Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.6
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Султан Мехмед II према деспоту Ђурђу. — 2. Пад Цариграда. — 3. Турска офанзива против Србије. — 4. Односи између Срба и Мађара. Сукоби између деспота Ђурђа и Михаила Силађија. — 5. Српски споразум са Турцима. — 6. Босна према Турцима и Мађарима.
Са новим турским султаном Мехмедом или Мухамедом II, који је 4. новембра год. 1451. наследио свога оца Мурата II, историја Балканскога Полуострва добија нов садржај. Турска офанзивна снага, развијана досад само на махове, стиче за његова времена пун размах. Веома образован, знајући неколико језика, а међу њима и наш, човек широких схватања и оштре интелигенције, чврст у намерама и одлучан да их изведе, често безобзиран и источњачки својевољан, Мехмед ел Фатих, »Освајач«, наставља, у великим потезима, почето дело својих претходника, а нарочито двојице Мурата. Он кида са традицијом дотадањих турских компромиса са балканским хришћанским владарима, који су признавали турску врховну власт, а у исти мах радили против ње, тражећи где год су могли заштите и подршке против својих господара. Он хоће чисту ситуацију, несумњиву турску власт. Његов је идеал моћно Османско Царство, које безусловно господари целом Малом Азијом и Балканским Полуострвом. Мехмед није био начелно антихришћанин; напротив, баш је већину послова свршавао са њима и преко њих, држећи их често на најважнијим местима; али, тражио је да хришћани и њихове државе, као у старој римској империји, уђу у његов државни организам, што је уствари значило за њих одрицање од својих главних државних традиција и губљење сваке сопствене иницијативе.
За владе султана Мехмеда II знатан углед ужива српска принцеза, султанија Мара, жена у харему његова оца и Мехмедова умна васпитатељка. Мехмед је према њој увек показивао извесну пажњу, за коју су знали сви који су пратили прилике на турском двору. Стога се с почетка Мехмедове владе и Марином оцу, деспоту Ђурђу, почело указивати изузетно штовање од људи и области који су имали посла са Портом. Сам султан вратио је Србији преко Маре Топлицу. И босански краљ, на посредовање Дубровчана, врати заузету Сребреницу (јула год. 1451.). Чак се и Мађари решише да поправе своје односе са деспотом и 7. августа год. 1451. склопише са њим нов мир. Тада је објављена и веридба Јелисавете Цељске са Јанковим сином Матијом. Деспотовим посредовањем дошло је, најзад, 6. фебруара год. 1452., до трогодишњег мира између Турске и Угарске. Једино задуго није могла да се нађе основа за мир између деспота и Млетачке Републике. За деспота се погоршало стање у Зети од лета год. 1451., кад је Млечанима успело да митом придобију Стевана Црнојевића и кад он постаде њихов капетан у горњој Зети. Активан и храбар, Стеван је покорио извесна племена, као Паштровиће, Љуштичане и др., и потпуно је разбио две деспотове војске током год. 1452. Али, идуће године деспотови људи постижу извесне успехе и поседају Жабљак, главни град Црнојевића, што нагони Стевана не да се покори свом српском господару, него да се још јаче прибије уз Млечане. Ови су га и одржали и помоћу његовом привукли после на своју страну и нека друга племена.
Ранији случај херцега Стјепана, као и ово одметање Црнојевића у Зети од власти деспота Ђурђа, показују најбоље колико наша феудална господа у својим поступцима нису била руковођена готово ничим другим него само властитим интересима. Осећање националне солидарности уопште не постоји; за тадашња времена то је још неразвијен појам; чак није могла да продре у све кругове ни свест о потреби верске солидарности, мада је читаво једно столеће проповедан рат против Турака у име одбране угроженог хришћанства. Чак ни деспот Ђурађ, чија је младост пуна личних скретања, није ни у дубокој старости, поред толико искустава, нашао начина да изравна размирице са босанским краљем. Снага се тако често расипа у узајамној борби, која, и кад се заврши успехом, не доноси никад више од малих локалних користи. Моралне штете биле су, међутим, недогледне. У име којег идеала могу такви господари повести своје поданике у борбу против нападача? Шта те поданике веже у интимнију заједницу сем притиска силе њихова господара док је у снази? Кад се против свога краља или деспота дижу само ради своје користи поједини обласни господари, зашто да се и против тих господара не дижу њихови кнезови и војводе? Петнаести век наше историје је век расула, и то расула у часу када се пред очима наших људи, готово као школски пример, подиже једна држава у којој тако јасно долазе до израза једна воља, један циљ и једно осећање да се створи, изгради и одржи једна држава. Пред конструктивним Турцима клала се и цепала деструктивна југословенска властела, јер у својој себичности није осећала да разбијајући већ створене своје државе уствари подрива и свој властити положај.
Први отсудни ударац султана Мехмеда II био је уперен против Византије. Од почетка год. 1452., изазван једним непромишљеним поступком цара Константина XI, наредио је султан систематско опсађивање Цариграда, а од 5. априла год. 1453. водио је сам све послове око коначног освајања тада највеће европске престонице. У његовој огромној војсци, чији се број ценио на 150.000 људи, налазио се и српски помоћни одред од 1500 бораца, које је деспот као вазал, свакако тешка срца, послао султану. Тај одред водио је војвода Јакша, родоначелник славне куће Јакшића. Цариградска посада држала се храбро; нарочито се лепо понео последњи византиски цар Константин, који је, по мајци, имао српске крви. При општем јуришу на град, изведеном 29. маја г. 1453., он је погинуо, борећи се до последњега замаха, не хотећи ни под коју цену да преживи слом свога царства и пад своје престонице. Султан изрече захвалну молитву Богу у сјајној Аја Софији, која одмах би претворена у џамију, и огласи стари царски град као престоницу свога царства. Са турском влашћу у њему и на Балкану почиње нов период историје, који доноси нов саставни елеменат у цивилизацију старе римско-хришћанско-јелинске Византије, који је, у исти мах, и известан наставак њен, али и њена негација, јер стварање не иде ни у приближно истој сразмери са уништавањем.
После пада Византије брзо су дошле на ред и остале хришћанске државе на Балкану. Као омађијане птице пред змијиним погледом, оне су се збуниле и нису могле никако да нађу додирне тачке између себе, ни да поставе једну линију заједничког рада. Деспот Ђурађ је већ био дубоко остарео и од њега се тешко могла очекивати нека нова иницијатива. Босански краљ Томаш ломио се између Мађара и Турака и, мада иначе човек од извесне енергије, није задуго знао да се снађе; нарочито задуго није умео да нађе додира са Србијом. У ово време најактивнији је био херцег Стјепан, редак циник у нашој прошлости, својевољан, себичан, али даровит, вешт и брз на одлуци. Он се потпуно држао Турака и помоћу њих је мислио да оствари своје политичке и привредне планове. Да прошири своје приморско подручје, у којем се Твртков град Нови са планом развијао као такмац Дубровника и Котора и који је по свом новом заштитнику добио и досада задржао име Херцег-Нови, Стјепан је год. 1451. хтео да преотме од Дубровчана Конавље, и стога је ушао са њима у рат. Можда би у том рату остао и коначни победник да му није његова љубавна авантура са једном Флорентинком, која је са једним трговачким друштвом дошла у његову земљу, изазвала расцеп у породици, и иначе не нарочито моралној, и довела до грађанског рата. У тај, у сваком погледу саблажњиви, рат, препун сплеткарења свих врста, умешали су се мање-више активно сви суседи, трошећи народну снагу и енергију за ниске и проблематичне циљеве. Бесплодни рат завршен је год. 1454. за хришћане стањем какво је било и пре њега. Турци су, међутим, за време његова трајања знатно проширили свој утицај. Син мудрог скопљанског намесника Исак-бега, који је од год. 1439.. до год. 1444. управљао и Србијом, храбри Иса или Еса-бег, прослављен у борби против Хуњадија на Косову, долазио је за време тога рата у Херцеговину, обавештавао се ту о приликама и живо утицао на догађаје помажући херцега. Од овог времена, уживајући потпуно поверење свога господара, Иса, оснивач лепих џамија у Скопљу и у Сарајеву, води главну реч у западној балканској политици, постаје заповедник »Славоније« и личност о чије се пријатељство људи отимају.
Покоривши Византију, султан се одмах обрнуо и против Србије. Све до данас није тачно утврђено зашто је султан изненада променио своје држање према деспоту и затражио од њега предају извесних градова, — помињу се чак Голубац и Смедерево. Колико ми знамо, повод за турски напад није дан са српске стране. Можда је пад Цариграда изазвао код Срба нешто јаче приближавање Мађарима, а можда је султан, понесен једним успехом, брзо зажелео да постигне и други, наочи доста лак. Византиски писац и савременик Мехмедов Критовул говори о великом богатству Србије, нарочито у злату и сребру које тамо као да тече, и налази да га је оно »више свега« повукло да започне непријатељства. Али, овога пута преварио се. Мађари су се одазвали деспотову позиву кад су Турци навалили на Србију и почели да је »расипају«. Деспот сам са својом породицом прешао је 26. јуна год. 1454. у Мађарску, да се спасе и да тамо лично потакне људе на што живљу помоћ. Доскора је доиста изведен хришћански противнапад. Султан, недовољно приправљен, повукао се у Бугарску, док су Мађари, код Крушевца, 2. октобра год. 1454., уједињени са Србима, разбили турску посадну војску, па се, у смелом залету, преко Ниша, Пирота и Видина вратили натраг. У борбама са султановом војском ове године необично се прославио војвода Никола Скобаљић у крају око Лесковца и Врања, који је, борећи се и подлегавши против надмоћне силе, својим јунаштвом задивио и самога непријатеља. Он је први од српских јунака као заробљеник набијен на колац, како ће после издисати добар део наших бораца вођа кад падну Турцима у руке. Султан је наставио рат и идућих година. 1. јуна год. 1455. пало је под ударцима његове силне артиљерије Ново Брдо. Љут султан побио је градску властелу; 320 младића би одведено у јаничаре, а 700 жена и девојака раздељено Турцима. Ширећи страх испред себе, султан се после овога упутио према Косову и Метохији, освојивши све главне градове тога подручја са Липљаном, Призреном и Бихором у Загорју. Зета, која услед тог турског освајања би отсечена од остале Србије, и којој Турци узеше Медун, признаде у већини млетачку врховну власт. У манастиру Врањини, 6. септембра год. 1455., заклеше се на верност дужду Никшићи, Бјелопавлићи, Пипери, Лужани, Кучи, и сем њих још нека албанска племена.
Пад Цариграда изазва у Европи запрепашћење, мада се могао очекивати већ од дуже времена. Он изазва и понован интерес за Балкан и за Турке, нарочито у земљама средње Европе, где се опасност од њих могла ближе уочити. Стари деспот, коме је неочекивани напад Турака на Србију порушио све традиције и комбинације вођења српске политике тако да Србија остане неутрална и подједнако лојална и према Турцима и према Мађарима, нашао се поново у средишту борбене акције. Његова политика показала се као немогућа. По свом географском положају, у борби између Мађара и Турака, Србија није могла остати неутрална ни сада, као што није могла ни у XII веку у борби између Византије и Мађара. Турцима је Србија требала као сигурно подручје преко којег могу оперисати несметано у свом продирању из вардарске и моравске долине у дунавску. Србија која није потпуно поуздана, која жели да очува могућност извесних самосталних одлука, и која није вољна да своје подручје стави на расположење султану и његовој војсци кад им год то затреба, претстављала им је сметњу, коју је требало уклонити. Када деспот није пристао да буде безусловно уз султана, султан је сматрао да је решен обзира према њему и да за своју државу може првдузимати мере које су јој потребне за даље напредовање. Мађари опет, поред свих последњих сукоба са деспотом, нису хтели да лако упусте Србију. Она им је требала ради њих самих. Србија је сад претстављала за њих неку врсту претсобља њихове сопствене куће; ако Турци завладају Србијом, пред њима су полуотворени улази у саму Мађарску. Деспот би, можда, политички боље прошао да се ослонио потпуно на Турке; али, против тога бунили су се државна традиција Србије и осећање хришћанске солидарности. Деспот је пристајао да по невољи буде вазал турски, али не и султанов намесник у сопственој држави. И стога је поновни сукоб био неминован. Осећајући то, деспот се опет приближио Мађарима, тражећи помоћ њихову и њихових пријатеља за даље борбе. И овога пута, као и год. 1443., нашао је ватрена помагача у једном свештеном лицу. То је био фрањевац Иван Капистран говорник ретких способности. Захваљујући њему и још увек несаломиво борбеном Хуњадију створило се у Мађарској јако расположење за рат са Турцима. Занесени и у свом пропагаторском одушевљењу не баш много критични Капистран достављао је у Рим Хуњадијева уверавања како би са 100.000 правих бораца не само постигао то да се у Европи не би нашло места »где би могао Турчин склонити главу«, него да би могао помишљати чак и на освајање Јерусалима. Друге европске државе нису се, из различитих узрока, могле одлучити да се против Турака образује један моћнији савез, мада су се за њ залагале неколике крупне личности; стога су педесетих година XV века главне борбе за хришћанску Европу водили Срби и Мађари. Колико су оне биле тешке по Србе казују речито савремени дубровачки извештаји. Један извештај од 8. августа год. 1454. говори да је читаво подручје између Саве и Дунава попаљено, опљачкано и опустошено; поступано је са таквим беснилом и са таквом жестином »да се не види ништа друго него како се суши хришћанска крв«; мушка чељад од четрнаесте године гине, а деца и жене одводе се у робље.
Али, у то тако тешко време односи између Срба и Мађара беху прилично отровани. Мађари нису заборавили деспоту његово држање у недавној прошлости, а Срби су опет мислили да њихово страдање долази поглавито због њихових веза са Мађарима. У томе су их нарочито подржавали Турци и читав низ туркофилских пријатеља у Србији, који су тражили политику искренијег наслона на султана. Крајем год. 1455. дошло је чак до једног напада деспотових људи на београдског заповедника Михаила Силађија, кога народне песме зову Свилојевићем, и до погибије Михаилова брата Ладислава, на што је, као одговор, следио мађарски напад на деспота Ђурђа у Купинову и затварање деспотово у београдској тврђави. Мађарски краљ наредио је, истина, одмах да се деспот ослободи свих обавеза које беше примио да би се избавио из Силађијевих руку, али није могао истрти трагове мржње и неповерења које су такви поступци остављали на обе стране. Колико се тај догађај дојмио Срба види се најбоље по томе што га је забележило 25 наших летописа, неки чак са наводом да је деспот том приликом и погинуо.
Неуспех образовања хришћанске лиге утицао је на деспота, па је покушао да дође опет у везе са султаном; овај сукоб деловао је на њ још више. Крајем год. 1455. пошла су његова два посланика султану. Султан Мехмед је показивао склоност за преговоре. Хтео је, свакако, да измирењем са Србијом, колико од тога зависи, спречи стварање хришћанске лиге, да збуни Мађаре, и да, војнички, добије више слободе у својој офанзиви против њих. Стога признаде деспоту Србију северно од Крушевца, а јужни њен део задржа за себе. На тој основи склопљен је мир, првих недеља год. 1456. Али, до правог споразума ипак није дошло. Кад је султан у лето исте године преко деспотове земље кренуо на Београд, настали су нови сукоби. Турци су хтели да у борби искористе повољне стратешке тачке српскога подручја, нарочито на дунавској линији, ради лакшега прелаза преко реке, а деспот се, пун неповерења, томе опирао. Стога се и сам придружи мађарској одбрани. Један део турске војске покушао је да отме Смедерево; али, није успео. Главна турска војска, са султаном на челу, пала је, међутим, око Београда, праћена са 200 лађа, које су стигле Дунавом. Опсадне топове дао је султан за ову прилику излити у Скопљу. Мађари су се добро спремили за одбрану, и под вођством Јанка Хуњадија и Ивана Капистрана с успехом су одбијали турску опсаду и главни јуриш, изведен 21.—23. јула год. 1456. Јављајући мађарском палатину о тој својој победи, Хуњади пише да су Турци тако бомбардовањем разрушили градске бедеме »да сам град можемо назвати не градом него пољем«. У одбрани су се врло храбро држали и Срби, чији су стрелци стекли нарочито признање. Приликом овога напада би рањен и сам султан, који одмах потом нареди нагло повлачење. Хуњади је био толико уверен да је пораз турски катастрофалан да је у поменутом писму палатину од 24. јула год. 1456. тврдио како не би било никад лакше освојити целу Мехмедову државу као после ове турске погибије.
Ну, хришћани се овом победом нису могли користити. У војсци турској беху избиле разне болештине, које домало заразише и хришћанску посаду у Београду. Нарочито је косила куга. Од ње умреше ускоро, међу многобројним народом и војницима, и оба бранитеља Београда, Јанко Хуњади и Иван Капистран, кога је католичка црква уврстила у светитеље. Смрт Хуњадијева изазва потом дугу забуну међу Мађарима. Његов син Ладислав настојао је да у држави за себе одржи очев углед и положај и дошао је због тога у непријатељство са Улрихом Цељским, тада најмоћнијим великашем угарског краљевства а и Хрватске, којој у ово време беше бан. У Београду, 9. новембра год. 1456., на очи краљеве, убише Хуњадијеви људи грофа Улриха, деспотова зета, и затреше његову породицу. Краљ је после осветио ту смрт, наредивши да се убије и Ладислав Хуњади. То све, разуме се, изазва у земљи велике метеже и онеспособи Мађарску за извесно време за сваку озбиљнију офанзиву против Турака. После свега овога стари деспот, огорчен и увређен, видећи добро да од хришћанске победе неће бити никаквих тежих последица за Турке, одлучи да се са султаном измири, потпуно и искрено. У Цариграду су, после пораза, били мекши, а сем тога веровали су овог пута да у Србији доиста превлађује антимађарско расположење. Ну, стари деспот није дочекао вест о склопљеноме миру. Умро је у дубокој старости, 24. децембра год. 1456., исте године кад и његов дугогодишњи сарадник и противник Јанко Хуњади.
Ђурђев наследник постаде његов најмлађи син Лазар, јер су му оба старија сина, Гргур и Стеван, били ослепљени по наредби султана Мурата II, год. 1441. Лазар је био мезимац Ђурђев, за кога је он много радио; кога је, како смо видели, кандидовао чак за мађарски престо; и кога је, још за живота, приликом његове женидбе, прогласио савладарем. Деспотова понуда за мир примљена је у Цариграду повољно и 15. јануара год. 1457. дошло је до споразума. Лазар је добио све очеве земље сем богатог Новог Брда, на који је султан одавно бацио око. Годишњи данак Србије био је нешто смањен и износио је 40.000 дуката. Зато је Лазар, у основи, водио туркофилску политику; на Мађаре не само што се није ослањао, него је са њима, за своје краткотрајне владавине, још и ратовао.
Сем у Србији, султан Мехмед је настојао да створи чисту ситуацију и у Босни. Краљ Томаш је важио дуго као штићеник Хуњадијев. Мада је Томаш био незаконити син краља Остоје, Хуњади га је помагао да дође до босанскога престола, само да би се спречио долазак Улриха Цељскога; по том га је помагао и доцније. Босански краљ је стога Хуњадију лично плаћао годишњи »данак« од 3.000 дуката за учињену услугу. После год. 1448. ти односи знатно хладне, очевидно стога што Томаш није учествовао у експедицији Јанковој и што је показивао тежње да своју политику колико може води самостално. По старој мађарској методи, Хуњади је у мају год. 1451, чак оптуживао папској курији босанскога краља да није довољно поуздан, да не држи обећања и да не гони оштро јерес у својој земљи. На папској курији имали су, међутим, о Томашу сасвим друго мишљење, и ова тужба му сад није могла да шкоди. Тамо се знало, а ускоро су дани и нови докази за то, да краљ гони своје поданике некатолике колико може и сме у овим опасним временима, али да увек нема успеха. Догађало се чак да су му поједини великаши, кад се радило о нападу на ког њиховог верског друга, просто отказивали послушност. Кад је год. 1451. дошло до измирења са деспотом Ђурђем, молио је Томаш деспота да га препоручи на Порти, како не би имао неприлика са те стране. И доиста, до год. 1454. он је, као и деспот, био остављен на миру. Сада је султан затражио и од Томаша да му преда четири своја тврда града, међу којима се бистрички, недалеко од Лијевна, налазио на самој граници Далмације. Турски господар, »крајишник«, налазио се већ од год. 1436. у Врхбосни, у срцу старе босанске државе и недалеко одатле у граду Ходидједу. Као деспот Ђурађ и краљ Томаш одби турске захтеве, надајући се првенствено у помоћ папске курије, чију је снагу прецењивао у свој својој политичкој активности. Папска курија показивала се према Босни моћна кад се служила мађарском државом као својим мандатаром; сама, она није могла много да учини, ни да у часу невоље довољно прискочи у помоћ. Папа је 30. априла год. 1455. примио под своју заштиту босанскога краља и његову државу, обећавајући му не само помоћ но и проширење. На курији се у то време веровало да ће успети стварање хришћанскога савеза и да ће у том савезу, после успеха, курија, по свом великом угледу, водити главну реч.
Гласови о томе хришћанскоме савезу беху заплашили и дотле Турцима оданог херцега Стјепана, па је и он током исте године повео преговоре са Млецима о склапању савеза.
Босна се ових година налазила у повољнијем положају него Србија. У борбама између Мађара и Турака пут преко ње био би сувише заобилазан, и стога је избегаван. Њим су се са времена на време служили само мањи одреди за демонстративне испаде, а не велике армије какве су биле оне које је водио султан долином Мораве. Босна и страда далеко мање и ређе него Србија. Краљ Томаш стога не долази у онако тешке ситуације ни према Турцима ни према Мађарима, као деспот Ђурађ, кад им одриче сарадњу или кад се устручава да им дозволи пролаз преко свога подручја; он чак вешто избегава и да учествује у ратним походима овога времена. За време мађарских сукоба између Хуњадија и Цељских, он исто тако није непосредно заинтересован, мада је нагињао првима, бојећи се да Улрих, који је већ био бан хрватски и који се спремао да се учврсти и у Далмацији, не покуша остварити право својих предака и на Босну. Тај моћни магнат био је до јесени год. 1453. најсилнији човек у Угарској и кандидат једно време за чешког краља. Од год. 1453. Улриха потискује Хуњади, од чијих наследника и гине три године доцније.