Историја Русије (А. Јелачић) 17

Извор: Викизворник
Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА XVII.
Доба цара Павла I (1796-1801.).

Последњих година своје владавине Катарина II се озбиљно бавила мишљу да уклони од наслеђа престола свога сина Павла и да доведе на престо старијег унука Александра. Између мајке и сина није никад било разумевања, камо ли љубави, тако да чак постоји неутврђено мишљење, према којем Павле није био син Катаринин. Кад је одрастао, Павле није крио да сматра мајку узурпаторком своје круне. Женио се два пута. Старије синове: Александра и Константина царица је једноставно одузела од родитеља. Павле је живео одвојено у варошици Гачини, коју је уредио у духу најстрожијег полицајног надзора над свима и свачим; имао је и малу властиту војску униформисану на пруски начин, са најстрожијом дисциплином. Све идеје и уопште све што је долазило од матере Павле је мрзео и осуђивао. Говорило се, да је Павле јавно обећао како ће као цар ишибати и протерати у Сибир љубимце своје мајке.

Али, кад је она умрла, Павле је наставио у ствари политику тих истих љубимаца, чувајући јако централизовање власти и постојећи режим кметске зависности сељака. Он је целог живота осећао страх од сељака и зато је наређивао сурово угушивање сељачких буна и нереда, који су одмах после његовог доласка на престо на више места избили. Масе слободних сељака поклонио је својнм љубимцима, у својим прогласима на народ тврдио је да је зависност сељака основана на божјој вољи, али је у исто време позвао сељаке да му положе заклетву, као и слободни поданици његови, и у крунидбеном прогласу покушавао је да ограничи рад сељака за спахије на три дана недељно. Ова мера није имала среће; када су се сељаци тужили њему на господаре, Павле их је дао батинати, чиме је, по исказу једног савременика, „заслужио себи општу похвалу и захвалност целокупног племства.“ У главном Павле је био представник полицајног режима: још као младић маштао је како би требало „наредити свима све“.

Поставши цар, он је почео да на двору, у војсци, међу племством, чиновницима и грађанима гони раскалашеност и слободоумље, који су, како је он налазио, узели велика маха за време његове матере. Променио је дворске обичаје на војнички начин, увео је у сву руску војску неукусну и неугодну пруску униформу, много строжију дисциплину и оштрије казне, покушао је да униформише племство и грађанство, да регулише моде, да утиче на обичаје, забаве и саме мисли својих поданика. Бојао се „јакобинске заразе“ много више него Катарина II, иако је амнестирао осуђене у њено доба, Радишчева и Новикова; затворио је приватне штампарије; забранио увоз књига и нота из иностранства, путовање Руса преко границе, чак ношњу „јакобинских“ округлих шешира. Масе часника и чиновника његове претходнице беху отпуштени, неки и протерани, а међу њима и велики војсковођа Суворов, кога је Павле пензионисао и интернирао на његовом спахилуку. Уопште, служити за време цара Павла, а нарочито у његовој близини, било је веома неугодно, шта више и опасно, јер је он стално терорисао своју околину и своје службенике. Својим полицајним режимом он је заморио високо друштво и официрски кор, а нарочито своју најближу околину, а донекле и целокупно становништво престонице. Био је не само окрутан полицајац са особинама полулуда човека, него још и човек загрејан неким нарочитим мистицизмом, сматрајући себе за намесника божјег на земљи играјући неку првосвештеничку улогу; то се између осталог видело и у томе што се он причестио приликом крунисања сам, а не из руку свештеника, што је направио себи неку врсту владичанског одела и што је себе у закону о престолонаслеђу год. 1797. прогласио „главом цркве.“ У том реду идеја Павле се примио за великог мајстора католичког Малтешког Реда, што га је довело до сукоба са Француском, чији је војсковођа, Наполеон Бонапарте, заузео острво Малту.

У спољњој политици Павле се из почетка држао мирољубиво, па је завршио рат са Персијом, који се и иначе у последње време лабаво водио. Обуставио је припреме за рат са Француском; са Пољацима се трудио да начини некакав компромис, осуђујући деобу Пољске и укидање њене самосталности. Међутим, импулзиван и недоследан, он се дао увући у рат са Француском, и то због Малте, послао је своје лађе у Јонско Море, а своје трупе у Низоземску, где су страдале од лоше климе и недовољне хране, и у Италију, ставивши им на чело великог Суворова. Суворов је још једанпут прославио себе и руско оружје у неколико сјајних битака, очистивши Италију од Француза. У Швајцарској је велики војсковођа извео свој последњи подвиг — прелаз преко Светоготхардског Превоја и опасног Ђаволовог Моста. Међутим је, недовољно помогнута од Аустријанаца, друга руска војска генерала Корсакова била тучена од Француза на обалама Циришког Језера. Наљућен због тога Павле је опозвао своју војску, отказао савезнички уговор Аустријанцима и Енглезима, и дошао у додир са Наполеоном, који је тада постао Први Конзул. Тада је Павле почео да сања о неким освајањима у Индији, упутивши у Средњу Азију једну нарочиту експедицију, која је тамо страшно настрадала. Енглеска, видећи да нема шта да се нада од Павла, подржавала је преко свога посланика у Петрограду, Уитворта, незадовољство виших кругова друштва против Павла. Уз учешће енглеског посланика и руског државног потканцелара грофа Пањина, била је скована завера, која је ишла за тим да цара огласи лудаком и стави под туторство. Наслутивши шта се спрема, Павле је отпустио и затворио Пањина, а пошто су одмах дипломатски односи са Енглеском били прекинути, Уитворт се вратио у Лондон. Лудорије цареве се наставише; оне су постајале све несносније и опасније, тако да су у заверу ступили, односно о њој знали, оба старија сина царева и његова жена, као и престолонаследниковица; шта више, завереници, на чије је чело стао управо сам војни гувернер престонице и шеф тајне полиције, Пален, успели су да добију од престолонаследника Александра писмени пристанак за збацивање и интернирање његова оца. Слутећи опет да му се ради о глави, Павле се спремао да ухапси царицу, престолонаследника са женом и великог кнеза Константина, да отстрани Александра од наслеђа престола и да именује за престолонаследника једног свога рођака. У међувремену дошло је до отвореног рата између Русије и Енглеске, у ком је руско јавно мнење, у колико га је било, симпатисало Енглезима против свога владара — омраженог „тирана“, тим пре што је од рата са Енглеском, без икакве потребе и могућне накнаде, страдала руска привреда. Завереници предухитрише Павла и у ноћи између 11. и 12. марта 1801. провалише у царев замак и затражише од уплашеног Павла да се с места одрекне престола. Павле одмах пристаде на то. Али у тај тренутак зачу се нека ларма у суседној соби; то су придолазили нови завереници. Они који су већ били у царевој спаваћој соби, помислише да то трче војници да спасу цара и похиташе да Павла удаве официрском ешарпом. На то дође царска породица; престолонаследник је чекао резултат у другој соби, а удова Павлова, крај његова измрцвареног леша, ступила је у препирку са официрима, тражећи да њу, као Катарину II, прогласе за царицу владарку. Завереници су међутим одушевљено поздравили престолонаследника Александра.