубову, није остао уз оца, када се овај утврдио у Кијеву, него се вратио у североисточне пределе. Од њега су велики кнежеви засели на престолу у Владимиру на Кљазми (притока Оке), те је Кијев изгубио свој првенствени значај, тим пре што га је војска Андријина год. 1169. у рату заузела и том приликом спалила и сасвим опљачкала. После тога Кијев се слабо обнавља и тек животари све до опсаде и ужасног покоља и рушења које су извели у њему Татари (1240.). У Русији се стварају нова државна средишта, развијају се нове покрајине: ростовско-суздаљска земља са стоним градом Владимиром на североистоку, новгородски крај са Новгородом и Псковом на северозападу, галицко-волинска земља са градом Галичем на крајњем југозападу.