Историја Русије (А. Јелачић) 18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА XVIII.
Украјина од смрти Богдана Хмељницког до краја XVIII ст.

Одмах иза смрти Богдана Хмељницког, козачка старшина, т. ј. старешине, збаци његова сина Јурја и доведу за привременог хетмана Ивана Виговског, који је био племић пољског порекла, омиљен међу угледним Украјинцима због својих аристократских тенденција, а познат по својим симпатијама за Пољску. Али је одмах избио демократски покрет против новог хетмана. Полтавски пуковник Пушкаренко дигао је буну и испочетка имао успеха. Иако је он доставио у Москву, да хетман спрема издају, ипак се у Москви одлучише да помогну Виговског. Тако је дошло до његовог коначног избора за хетмана на Ради у Перејаслављу. Приликом овога избора Рада одобри тражење повереника московске владе, да се у малоруске градове Кијев, Черњигов, Њежин, Перејаслав и друге, приме московске војводе и гарнизони. То је било једно од најважнијих питања ондашњих московско-украјинских односа, да ли треба и сме Москва да држи своје посаде по украјинским градовима. Свршивши, највише уз помоћ најамних пукова, у којима је забележено учешће Срба, са буном Пушкаренка, Виговски је почео да активно изводи своју замисао о поновном уједињењу Украјине са Пољском. 7. септембра 1658. Рада у Гадјачу је одобрила такозвани Гадјачки Уговор са Пољском; Украјина се поново враћала у пољско поданство, под следећим главним условима: православна вера ужива иста права као и католичка, православни су изједначени са католицима и шест њихових владика треба да заседају у пољском сенату. Уређује се у Кијеву академија и признаје се слобода школе и штампе; сва Украјина стоји под управом хетмана велике кнежевине Руске Украјинске; пољска војска и чиновници не смеју улазити у Украјину, која је слободна од сваког данка; хетман има право да кује свој новац; учесницима борби са Пољском даје се потпуна амнестија; козаци нису дужни да помажу Пољску у борби са Москвом, али одричу се веза са царем; пријатељство са кримским каном је напротив дозвољено. Ускоро затим против Виговског дигла се буна; побуњеници позваше московску војску и прогласише Виговског збаченим са хетманства.

Хетман онда постаје опет син Хмељницкога. Сад је Рада, скупљена у месту званом Жердјајева Долина, одлучила да тражи од Москве повратак оног стања, које је било уговорено од старог Хмељницког; само су пристали да пусте московског војводу у Кијев, и у нарочитој тачци подвукли су зависност малоруске цркве од цариградског патријарха, а не од патријарха московског. Овај нацрт новог уговора био је са московске стране одмах забачен. Главни московски заповедцик у Украјини сазове поново Раду у Перејаслав, где је она, већајући под надзором московских трупа, потврдила Јурија Хмељницког за хетмана и примила уговор предложен из Москве. Поред потврде старих тачака из доба Хмељницког-оца, додате су нове, које су ограничавале права хетмана и у решавању извесних спорних предмета и у постављању виших војних часника. Опет је потврђено, да ће у украјинским градовима бити царске војводе; најзад је решено да неће више народ имати права да смењује хетмана (17. октобра 1659.).

Када је идуће године московска војска претрпела тежак пораз код Чуднова на Волини, млади Хмељницки пређе на пољску страну и прихвати Гадјачки Уговор Виговског. Одмах иза тога на левој обали Дњепра изби јак покрет против Хмељницког, кога прогласише издајником. Покушај Хмељницког да прошири своју власт на левој обали Дњепра, јер се на десној држао помоћу Пољака, свршио се неуспехом. Хмељницки сам мораде отићи у калуђере. После различитих претендената на левој обали утврди се као хетман Иван Брјуховеци, кога изабраше на такозваној Црној Рада у Глухову (1663.), уз учешће грађана и сељака. Међутим на десној обали Дњепра утврдио се један од најпопуларнијих и најзнаменитијих хетмана Петар Дорошенко. Одлучни противник Москве, он се колебао између Крима и Пољске, док није постао турски савезник и штићеник, и учествовао је у рату Турске са Пољском на страни Турске помажући султану у одлучној борби код Бучача у Галицији. Завршио је своју каријеру прешавши у Москву где је био интерниран, а касније је постао срески војвода у неком далеком куту московске Русије.

Док су се тако развијале прилике на десној обали Дњепра, други је део Украјине јако страдао од ратова, нарочито пак од турске најезде и једним је делом чак потпао под Турску. У другом делу земље хетман Брјуховецки, изгубивши ослонац код куће, не видећи у опасности другога излаза, предао се потпуно московској влади. На јесен године 1665. он је први од свију хетмана отишао лично у Москву и дао потврдити нове „тачке“ о односима Москве према Украјини. Поред поновљене дозволе Москви да држи своје гарнизоне, у тим тачкама је било уговорено, да ће цар скупљати приходе по Украјини. Руске чете утицале су после на избор хетмана, остајући у Украјини. На десну обалу Дњепра није се хетманова власт простирала. Тамо је завладао хаос; Турци и Татари борили су се са Пољацима; појављивали се различни хетмани, који су имали разнолику оријентацију; најзад једно време у име Турака управљао је земљом молдавски господар. Земља је била јако опустошена и њено се становништво највећим делом разбегло. Год. 1687. изабраше за хетмана Ивана Мазепу, козачког племића и човека богатог, утицајног и веома образованог, уз то окретног и веома паметног дипломату. Мазепа се много трудио дижући школе и цркве. Према Москви држао се веома лојално, тим пре што по тачкама, које су примљене приликом његова именовања, хетман и старешине беху обавезни да се труде око зближавања Великоруса и Украјинаца. Време Мазепино карактерише се оштрим социјалним борбама народних маса против старешина. Одлучни тренутак настао је године 1704., када је цар Петар наложио Мазепи да пређе са војском на десну обалу Дњепра и да помаже пољскога краља у борби са Швеђанима. Мазепа је у највећој тајности отпочео преговоре са протукраљем пољским Лешчинским, касније и много озбиљније са Карлом XII. Мазепа је тада тежио да одвоји Украјину од Москве, а за себе да створи положај готово самосталног владара. Преговори са Карлом XII беху откривени и цело предузеће Мазепино било је осујећено, јер је цар Петар предузео врло оштре и брзе мере, док се народ у већини држао према Мазепи хладно. Мазепа је делио жалосну судбину Карла XII и умро је у изгнанству (год. 1710.), док су у Украјини изабрали потпуно оданог цару, а иначе безначајног пуковника Ивана Скоропадског.

Иако је цар Петар потврдио услове под којима се Украјина ујединила са Москвом године 1654., ипак је очигледно тежио да ограничи украјинску автономију. Код хетмана су се стално налазили цареви комесари, док су права хетманова и пуковника ограничена у неколико махова специјалним царским указима. На неколико места постављани су људи, који нису били малоруског порекла. Неки цареви доглавници, као и виђени балкански емигранти, на пример браћа Милорадовићи, добише у Украјини велика непокретна имања, нарочито на рачун конфискација имања Мазепиних присташа. Године 1722. Петар је указом отворио нарочиту „Малоруску Колегију“, која је требала да управља Украјином. Када је скоро иза тога Скоропадски умро, цар није допустио да се изабере хетман, иако га је о томе са великим настојањем молио вршилац хетманске дужности, пуковник Павле Полуботок. У једном од царских решења, на молбу Полуботка и других старешина о избору хетмана, било је речено и то веома оштро: „Свима је познато да су од доба првог хетмана Богдана Хмељницког па све чак до Скоропадског сви хетмани били издајници и зато је наша држава, а нарочито пак Малорусија, трпела велику беду...“ Међутим Полуботок и његово друштво нису престајали, да траже повратак старих права. Петар је онда ставио украјинску господу под истрагу и наредио да се Полуботок и други највиђенији људи затворе у тврђаву Св. Петра и Павла. Тамо је Полуботок и умро, али друге старешине влада царице Катарине врати у Украјину.

Под Катарином II невешта агитација извесних присталица последњег хетмана (1748—1764.) Разумовског, да се за њега створи наследно хетманско достојанство, дала је царици Катарини повода да затражи од Разумовског оставку и да не допусти више избор хетмана. Хетмана је заменио царичин повереник, генерал-гувернер Румјанцов са „Малоруском Колегијом.“ Румјанцев се прославио чврстом, чак и окрутном политиком, у правцу унификације Украјине са осталом Русијом. Нарочито је окрутно поступио према посланицима и према бирачима за време избора у чувену комисију год. 1767., када су се појавиле јаке аутономистичке и сепаратистичке тежње. 1782. г. у Украјини су укинуте старе установе и заведена су гувернијална надлештва, управна и судска, према руском закону од год. 1775. Године 1784. обустављено је за увек давање малоруских чинова; године 1785. малоруске старешине добише право руских племића; године 1786. украјински манастири преуређени су на великоруски начин; између године 1789—91. украјински козачки пукови су укинути, и ово је изазвало сеобу многих козака у Турску и Угарску. Године 1793. Украјина на десној обали Дњепра, сем Галиције и Хумске Русије, припала је Руској Царевини; на њу су одмах проширени сви руски закони.

Историја народа на левој обали Дњепра то је историја његова постепеног подјармљивања. Иако је у Украјини била доста жива мала индустрија и трговина ипак је главно занимање велике већине становништва била земљорадња. Врло брзо се показало, нарочито од времена Мазепина, да место обореног, делом изгнаног, делом истребљеног пољског племства заузимају домаћа господа, козачке старешине. Поред хетмана, који је добивао огромна имања, његови доглавници, који су били налик на неку врсту министара, такозвана „генерална страшина“, па пуковници и сотници претварају се у праву наследну господу, у властелу. Сви су они имали право на имања према рангу; па су их постепено сматрали као лична власништва; уз то су се они користили сваком приликом да приграбе било куповином, било насиљем, било на неки други начин туђе њиве, шуме, ливаде, баште, млинове, циглане и т. д. Сеоско становништво састављено је било од козака, који су вршили војну дужност, будући уписани у нарочити регистар, и на „посполите“ или слободне сељаке, који су седили на туђој земљи са правом одласка у одређене рокове. Постепено, знатан део козаштва претвара се у „посполите“, а „посполити“ по своме положају све се више приближују великоруским кметовима. Господа у више махова траже, да се и формално „посполити“, сви без изузетка, претворе у кметове. За време управе последњег хетмана Разумовског учињени су законодавни покушаји у том смислу, док најзад Катарина II указом године 1783. забрани последњим „посполитима“ да се слободно селе. Козаци, изгубивши свој војнички карактер, остају као нека врста слободних сељака. Током XVIII столећа општенародна самоуправа, оличена у „Генералним Радама“, као и локална самоуправа пукова и стотина брзо опада. Ишчезава у градовима старинска самоуправа на основу из Пољске позајмљеног немачког „магдебуршког градског права“. Распадају се, ишчезавају по градовима некад веома важне економске и верске црквене заједнице, такозвана „братства“. Уместо свега тога појављује се од год. 1785. доста штура сталешка самоуправа племенитих општина. Украјинска господа која су дуго времена у већини тежила аристократској Пољској, претвара се у одане слуге руског царског престола, јер су са те стране у пуној мери задовољене њихове социјалне аспирације. Народни дијалекат, народна култура и особине народног живота чувају се поглавито од стране широких народних маса, у мањој мери од свештенства и грађанства, и сасвим слабо од стране племства.