Istorija Rusije (A. Jelačić) 17

←< 16. glava

Istorija Rusije Pisac: Aleksej Jelačić

18. glava→

GLAVA XVII.
Doba cara Pavla I (1796-1801.).

Poslednjih godina svoje vladavine Katarina II se ozbiljno bavila mišlju da ukloni od nasleđa prestola svoga sina Pavla i da dovede na presto starijeg unuka Aleksandra. Između majke i sina nije nikad bilo razumevanja, kamo li ljubavi, tako da čak postoji neutvrđeno mišljenje, prema kojem Pavle nije bio sin Katarinin. Kad je odrastao, Pavle nije krio da smatra majku uzurpatorkom svoje krune. Ženio se dva puta. Starije sinove: Aleksandra i Konstantina carica je jednostavno oduzela od roditelja. Pavle je živeo odvojeno u varošici Gačini, koju je uredio u duhu najstrožijeg policajnog nadzora nad svima i svačim; imao je i malu vlastitu vojsku uniformisanu na pruski način, sa najstrožijom disciplinom. Sve ideje i uopšte sve što je dolazilo od matere Pavle je mrzeo i osuđivao. Govorilo se, da je Pavle javno obećao kako će kao car išibati i proterati u Sibir ljubimce svoje majke.

Ali, kad je ona umrla, Pavle je nastavio u stvari politiku tih istih ljubimaca, čuvajući jako centralizovanje vlasti i postojeći režim kmetske zavisnosti seljaka. On je celog života osećao strah od seljaka i zato je naređivao surovo ugušivanje seljačkih buna i nereda, koji su odmah posle njegovog dolaska na presto na više mesta izbili. Mase slobodnih seljaka poklonio je svojnm ljubimcima, u svojim proglasima na narod tvrdio je da je zavisnost seljaka osnovana na božjoj volji, ali je u isto vreme pozvao seljake da mu polože zakletvu, kao i slobodni podanici njegovi, i u krunidbenom proglasu pokušavao je da ograniči rad seljaka za spahije na tri dana nedeljno. Ova mera nije imala sreće; kada su se seljaci tužili njemu na gospodare, Pavle ih je dao batinati, čime je, po iskazu jednog savremenika, „zaslužio sebi opštu pohvalu i zahvalnost celokupnog plemstva.“ U glavnom Pavle je bio predstavnik policajnog režima: još kao mladić maštao je kako bi trebalo „narediti svima sve“.

Postavši car, on je počeo da na dvoru, u vojsci, među plemstvom, činovnicima i građanima goni raskalašenost i slobodoumlje, koji su, kako je on nalazio, uzeli velika maha za vreme njegove matere. Promenio je dvorske običaje na vojnički način, uveo je u svu rusku vojsku neukusnu i neugodnu prusku uniformu, mnogo strožiju disciplinu i oštrije kazne, pokušao je da uniformiše plemstvo i građanstvo, da reguliše mode, da utiče na običaje, zabave i same misli svojih podanika. Bojao se „jakobinske zaraze“ mnogo više nego Katarina II, iako je amnestirao osuđene u njeno doba, Radiščeva i Novikova; zatvorio je privatne štamparije; zabranio uvoz knjiga i nota iz inostranstva, putovanje Rusa preko granice, čak nošnju „jakobinskih“ okruglih šešira. Mase časnika i činovnika njegove prethodnice behu otpušteni, neki i proterani, a među njima i veliki vojskovođa Suvorov, koga je Pavle penzionisao i internirao na njegovom spahiluku. Uopšte, služiti za vreme cara Pavla, a naročito u njegovoj blizini, bilo je veoma neugodno, šta više i opasno, jer je on stalno terorisao svoju okolinu i svoje službenike. Svojim policajnim režimom on je zamorio visoko društvo i oficirski kor, a naročito svoju najbližu okolinu, a donekle i celokupno stanovništvo prestonice. Bio je ne samo okrutan policajac sa osobinama poluluda čoveka, nego još i čovek zagrejan nekim naročitim misticizmom, smatrajući sebe za namesnika božjeg na zemlji igrajući neku prvosvešteničku ulogu; to se između ostalog videlo i u tome što se on pričestio prilikom krunisanja sam, a ne iz ruku sveštenika, što je napravio sebi neku vrstu vladičanskog odela i što je sebe u zakonu o prestolonasleđu god. 1797. proglasio „glavom crkve.“ U tom redu ideja Pavle se primio za velikog majstora katoličkog Malteškog Reda, što ga je dovelo do sukoba sa Francuskom, čiji je vojskovođa, Napoleon Bonaparte, zauzeo ostrvo Maltu.

U spoljnjoj politici Pavle se iz početka držao miroljubivo, pa je završio rat sa Persijom, koji se i inače u poslednje vreme labavo vodio. Obustavio je pripreme za rat sa Francuskom; sa Poljacima se trudio da načini nekakav kompromis, osuđujući deobu Poljske i ukidanje njene samostalnosti. Međutim, impulzivan i nedosledan, on se dao uvući u rat sa Francuskom, i to zbog Malte, poslao je svoje lađe u Jonsko More, a svoje trupe u Nizozemsku, gde su stradale od loše klime i nedovoljne hrane, i u Italiju, stavivši im na čelo velikog Suvorova. Suvorov je još jedanput proslavio sebe i rusko oružje u nekoliko sjajnih bitaka, očistivši Italiju od Francuza. U Švajcarskoj je veliki vojskovođa izveo svoj poslednji podvig — prelaz preko Svetogothardskog Prevoja i opasnog Đavolovog Mosta. Međutim je, nedovoljno pomognuta od Austrijanaca, druga ruska vojska generala Korsakova bila tučena od Francuza na obalama Ciriškog Jezera. Naljućen zbog toga Pavle je opozvao svoju vojsku, otkazao saveznički ugovor Austrijancima i Englezima, i došao u dodir sa Napoleonom, koji je tada postao Prvi Konzul. Tada je Pavle počeo da sanja o nekim osvajanjima u Indiji, uputivši u Srednju Aziju jednu naročitu ekspediciju, koja je tamo strašno nastradala. Engleska, videći da nema šta da se nada od Pavla, podržavala je preko svoga poslanika u Petrogradu, Uitvorta, nezadovoljstvo viših krugova društva protiv Pavla. Uz učešće engleskog poslanika i ruskog državnog potkancelara grofa Panjina, bila je skovana zavera, koja je išla za tim da cara oglasi ludakom i stavi pod tutorstvo. Naslutivši šta se sprema, Pavle je otpustio i zatvorio Panjina, a pošto su odmah diplomatski odnosi sa Engleskom bili prekinuti, Uitvort se vratio u London. Ludorije careve se nastaviše; one su postajale sve nesnosnije i opasnije, tako da su u zaveru stupili, odnosno o njoj znali, oba starija sina careva i njegova žena, kao i prestolonaslednikovica; šta više, zaverenici, na čije je čelo stao upravo sam vojni guverner prestonice i šef tajne policije, Palen, uspeli su da dobiju od prestolonaslednika Aleksandra pismeni pristanak za zbacivanje i interniranje njegova oca. Sluteći opet da mu se radi o glavi, Pavle se spremao da uhapsi caricu, prestolonaslednika sa ženom i velikog kneza Konstantina, da otstrani Aleksandra od nasleđa prestola i da imenuje za prestolonaslednika jednog svoga rođaka. U međuvremenu došlo je do otvorenog rata između Rusije i Engleske, u kom je rusko javno mnenje, u koliko ga je bilo, simpatisalo Englezima protiv svoga vladara — omraženog „tirana“, tim pre što je od rata sa Engleskom, bez ikakve potrebe i mogućne naknade, stradala ruska privreda. Zaverenici preduhitriše Pavla i u noći između 11. i 12. marta 1801. provališe u carev zamak i zatražiše od uplašenog Pavla da se s mesta odrekne prestola. Pavle odmah pristade na to. Ali u taj trenutak začu se neka larma u susednoj sobi; to su pridolazili novi zaverenici. Oni koji su već bili u carevoj spavaćoj sobi, pomisliše da to trče vojnici da spasu cara i pohitaše da Pavla udave oficirskom ešarpom. Na to dođe carska porodica; prestolonaslednik je čekao rezultat u drugoj sobi, a udova Pavlova, kraj njegova izmrcvarenog leša, stupila je u prepirku sa oficirima, tražeći da nju, kao Katarinu II, proglase za caricu vladarku. Zaverenici su međutim oduševljeno pozdravili prestolonaslednika Aleksandra.