Историја Новог завјета (Р. Доброта) 4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА
Писац: Радослав Доброта


IV. ДИО
ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ

Силазак Светога Духа на апостоле[уреди]

(Дјела ап. гл. 2.)

Послије Христова вазнесења апостоли су остали у Јерусалиму и чекали силазак Светога Духа, као што им је Исус заповједио. С њима је била и мати Исусова и друге побожне жене и ученици. Између ученика, који су увијек били уз Исуса, апостоли изабраше, намјесто Јуде, новога апостола Матију, да би их опет било дванаест. Редовно су се скупљали у дворани, гдје је била Тајна вечера.

У педесети дан по васкрсењу, у недјељу, бјеху Богородица и апостоли заједно у дворани. Наједампут настаде хука, с неба као дување вјетра и напуни сву кућу. Показаше се пламени језици и над сваким се од апостола појави по један.. Напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити разним језицима.

Кад настаде хука с неба, скупи се много народа око куће.. Тада је због јеврејског празника педесетнице било у Јерусалиму пуно људи из разних крајева. Апостоли изиђоше међу њих и стадоше са сваким говорити његовим језиком. Људи су се дивили и чудили: »Нису ли ово све Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик?« Апостол Петар изиђе пред народ. и објасни, да је на апостоле сишао Свети Дух.

*

Примањем Светога Духа апостоли су се сасвим духовно измијенили. Они су добили од Бога силу и моћ да проповиједају науку Христову. Њихов се разум просвијетлио. Сад разумију јасно, ко је био Исус, шта је чинио и шта је учио. Сад више немају страха и могу свакоме да кажу праву истину. Вјера њихова је чврста, и у њих нема више сумње. Сада су били спремни, да изврше вољу Спаситељеву, да шире Христову цркву међу свима народима до на крај земље, и да мукама потврде своју вјеру у Христа. Свети Дух је сишао на апостоле у облику пламена, да очисти све, што је у њима било слабо и грјешно.

Силазак Светога Духа на апостоле празнује се у педесети дан послије Ускрса, у недјељу. Празник се зове Духови; друкчије се зове и Света Тројица, јер се тада јасно показало, да један Бог има три лица. Овај велики празник подсјећа нас на то, да је и нама за успјех у раду потребна помоћ Светога Духа.

Оснивање и ширење хришћанске цркве[уреди]

Настављајући своју прву проповијед послије силаска Светога Духа, апостол Петар је говорио сакупљеном народу: »Људи Израиљци, послушајте ове ријечи! Исуса Назарећанина, кога је Бог пред вама потврдио чудима и знацима, ви сте на крст приковали и убили. Али Бог Га васкрсе, чему смо ми свједоци. Подигнут, дакле, Божјом десницом и примивши од Оца обећаног Духа Светога, изли ово, што видите и чујете. Нека зна сав дом Израиљев, да је Бог начинио Господом и Месијом овога Исуса, кога сте ви распели.«

Кад људи то чуше, почеше жалити у души и. рекоше Петру и осталим апостолима: »Шта да чинимо, људи, браћо?« А Петар им рече: »Покајте се, и нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење ваших гријеха, и примит ћете дар Светога Духа. И многим другим ријечима позиваше их, да се спасу.

Многи радо примише ове ријечи и крстише се. Тога дана око три хиљаде душа прими вјеру у Христа.

Послије неколико дана апостоли Петар и Јован ишли су у храм. На вратима видјеше хромог човјека, који проси милостињу. Петар му рече: »Сребра и злата нема у мене, него што имам, то ти дајем:.У име Исуса Христа, Назарећанина, устани и ходи!« Узе га за руку и подиже, а хроми устаде, уђе с њима у храм и захвали Богу.

Томе се задиви сав народ и скупи се око апостола.. Апостол Петар одржа онда проповијед о Христу и позва народ на покајање и крштење. Многи приступише, и број оних, који примише вјеру у Христа, порасте на пет хиљада. То је била прва хришћанска опћина.

Први Хришћани живјели су у слози и љубави. Редовно су се састајали, заједно су се молили Богу и причешћивали. Послије службе Божје држали су вечере љубави, гдје су хљебови и дарови, које су вијерни доносили сами, дијељени подједнако свима у знак узајамне љубави. У спомен на то сада се послије свете литургије дијели нафора. Што је који члан опћине имао, предавао је апостолима, да буде заједничко. Било их је, који су драговољно продали кућу и њиве, и новац доносили апостолима. Апостоли су опет давали свакоме по потреби и хранили су сирочад и удовице. Тако међу њима није било сиромашних и гладних. Један другог су звали братом и сестром, и заиста су живјели као браћа. У њих је било једно срце и једна душа. Хвалили су Бога, били су омиљени код људи. И Бог је сваки дан умножавао њихово друштво.

Из Јерусалима су апостоли ишли и у друге градове и земље, проповиједали су еванђеље, крстили људе и оснивали хришћанске опћине. За кратко вријеме хришћани су се умножили у Палестини, у Сирији, у Малој Азији и у другим блиским и далеким земљама. Апостоли и њихови ученици ишли су свуда неуморно и без. страха, трпјели су невоље, били су гоњени и умирали су као мученици. Од апостола само је Јован умро природном смрћу, но и он је мучен. Надахнути Духом Светим, они су достојно извршили задатак, који им је поставио Божански Учитељ. Иза себе оставили су тако исто одушевљене и вриједне насљеднике — проповједнике, епископе, свештенике, ђаконе — који су њихов посао наставили.

*

Тако је основана и раширена хришћанска црква. То је друштво или заједница људи, који подједнако вјерују у Исуса Христа, Сина Божјег и Спаситеља свијета. Њих у цркви сједињује једна вјера, једна црквена управа и једно богослужење.

Оснивач и глава хришћанске цркве је Господ Исус Христос. Он је са апостолима основао Своју цркву тиме, што је дао своју науку, што је одредио апостоле и њихове насљеднике, да наставе Његово дјело, и што је послао Светога Духа, који у хришћанској цркви вјечно живи и дјелује.

Првомученик Стеван[уреди]

(Дјела ап. 6 и 7)

Број хришћана у Јерусалиму толико се умножио, да апостоли нису више могли сами да дијеле храну сиротињи. Зато сабраше све вјерне, и ови изабраше седам добрих људи,. који ће тај посао радити, да би апостоли имали више времена за проповиједање Христове науке. Апостоли се помолише Богу за њих и ставише им руке на главе. Назваше их ђакони, што значи слуге. Дужност им је била, да се старају о сиротињи и да при богослужењу помажу апостолима.

Најстарији од седам ђакона био је архиђакон Стеван.

Стеван је био пун вјере и Духа Светога и чинио је чуда. Бранио је Христову науку од јеврејских књижевника и фарисеја, и био је много мудрији од њих, јер је кроз њега говорио Свети Дух. Зато они против њега побунише и народ и старјешине јудејске.

Нађоше лажне свједоке, па га ухватише и изведоше пред синедрион, говорећи, да он вријеђа Бога и закон. Док су га свједоци лажно оптуживали, сви, који су сједјели у суду, гледали су у њега, и видјеше, да лице његово поста као лице у анђела. Првосвештеник га упита: »Је ли тако?«

Тада Стеван храбро одржа дугу бесједу јудејским главарима и рече им у очи, да у ствари они не држе закон, који су од Бога примили. Њихови преци су мучили и убијали Божје пророке, који су јављали долазак Месије, а они су недавно издали и разапели тога истог Месију, Исуса Христа.

Ове ријечи наљутише јако Јудејце. Стеван пак погледа у небо и рече: »Ево видим небеса отворена и сина човјечјег, гдје стоји с десне стране Оцу!« На то се јеврејски главари још више разгњевише, навалише сви на Стевана, изведоше га ван града и онда га стадоше засипати камењем. Стеван клечећи на кољенима и молећи се Богу повика: »Господе! Не прими им ово за гријех!« Рекавши то, умре. Ту бјеше и младић Савле и одобраваше његову смрт. Тако свети архиђакон Стеван поста први мученик хришћански.

Тога дана настаде гоњење свих хришћана у Јерусалиму. Савле је ишао са стражарима од куће до куће; хватао и људе и жене и одводио их у тамницу. Зато многи хришћани побјегоше из Јерусалима и разиђоше се по разним градовима.

Тамо, гдје су дошли, говорили су о Христу и задобијали нове Христове сљедбенике. Тако се хришћанска црква умножавала и ширила. Непријатељи су постигли, што нису хтјели. Они су мислили, да униште хришћане, а ови су се тиме још више ширили и множили. Муке и крв мученика јачали су вјеру и умножавали цркву Христову.

*

Јевреји се нису показали достојни Божје милости. Бог је изабрао њихов народ да се у њему роди Спаситељ. Сви апостоли и први Христови ученици били су Јевреји. Мјесто да зато буду захвални и да први прихвате Христову науку, они су мучили и разапели Христа и гонили и убијали Његове ученике. Зато ће се хришћанска црква раширити међу незнабожачким народима, а Јевреје ће стићи Божја казна. Римска војска је касније разорила сав Јерусалим и храм у њему. Тако су се испуниле Христове ријечи да камен на камену не ће остати. Јевреји су коначно изгубили своју отаџбину и били су расељени по цијелом свијету.

Они више нису могли гонити хришћане, али ипак су их често лажно оптуживали римским властима, које су их тада почеле мучити и убијати.

Апостол Павле[уреди]

(Дјела ап. гл. 9, ст. 1-30)

Апостол Павле се у младости звао Савле. Родио се у граду Тарсу, у Малој Азији. Отац му је био имућан Јевреј, фарисеј, али је имао права римског грађанина. Римско царство је онда обухватало све земље око Средоземнога мора, и у многим градовима пространог царства било је насељених Јевреја, који су се највише бавили трговином.

Савле је био врло наметан и вриједан, и родитељи су га дали, да се школује. У мјесту рођења научио је добро грчки језик, којим су онда говорили многи у римском царству. Поред тога научио је и ткачки занат, од чега ће касније живјети. Као младић дошао је у Јерусалим, да код најбољих учитеља изучи јеврејске законе.

У Јерусалиму је дознао за Христове ученике и омрзнуо их много, јер је мислио, да су они против јеврејских закона. Зато је лично хватао хришћане и предавао их на мучење. Тако је он судјеловао и код смрти светога Стевана.

Једном је чуо, да у граду Дамаску, у Сирији, има хришћана, па потражи и доби писмо од синедриона, и пође тамо о људима, да их похвата и везане доведе у Јерусалим.

Но Божја воља је била друкчија. Бог је хтио, да од љутог непријатеља Савла створи себи оданог слугу и апостола.

Савле је с људима био већ пред вратима Дамаска, кад га наједампут обасја јака свјетлост с неба. Очи му се засјенише, и он паде с коња на земљу. И чу глас: »Савле! Савле! Зашто ме гониш?« Запрепаштен Савле упита: »Ко си ти, Господе?« А глас рече: »Ја сам Исус, кога ти гониш.« Савлу постаде сад јасно, колики је гријех дотле чинио, па дрхтећи од страха упита: »Господе, шта хоћеш да чиним?« Господ му одговори, да иде у град и да чека.

РСад Савле устаде, отвори очи — али ништа није видио. Пратиоци га одведоше у град, и ту је у кући неког Јеврејина три дана провео слијеп, нити је шта јео, нити пио.

У Дамаску бјеше неки Христов ученик по имену Ананија. Он чу глас Божји, који му рече, да нађе Савла из Тарса и да метне руку на њега да прогледа. Ананија се зачуди, јер је знао, да је Савле починио много зла хришћанима.

Но Господ му рече, да иде, јер је Савла нарочито изабрао, да шири хришћанство међу незнабошцима.

Ананије послуша заповијест Божју, нађе Савла, метну руке на њега и рече: »Савле брате, Господ Исус, који ти се јавио на путу, посла ме, да прогледаш и да се напуниш Духа Светога.« Савле одмах прогледа, устаде и крсти се.

Пошто се окријепио, придружио се Христовим ученицима. Одмах је по синагогама почео проповиједати зачуђеним Јеврејима, да је Исус Син Божји. Јевреји га омрзнуше и гледаху, да га убију. Зато се Савле склони из Дамаска.

Отада Савле поче да проповиједа неуморно Христову науку без страха и без прекида. Јавио се апостолима у Јерусалиму: Петру, Јакову и другим ученицима. Кад су ови разумјели, да је сам Исус Христос позвао Савла, примише га у своје друштво. Зато се и он назива апостолом, иако није био између дванаесторице апостола. Име Савле замијенио је именом Павле.

Апостол Павле се настанио у великом граду Антиохији, у Сирији. Овдје је било много хришћана, и међу Јеврејима и међу незнабошцима, и ту се први пут употребљава назив хришћани. Одавле је апостол Павле са друговима предузимао далека путовања, да би ширио хришћанство.

Апостол Павле је јасно схватио заповијест, коју је Христос дао апостолима, да се еванђеље проповиједа свима народима на земљи. Зато је он највише радио међу незнабошцима, те га називају апостолом незнабожаца.

Не гледајући на тешкоће пута, идући често пјешке, обишао је многе крајеве у Малој Азији, у Македонији, у Грчкој, био је у Солуну и Атини.

И богатима и сиромашнима, и простима и ученима држао је ватрене говоре о Христовој вјери, нападао је лажне богове. Свуда је добијао нове ученике, оснивао и уређивао хришћанске опћине и постављао им старјешине: свештенике и епископе.

Да би учврстио у вјери нове чланове цркве, долазио би више пута у исто мјесто. Кад не би стигао, писао је писма, посланице. Чинио је и многа чуда.

Свуда је имао много непријатеља, и зато је трпио велике муке. Био је хапшен, тучен, шибан, каменован. Трпио је глад, жеђ и умор, оскудицу на путу и бродолом на мору.

Јевреји су га много мрзили и покушавали су, да га убију. Но римске власти нису давале, да му Јевреји суде, јер је имао права римског грађанина.

Проповиједао је у Риму, у најгоре вријеме по хришћане, кад је цар Нерон наредио, да се хришћани муче и убијају. У исто вријеме, кад је разапет апостол Петар, погубљен је мачем и апостол Павле.

За спомен на његову мученичку смрт ми га славимо и празнујемо, кад и апостола Петра, 29. јуна (12. јула).

*

Хришћанство међу незнабошцима. — Поред апостола Павла и други апостоли су проповиједали Христову науку међу незнабошцима. Путујући из Јерусалима сваки на своју страну, они су ишли у далеке земље ширећи хришћанску цркву. Тако је Петар био у Риму, Матеј у Етиопији, Тома у Индији, Јаков старији у Шпанији. Апостол Андрија доспио је да проповиједа хришћанство у јужним крајевима данашње Русије.

Хришћанство се међу незнабошцима брзо ширило. У римском царству су тада прилике биле врло повољне за ширење хришћанске вјере. Саобраћај је био жив, по Средоземном мору су пловиле многобројне лађе, а на суху су били многи одлични путеви. Лако се путовало из једне земље у другу, и народи су се мијешали и упознавали. Јевреја и Грка било је у многим градовима цијелога царства и свуда се говорило грчким језиком. Зато се свуда сазнало о вјери у једнога Бога и о очекивању Спаситеља.

Многи Грци и Римљани су већ били увидјели, да је лажна њихова вјера у многе богове, па су осјећали велику жељу за новом, истинитом вјером.

Нада у Спаситеља била је међу незнабошцима доста распрострањена, а примили су је од Јевреја и из светих књига, које су биле преведене на грчки. Ту наду прихватали су нарочито сиромашни људи и робови, који су живјели мучним животом. Но и многи богати и учени незнабошци нису били задовољни ондашњим животом без вјере и поштења, па су и они очекивали Спаситеља, да свијет поправи и избави од гријеха.

И кад су дошли хришћански проповједници, који су говорили, да је Спаситељ већ дошао и да је дао свима људима вјеру, која спасава, незнабошци су то радије слушали, него Јевреји. У почетку по великим градовима (Антиохији, Александрији, Коринту, Риму), а послије и по мањим мјестима, многи су примили крштење и постали чланови хришћанске цркве, која се све више ширила.

Гоњење хришћана од стране Римљана[уреди]

Римске власти нису у почетку дирале хришћане, јер су мислиле, да је њихово учење само нека секта јеврејске вјере и да ће се ширити само међу Јеврејима. Али кад су видјели, да се хришћанство шири по цијелој царевини међу свима становницима, да многи остављају државну многобожачку вјеру и прелазе у хришћанство, почеше сматрати хришћане за бунтовнике против државе и гонити их. Хришћани нису никоме зло чинили, били су мирни и скромни и живјели су од свога поштенога рада. Према властима и законима били су послушни, поштовали су цара. Само једно нису хтјели да чине: нису хтјели да обожавају цара.

Цареви у Риму тражили су од својих поданика, да их сматрају за богове и да пред њиховим киповима приносе жртве. Ко не би то чинио, кажњаван је смрћу. Хришћани су знали, да постоји само један Бог на:небу, и нису приносили жртве царским киповима. Зато су римски цареви огласили хришћане за бунтовнике против цара и државе, хришћанску вјеру за незакониту, па су наредили свима властима, да је гоне и уништавају.

Нерон је први римски цар, који је гонио хришћане. У његово вријеме појави се у Риму пожар и уништи двије трећине града. Народ је био незадовољан царем, и говорило се, да је сам Нерон наредио да се Рим запали, да би видио, како изгледа пожар. Нерон се бојао народне буне, и да би збацио сумњу са себе, објави да су Рим запалили хришћани. Тада поче страшно гоњење хришћана. Измишљане су најгоре муке за њих. У великом игралишту пуштане су гладне звијери, да кољу и раздиру хришћане: људе, жене и дјецу. У царским вртовима везивани су људи за високе ступове, увијани у крпе намазане катраном и смолом, и потпаљивани да ноћу свијетле као живе буктиње. Неки су бацани у ријеку, други су распињани на крст. Тада су страдали у Риму и апостол Петар и Павле. Све те муке и смрт подносили су хришћани, а нису се одрицали Христа. Кад нису могли да имају своје богомоље, они су се скупљали у подземним ходницима или катакомбама римским, да се заједнички моле Богу.

И други цареви послије Нерона гонили су хришћане. То гоњење одобравали су и многи римски грађани, који су били навикли да не раде, да уживају, не гледајући шта је право и поштено. Хришћани су јавно говорили, да је то зло, а сами су живјели скромно и поштено. Рђав човјек не трпи бољега од себе. Зато су многи Грци и Римљани мрзили хришћане и њихову вјеру, иако су често признавали, да је она истинита.

Богати римски грађани могли су да живе у нераду и уживању, зато што су за њих радили робови. Робови су сматрани као стока. Куповани су и продавани, тучени и убијани, како би се господару прохтјело. У оно вријеме мислило се, да тако мора да буде и да ће тако увијек остати. Зато су људи осјећали, да заиста долази нешто ново са Христовим учењем, по коме су сви људи браћа, те не смије да буде господара и робова. Овакву науку римски грађанин није могао ни да разумије, ни да прими. Зато је мрзио и гонио хришћане, иако су били невини.

Гоњење и убијање хришћана по цијелој римској царевини понављало се у току читава два и по стољећа. Хришћанске богомоље су рушене, књиге њихове су спаљиване, хришћани су отпуштани из службе, имања су им одузимана. Затварани су гомилама у тамнице, мучени су глађу и жеђу. Одсијецане су им руке и ноге и вађене очи. Сјечени су мачем, распињани на крст, вјешани стрмоглавце, пробадани копљем, живи спаљивани. Шибани су бичем, док под ударцима не би издахнули. Клијештима им је кидан комад по комад меса.

Неки цареви су наредили, да се врше читави покољи хришћана. Хтјели су да их сасвим истријебе. Но све то било им је узалуд. Хришћани су се све више множили и јачали у вјери.

Многи хришћански светитељи мученички су страдали у то вријеме: свети Димитрије прободен је копљем, свети Теодор Тирон је спаљен, светом Ђорђу, светој Варвари и светој Катарини одсјечена је глава.

Послије смрти свакога мученика постајале су стотине нових хришћана. Они пак хришћани, који су кажњени прогонством у далеке земље, уносили су тамо хришћанску - вјеру, и она је постала позната у најдаљим крајевима.

Јуначко држање мученика било је касније примјер многима, да буду јаки у вјери и да за њу подносе све муке, па и смрт. И сами мучитељи морали су често одавати признање силној вјери хришћана, која је побиједила моћну римску царевину.

*

Христова црква јача је од сваке земаљске силе, и не може се уништити. Један црквени писац каже: »Крв мученика је сјеме, из кога су ницали нови хришћани.«

Побједа хришћанства[уреди]

Први римски цар, који је увидио, да је узалудно и непотребно гонити хришћане, и да од њих држава не може пожељети бољих поданика, био је цар Константин.

Он се родио у Нишу. Његова мати Јелена била је хришћанка. Отац његов владао је над једним дијелом царевине на западу, и није гонио хришћане. Прије него што је Константин дошао на царски пријесто, појави му се у Риму један велики противник. Константин пође на њега с војском. Његова војска била је три пута мања од непријатељске, и војници су се бојали.

У очи битке Константин се сјети своје мајке и њене вјере, па се помоли Богу, да му помогне. Усред дана показа му се чудан знак. Изнад сунца на небу појави се сјајан крст, и око њега било је написано: »Овим ћеш побиједити.«

Цар је размишљао, шта ово значи. Преко ноћи у сну јави му се Христос и рече да према знаку на небу направи ратни знак и стави га на чело своје војске.

Сутрадан Константин нареди златарима те начине ратну заставу с крстом и са знаком Христова имена:

Послије тога сударе се близу Рима двије војске, и Бог поможе Константину те побиједи, уђе у Рим и поста царем римске царевине.

Да би захвалио Богу за ту побједу, цар Константин је издао у граду Милану у Италији указ, по коме се у цијелој царевини допушта, да свако слободно исповиједа Христову вјеру (Милански указ 313).

Хришћанима су враћена одузета имања, порушени храмови су поново подигнути, укинута је смртна казна на крсту, наређено је, да се у цијелом царству празнује недјеља.

Христов знак је стављен на штитове и шљемове војничке и на новац. Цар је видио, да су најбољи људи у царевини хришћани, и зато им даде највиша чиновничка мјеста.

Ускоро цар Константин науми да на истоку, одакле је дошла Христова наука, себи подигне нову пријестолницу. На мјесту старога града Византа подигне нови град, и назва га по свом имену Константинополис, Константинов град, Цариград.

Цар Константин је подигао многе хришћанске храмове. У томе му је помагала мати царица Јелена, коју је он много поштовао и слушао.

У великој старости царица Јелена оде у Свету земљу, да се поклони светим мјестима. Ту зажели да пронађе крст, на коме је Христос разапет. На Голготи ископаше три крста. Да би се показало, који је Исусов, стављаху их редом на неку болесну жену и на мртваца. Кад под једним крстом болесна жена оздрави, а мртав оживје, познадоше да је то Христов крст. Онда царица подиже цркве на Голготи, на Христовом гробу, у Витлејему и на другим светим мјестима.

Цар Константин је цијелога живота помагао и штитио хришћане. Крштење је примио тек пред смрт.

*

Хришћанство је имало против себе моћне цареве и државне власти, богате грађане, учене људе и незнабожачке свештенике. И поред најокрутнијих гоњења, оно је за доста кратко вријеме сасвим побиједило незнабожачку вјеру. Та брза и потпуна побједа јесте такође једно велико чудо, које чини вјера у Христа. Хришћанска вјера је побиједила, јер је то вјера, коју је људима дао Син Божји. Она је побиједила и зато, што су хришћани својим праведним животом и мученичком смрћу придобијали све више незнабожаца, да оставе лажну вјеру и да приме вјеру у Христа.

Тако су хришћанство примили и сами римски цареви, и од највећих непријатеља постали су заштитници његови. Од прогоњене вјере хришћанство је постало државна вјера, и послије неког времена незнабожачке вјере је сасвим нестало у земљама римске царевине.


За побједу хришћанства има великих заслуга цар Константин, јер се од његовог времена хришћанска црква слободно ширила. Због тих заслуга православна црква је цара Константина и царицу Јелену прогласила за светитеље и слави их 21. маја (4. јуна).

Диоба хришћанске цркве на Источну и Западну[уреди]

Јединство Христове цркве. Хришћанском црквом управља невидљиво сам Господ Исус Христос. Он каже апостолима прије вазнесења:. »И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка свијета.«

Апостолима је Христос дао власт да видљиво управљају црквом. Та власт апостола је подједнака, и подједнако се преноси на све епископе, који су њихови насљедници. Зато су сви епископи по власти међу собом једнаки.

Но још од првих вјекова имали су већи углед они епископи, који су били у знатнијим градовима и пријестолницама. Њима су давани називи архиепископ, митрополит, патријарх. Ти називи су били само почасни. По угледу и части први је био патријарх или папа у Риму, првој пријестолници римског царства, а други је био патријарх у Цариграду, другој пријестолници царства. Но ти почасни називи нису давали власт једном епископу над другима.

Вишу власт над епископима имали су само сабори. Сабори су покрајински, кад се скупе на договор епископи из једне покрајине и доносе одлуке, које се тичу реда и рада цркве у тој покрајини. Кад је требало да се рјешавају питања, која су била важна за цијелу хришћанску цркву, нарочито да се осуде лажна вјерска учења, онда се састајао васељенски сабор, на који су долазили епископи или њихови изасланици из цијелог. свијета.

Православна црква признаје седам васељенских сабора. На њима је тачно одређено учење хришћанске вјере, и на првом и другом сабору утврђен је символ вјере. Све је уређено, како би се очувала једна хришћанска вјера и једна хришћанска црква онако, како је учио Господ Исус Христос и Његови први ученици, апостоли.

Одвајање западне цркве. Када је послије више вјекова хришћанска црква постала велика и распространила се до далеких земаља, показивала се све већа разлика између источног и западног дијела цркве. Нашле су се једна према другој двије различите културе, грчка и римска. Разлике међу њима биле су велике, и то се пренијело и на хришћанску цркву.

На истоку се хтјело да се утврди тачно учење вјере и да се сачува првобитна хришћанска вјера онако, како су је оставили апостоли и васељенски сабори. Остављена је слобода свакоме народу, да има своју самосталну црквену управу и да сваки на своме језику исповиједа вјеру и служи Богу.

На западу пак папе су настојале, да што више прошире и ојачају своју власт, да папа буде једини највиши господар над цијелом хришћанском црквом. Они су, са ријетким изузецима, наметали свима народима латински језик у служби Божјој.

Зато што су сви западни народи примили хришћанство из Рима, папе су у западном дијелу хришћанске цркве имали успјеха: сви епископи на западу признали су њихову власт. Чак папе с временом стичу и свјетовну власт, добијају у Италији на поклон једну покрајину, ту оснивају папску државу и сматрају се владарима.

Цариградски патријарх и остали источни патријарси и епископи нису никако одобравали такве тежње римских папа, нити су хтјели да признају над собом папску власт. Кад год је било згодне прилике, папе су покушавале да наметну своју власт и вољу источним патријарсима. Ови су се томе противили, и тако је у току више вјекова долазило до сукоба међу њима. Напокон, у једанаестом вијеку послије Христа, дошло је до диобе хришћанске цркве.

Прије диобе грчки цар и цариградски патријарх покушали су, да дође до измирења и споразума са римским папом, како би се сачувало јединство цркве. Тога ради цар сазва сабор у Цариграду, на који дођоше и папини изасланици. Тада је био папа Лав IX., а патријарх Михајло Керуларије. Они су се одмах по доласку и прије почетка сабора почели понашати охоло, као да су господари источне цркве. Зато патријарх не хтједе да разговара са њима прије сабора. Они се наљутише и без икаквог оправдања оставише у олтару на пријестолу храма свете Софије написану осуду против цариградског патријарха и његових присталица. Не чекајући сабор, вратише се журно у Рим, гдје папа одобри њихов поступак.

Тада цариградски патријарх сазва сабор источних епископа, и сабор са своје стране донесе осуду против папе и његове цркве. То је било 1054. године.

Послије тога до споразума није дошло, и западна црква се одвојила од васељенске цркве. Тако је 1054. године хришћанска црква подијељена на Источну или Православну и на Западну или Римокатоличку.

Разлике између Источне и Западне цркве. И прије диобе било је разлика између Источне и Западне цркве, а послије су се разлике још више умножиле. Те разлике дошле су отуда, што Западна црква није чувала првобитно хришћанско учење, како то чини Источна црква. Главна одступања од првобитног хришћанског учења, која је усвојила римокатоличка црква, ово су:

Свети Дух произлази од Оца и Сина. Ријечи »и од Сина« римокатоличка црква је додала у осмом члану символа вјере, иако су васељенски сабори забранили свако мијењање символа вјере.

Папа је глава цркве, Христов намјесник на земљи, коме се морају покоравати сви епископи.

Папа може дати опроштај грјешницима, ако учине цркви неку жртву, која може бити и у новцу.

Поред раја и пакла постоји и чистилиште, као треће мјесто, гдје душе грјешника неко вријеме остају и у огњу се чисте од гријеха, па послије прелазе у рај.

Крштење се врши поливањем, а не загњуривањем.

Причешће у облику хљеба и вина узимају само свештена лица, а остали хришћани само у облику хљеба.

Пости се и суботом, а уз пост се може јести млијеко, сир и јаја.

Свештеницима је забрањен брак.

Литургија се врши на пријесном, а не на квасном хљебу.

Служба Божја се служи на латинском језику, само изузетно, и дјеломично, на другим језицима.

Поред ових има и других разлика.

Православна црква не усваја ова одступања, јер она вјерно чува првобитно хришћанско учење, богослужење и црквену управу.

Реформација[уреди]

Прилике у Западној цркви. — Папе у Риму нису успјели, да потчине својој власти Источну цркву, али је на западу њихова моћ бивала све већа. Њима су се морали покоравати не само сви римокатолички епископи, него и владари западних држава, јер папа је могао дати и одузети краљевску круну, како је и коме хтио.

Док су православни народи — Грци, Руси, Срби и Бугари — бранили хришћанску вјеру и цркву од азијских освајачких народа, Арабљана, Татара и Турака, дотле су за то вријеме неки од папа и других старјешина римске цркве гледали да извуку што више користи од своје велике власти.

Папе су из многобројних земаља, којима су заповиједали, узимали разне таксе и порезе, примали су велике приходе и за новац давали опроштај гријехова. У западним земљама римокатоличка црква је имала велика имања, од којих се сва добит носила у Рим, а народ, који је радио, живио је у великој биједи.

Најважније је било то, што папе нису хтјели да признају да сваки народ хоће да живи у својој земљи на свој начин, да има своју народну црквену управу и да слуша Божју ријеч на своме језику, јер латински, који су они наметали народима, осим свештеника и малобројних учених људи, нико није разумијевао.

Свето писмо и друге књиге нису за дуго времена превођене на народне језике, те су хришћани могли да знају о својој вјери само, колико су свештеници хтјели да им кажу. Шта више, папа је био забранио свјетовним лицима да читају Свето писмо.

Многи од папа су проводили живот, који се не слаже са еванђелским учењем. У папском двору је онда било више сјаја и раскоши, него у дворовима. свјетских владара. То је утицало и на многе свештенике и калуђере на западу, који су такођер почели живјети неуредно и раскошно.

Ученим и побожним људима било је жао, што се римокатоличка црква удаљила од еванђелског учења и од онаквог живота и рада, какав су имали Исус Христос, апостоли и хришћани из првих времена. Зато су много и дуго размишљали о томе, како би се стање у цркви поправило и првобитна хришћанска црква обновила.

Но папе нису о томе хтјели ни да чују. Ко би о враћању цркве у првобитно стање ма шта говорио, писао или проповиједао, осуђиван је на мученичку смрт. Тако је спаљен славни чешки проповједник Јован Хус, почетком петнаестог стољећа.

Реформација. — Све више је било људи, који су тражили начин, да се римокатоличка црква преуреди и стање у њој поправи. Ради тога се нарочито у Њемачкој створио велики покрет за преуређење Западне цркве, и тај покрет зове се реформација. Главни је творац реформације учени калуђер и професор Мартин Лутер (1483.—1546.).

Лутер је живио у њемачком граду Витенбергу почетком шеснаестог стољећа. У његово мјесто дође неки калуђер, који је јавно продавао опроштење од гријехова. У то вријеме папи је било потребно много новаца за довршење великог храма св. Петра у Риму, па је врло често слао калуђере у све западне државе, да продају опроштење.

Лутер онда јавно устане против ове трговине и против свега, што по његовом схватању није ваљало у цркви. Своје увјерење написао је у деведесет и пет тачака, и то прикуцао на врата витенбершке саборне цркве. Људи су читали и преписивали Лутерове тачке, и тако се за кратко вријеме многи упознаше са Лутеровим новим учењем.

Папа онда упути Лутеру писмо или булу, којим се његово учење осуђује. У њему му запријети, да ће бити искључен из цркве, ако се у року од шездесет дана не одрекне свог учења.

Не обазирући се на папину пријетњу, а охрабрен својим многобројним присталицама, Лутер на тргу јавно спали булу. Тако се, 1520. године, одвоји од папе и од римокатоличке цркве и оснује посебну хришћанску цркву, која је по њему названа лутеранска. Његове присталице зову се још и протестанти, зато што су протестирали, кад их је један црквени сабор позвао на покорност папи. Зову се и евангелици, јер тврде да се њихово учење оснива само на еванђељу.

Лутеранска црква се раширила нарочито по Њемачкој, Данској, Шведској, Норвешкој, Чешкој.

Лутерово учење је било добро, уколико је он хтио да се поврати првобитно стање у хришћанској цркви, као што то учи православна црква. Тако он не признаје папи највишу власт у цркви, враћа свето причешће у оба облика, литургију врши на народном језику.

Но Лутер је у многоме претјерао и удаљио се и од православног учења. Он погрјешно учи, да је за спасење довољна само вјера у Бога, без обзира на добра дјела. Од светих тајни задржава само крштење и причешће. Одбацује пост, монаштво, иконе и црквене украсе. Не признаје све обреде, нити празнике. Свето писмо сматра као једини извор вјерског учења, а одбацује свето предање и одлуке црквених сабора.

Добро је било, што је Лутер превео Свето писмо на њемачки језик. Други су то урадили на својим језицима, и народи су сад могли да читају еванђеље сваки на своме језику, и да разумијевају проповиједање Христове науке.

У Швајцарској је реформацију изводио Јован Калвин, а његове присталице зову се калвинисти.

Међу Словенцима реформацију је изводио Примож Трубар. Свето писмо је преведено на словеначки језик, и од тада се у словеначкој књижевности почиње да употребљава народни језик, Касније је римокатоличка црква успјела, да протестантску цркву у Словенији уништи.

И у Енглеској црква се одвојила од папе, али се није придружила Лутеровој цркви, него је остала засебна, и зове се англиканска црква.

*

Православна црква истински жали, што се западно хришћанство издвајањем и цијепањем удаљило од васељенске хришћанске цркве, која је једна. До тога не би дошло, да су се старјешине западне цркве држале еванђелског учења, одлука седам васељенских сабора и учења светих отаца, као што то чини православна црква.