Историја Русије (А. Јелачић) 3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА III.
Економско и социјално стање, државно уређење и култура Кијевске Русије.

Руска држава у доба превласти Кијева, као њене престонице, т. ј. од краја IX па до друге половине XII столећа, обухватала је већи део источно-европске равнице. Басен Дњепра, изузимајући његов јужни део, и свију његових главних притока, басен горње и средњезападне Двине, горњег и средње-јужног Буга и Дњестра, горњих западног Буга и Сана (притока Висле), горњег Њемена, горње Волге, горње и средње Оке, најзад језера Иљмена и Псковског и делимично Ладошког и Онешког, -то је било руско државно земљиште. Границе ове земље нису биле одређене; оне су се колебале и мењале на југу у степама према резултатима борбе са номадима (Печењезима, касније Половцима или Куманима), на западу у вези са односима са Пољацима, који друге половине X столећа стварају себи државу; даље на северу према литванским и донекле финским племенима. Све се ово земљиште са неодређеним границама делило на више аутономних земаља или покрајина: новгородску, полоцку, смољенску, черњиговску, кијевску, волинску, галичку, турово-пинску, перејаславску, суздаљско-ростовску, муромо-рјазанску. Далеко ван предела ових земаља налазила се близу ушћа Кубана мала руска насеобина Таматарха или Тмутаракан. Свака земља имала је средишњи град и споредне зависне градове који су се на рускоме језику звали пригороды. Кијев пак, као стони град великог кнеза, касније још и митрополита, био је "мати свима руским градовима". Становништво руске државе било је већином словенско. Племенски називи постепено ишчезавају, још се памте, а неки и употребљавају у XII столећу. Словенско становништво прима руско име које је из почетка означавало одреде Варега-Нормана, затим мешовиту варешко-словенску групу становништва, која се бавила ратом, трговином и донекле управом земаљском. Касније је цео народ примио руско име. Поред тога свако се племе обележавало још и по својој покрајини, односно по њеном главном граду, тако да су се људи обично звали Кијевљани, Новгороци, Псковићи и т. д. Поред Словена било је пуно финских елемената, који су се постепено претапали у Словене утичући на њих, али су дуго чували своју народност, тако да су њихови остаци преживели дуга столећа, па се још и сада могу наћи по неким местима Русије. Од хазарских времена остале су на руском југу колоније жидова; од њих је кијевска била многобројна и утицајна. Нормански дошљаци, такозвани Варези, доста су се брзо претапали у Словене и ишчезавали међу њима. Било је пуно и других дошљака, нарочито одонда, откада се развила велика држава са међународним политичким и економским везама. Документима је утврђен боравак у Русији Грка, Јужних и Западних Словена, Немаца, Франака, Јермена, Арапа. Већина становништва бавила се земљорадњом, разуме се примитивном, уз то сточарством, ловом и пчеларством, али је и градски живот - трговина, индустрија и занати - био јако развијен, много јаче, него што се обично мисли. Разуме се, да немамо никакве статистике, али подаци, које нам пружају савремени писци и остаци материјалне културе, које је скупила и протумачила модерна археологија, сведоче ипак о веома интензивном развитку трговине не само транзитне него и увозно-извозне са северном и средњом Европом, Балканским Полуоострвом и (до средине XI столећа) Малом Азијом, најзад са средњим Истоком у Азији, као и са крајевима с једне и друге стране планинског ланца Урала. Мрежа трговачких путева, поглавито водених, спољашњих и унутрашњих, била је довољно густа. Из почетка су из Русије извозили готово само сировине: крзно, восак, мед, хлеб; од стоке коње; и уз то врло много робља. Касније развија се, нарочито у Кијеву, домаћа индустрија. Уместо једноставног грађења дрвених доста примитивних зграда јавља се по главним градовима грађевинарство, које се служи каменом и изводи велике грађевине, у првом реду цркве и кнежевске дворове, по упутама страних мајстора, са великим трошковима, и са употребом многобројне радне снаге.

Цар Константин Порфирогенит прича, како руску трговину организују кнежеви скупљајући данак једним делом на продају у Византију, преко каравана и лађа, које се под војничком заштитом спуштају Дњепром у Црно Море. Касније, трговина добија све више приватни карактер, иако је без сумње кнежеви никад нису потпуно напустили; у уговорима руских кнежева Олега и Игора са Грцима налазимо правила о пасошима, о понашању и издржавању руских трговаца у Цариграду, о међусобном кажњавању криваца, о међусобном издавању робова који су побегли од господара, о поступању са наследством у туђини умрлих трговаца, као и са лађама и имовином оних трговаца који су претрпели неку несрећу на мору. Све су те одредбе и правила доста прецизни и за оно доба напредни. Занимљиво је, да су уговори сачувани само из X столећа; из каснијег их времена више нема.

И на источњачким трговима руски трговци су били веома активан елеменат, док за Средњу Европу знамо да су нарочито тесне везе постојале између Кијева и Регенсбурга на горњем Дунаву, у ком су граду сачувани трагови некадашњег великог трговачког удружења (хилде) људи, који су се бавили трговином са Кијевом. Од руских градова нарочито о Новгороду знамо, да су у њему живеле веома многобројне занатлије. Исто тако морало је бити и у Кијеву и у другим градовима.

Све до краја X столећа Русија није имала свога новца и служила се новцем арапским ("диргеми") и византиским ("солиди"). Од времена Владимирова јавља се руски новац, који је толико био значајан, да се за време Јарослава, изгледа, употребљавао и у Скандинавији. Поред металног новца вероватно су били у употреби и новци прављени од коже. Свакако новац је био редак и због тога су камате биле високе, а као залог, који је обезбеђивао повратак дуга, служила је често личност самог дужника.

Друштвено уређење Кијевске Русије током времена постаје све сложеније. С једне стране опажамо поделу друштва на кнежевско и земаљско ("дружина" и "земщина"). "Дружина" се делила на вишу и нижу; поред тога била је сва сила људи, који нису били ратни другови и саветници кнеза, него зависни од њега, његове привредне слуге. У даљем развитку друштва, нарочито у неким кнежевинама, ствара се виши сталеж т. зв. "бољари", то су највиши и најутицајнији чланови "дружине" и земаљске, управо градске, старешине, нека врста наследне аристократије. Слободни људи делили су се на грађане и сељаке ("смерды", ова реч је изазвала више тумачења). Испод слободног друштва налазили су се полуслободни, т. зв. "закупи". То су били дужници, који су своју слободу заложили за обезбеђење дуга; они "закупи", који су радили на земљи, звани су били "ролејни". Најзад многобројно је било робље, потпуно бесправно. Одвојено од грађанског друштва налазило се од XI столећа друштво црквено, састављено од духовништва и његових породица, од калуђера и оних световњака, који су служили у црквеним установама и најзад од оних. људи, који су се нашли изван својих друштвених организација (сталежа) - "изгоји".

Кијевска Русија није никад била јединствена држава: први варешки кнежеви имали су под собом; не само своје намеснике, него и друге споредне варешке вође као и племенске старешине или главаре. О томе можемо закључивати по сведочанствима наших извора, а нарочито по доста јасним у овом случају текстовима уговора са Грцима. Први од тих. уговора, Олегов од год. 911., закључили су посланици "Олега, великога кнеза рускога и свију, који су под њим светли бољари... по жељи наших кнежева..." Други уговор спомиње "Игора великог кнеза рускога" и "све кнежеве" (у летопису употребљена је збирна именица "княжье").

Како су кнежеви Рурикова дома потискивали племенске старешине и друге варешке кнежеве, ипак су поједини кнежеви у неким областима били аутономни. Из тога су излазиле врло штетне борбе по руску земљу, не само између кнежева, него и између појединих покрајина. Те борбе биле су други важан узрок пропадању Кијевске Државе. На почетку руске државе кнежеви су били чувари граница и трговачких путева, дакле унутрашњег и спољашњега мира, главари војске, организатори трговине, донекле пак и суци. Овај карактер у главном су кнежеви сачували и касније, само су мање непосредно учествовали у трговачким пословима. Али су зато себи створили у многим кнежевинама крупно сеоско господарство, на ком су радили робови. У хришћанско доба кнежеви се јављају као покровитељи вере и духовништва, као црквени ктитори; уз кнеза постоји савет састављен од његових угледнијих ратних другова, у који на више места постепено улазе и старешине градског становништва, тако да се ствара бољарска дума, као израз бољарског сталежа. С њоме кнежеви решавају сва важнија питања рата и мира, управе и судства; и издају законе, у колико их је било.

По градовима скупљају се већа (вѣче) т.ј. скупштине одраслих слободних мушкараца или можда само шефова породица. За веће, као и за кнежевску власт и бољарску думу, нема, разуме се, писменог устава, али је свакако несумњиво да су демократска већа узимала врло велико учешће у свима јавним пословима, нарочито онда, када није било кнеза, односно кад је кнез био малолетан или слаб. Можемо лако замислити, а зато има и извесних података, да су већа била више пута у опреци и борби са кнежевима, а у исто време да су она била и поприште социјалних сукоба. У државном уређењу Кијевске Русије видимо дакле комбинацију класичних друштвено-државних елемената: монархиског (велики кнез и кнежеви), аристократског (бољарска дума, градске старешине) и демократског (масе градског становништва сакупљене у већима).

Врло велики утицај на ток економских, друштвених и државних послова Кијевске Русије, након примања хришћанства, имала је црква. Разуме се, да је хришћанизација руског становништва ишла веома споро, али свакако црква је била готово једини духовни ауторитет, једино средиште просвете, а у исто време и власник веома великих и разноврсних добара. Попут епископских столица, стварани су и многобројни манастири, од којих је такозвана Кијевопећерска Лавра била најважнија. Она је дала Русији велике свеце и велике просветитеље. Црква је ширила појмове римског и црквеног права; стварала је прве правне зборнике. Ваљда се утицајем цркве може објаснити јако ограничење, а затим укидање крвне освете, које је спроведено у Руској Правди чија старија редакција још признаје, до душе ограничену, освету, али млађа редакција већ је нема. Великом броју људи црква је судила сама, по својим прописима и у свим пословима, док целом друштву у питањима породичног и наследног права, као и за кривице против вере и морала. Крај цркве биле су прве школе, прве књижнице, прве добротворне установе, а такође и многобројне уметничке радионице. Најлепше зграде били су храмови, које су немилосрдно време и бурни историски догађаји већим делом сасвим уништили. У храмовима, који су често изванредно лепи архитектонски споменици, развијају се дивни мозаици и одлично сликарство ал-фреско. Мозаична слика Богоматере, такозване Оранте, у апсиди саборне цркве св. Софије у Кијеву, забавне фреске световне садржине дуж басамака исте цркве, најзад трагично строги ликови светаца у цркви св. Спаса у Нередици близу Новгорода, јесу најважнији споменици ове уметности. Познато нам је и име једнога мајстора; то је некакав Грчин Петровић ("Грьцинъ Петровицъ"), вероватно Србин.

Писана књижевност јавља се у црквеним круговима. То су у првом реду дела преводне књижевности: Свето Писмо, дела отаца цркве, објашњене Светог Писма Старог Завета, (т. зв. Палеје) и онда зборници мешовите садржине, апокрифи и т. д. Најстарији познати словенски рукописи у Русији јесу: "Остромирово Еванђелије" из год. 1057. и два "Изборника", т. ј. зборника израђена за черњиговског кнеза Светислава година 1073. и 1076. У једном од њих налази се знаменита слика самог кнеза и његове породице. Уз преводну књижевност јављају се и оригиналне црквене проповеди, нарочито знаменитог кијевског митрополита Илариона (XI век) и владике туровског Кирила (XII век), полемички списи против Латина, житија светаца, као на пример убијених кнежева Бориса и Гљеба, игумана Теодосија, знаменитог оснивача Кијевопећерске Лавре, великог црквеног и политичког посленика Кијевске Русије, затим читава једна збирка житија т. з. Пећерски Патерик; најзад, можда врхунац црквене књижевности, дивни руски летописи, који почињу са такозваним Несторовим Летописом или причањем о постанку руске земље. У летопису налазимо пуно елемената чисто световних, понекад нарочито на првим странама, а такође и у читавом Галичко-Волинском Летопису као да чујемо народну јуначку песму. Јуначке песме певали су на кнежевим дворовима нарочити певачи; име једног од њих, неког Бојана, сачувано је у сасвим оргиналном и једином споменику ове врсте Слову о Полку Игоревом, који је непознати аутор испевао негде под крај XII века. Тема овог генијалног спева јесте несрећни рат кнеза Игора са Куманима (1185). Поред великих уметничких лепота овога спева испеваног снажним, веома сликовитим језиком, са пуно карактеристичних и финих израза и дубоких психолошких запажања, има у њему једна нарочита политичка тенденција, исказана са великим одушевљењем: то је страсна тежња ка јединству руске земље. Аутор "Слова" је несумњиво ватрени руски националиста, који има израђену националну свест. Али он није усамљен: исту и чак и словенску свест има и летописац, који је, на пример, метнуо у уста кнезу Светиславу још у X веку дивне речи: "Не смемо осрамотити руску земљу!" Најзад исту свест можемо запазити и код черњиговског игумана Данила, који је првих година Јерусалимске Краљевине посетио Свету Земљу и у своме и иначе веома занимљивом путопису забележио, како је он запалио на гробу господњем "кандило за руску земљу."

"Слово о Полку Игоревом" је нека врста лабудове песме Кијевске Русије, земље богате културе, бурне историје, великих социјалних неправди, земље, коју су рушили изнутра међусобно завађене покрајине, кнежеви, сталежи, а споља свакојаки непријатељи, у првоме реду номади. Када се уз то почео да мења правац међународних путева трговине, Кијевска Русија почела је да опада. Велики део њеног становништва био је растурен или се сам одселио. У главноме су била два правца исељавања: на запад и југозапад у Галичину, и на североисток у суздаљско-ростовски крај.