Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


трећи период.
VII. Пад Србије.

1. Политика деспота Лазара. — 2. Политика краља Томаша. — 3. Спајање Босне и Србије. — 4. Пад српске деспотовине.


Три године које је Србија преживела после смрти деспота Ђурђа испуњене су страсним унутарњим кризама. То су били грчевити трзаји једног још увек неисцрпеног организма, који је био осуђен да умре. Деспот Лазар, који није уживао симпатије ни савременика ни потомства, не изгледа да је имао много политичке мудрости. Његово наслањање на Турке била је политика која се могла не само разумети, него и бранити. Али, није било разумљиво његово уплитање у мађарске међусобице, освајање места и области на мађарском подручју и трошење снаге на послове за које се могло предвидети да Србији неће донети ништа друго него нове и потпуно непотребне ударе. То његово држање изазвало је и у самој Србији јачање партиске подвојености и готово непријатељски став између две главне странке: туркофилске и мађарофилске. Главни претставници прве странке беху султанија Мара, брат јој Гргур, Тома Кантакузен и стара деспотица Јерина. Нарочиту улогу има у то време у Србији Михаило Анђеловић, већ помињани потомак епирске династије Анђела. Михаило је имао високе чинове у Србији и на двору деспота Ђурђа и после његове смрти; од год. 1445. био је велики челник. У исто време био је румелиски беглербег његов рођени брат Махмуд, који је као дечак допао у турско ропство и својом вредношћу и због порекла достигао тако висок чин. Он је био и песник, под псеудонимом Адни, и много хваљен у Турака. Браћа су општила међусобно, и Махмуд је знатно утицао на Михаила да се Срби у својој политици држе Турака одано и без колебања. Другу странку водили су слепи Стеван, Лазарева жена Јелена и, како се чини, највећи део свештенства. Како Лазар није имао мушке деце, него само кћери, то је Јелена, хотећи да обезбеди престо кћерима помоћу неког хришћанског принца, уносила у ту начелну борбу сву страст једне амбициозне мајке. То је био разлог да се стао колебати и њен муж, деспот Лазар.

У Мађарској је 1457./58. беснео грађански рат. Против краља Ладислава Посмрчета борила се странка присталица Хуњадија и Михаила Силађија. Тешко је било деспоту Лазару одолети искушењу и не ући у борбу против својих породичних непријатеља, и то тим пре што су они били и противници законитога краља. Вероватно су Лазара на тај корак саветовале и туркофилске присталице, желећи да Србија тако помути све везе са Мађарима. Лазар се одазвао тим сугестијама, прешао је са војском Дунав, узео Ковин и пошао на даља освајања, док га, у мају год. 1457., није код Тамиша потукао Михаило Силађи.

Деспота Лазара оптеретило је предање страховитом оптужбом да је отровао своју мајку. То се казивање не да данас ничим утврдити. Тачно је само ово: да су још оне ноћи кад је умрла деспотица Јерина, 3. маја, нагло побегли из Србије султану Гргур, Мара и Тома Кантакузен. Српски летописи баш изрично употребљавају глагол побегли. Очевидно је да је био посреди неки тежак сукоб, и то, судећи по лицу коме су чланови српске династије побегли, сукоб је био колико породични толико и политички. Савремени Критовул, који је своје историско дело радио у Цариграду, оптужује Лазара уопште као човека који је својим родитељима приредио неколико тешких сцена незахвалности и безобзирности. Он прича да је и сама Јерина пошла да бежи, па је Лазар стигао и задржао. У сваком случају, та тешка породична сцена, изведена пред целим народом, била је само доказ више о безобзирности владајућих кругова према високим моралним захтевима и квалитетима који се у овако критичним временима траже пре свега, да би се у одлучном часу могло на основу њих апеловати на велике жртве поданика. Уплашен тим бегством, нарочито кад је добио вести да је султан бегунце лепо примио, деспот Лазар је пазио да се чим било не замери Турцима, да не би изазвао њихов гнев против себе. Стога је у јесен год. 1457. помагао турску акцију у Банату, мада је био свестан да ће се тим замерити Мађарима обеју странака. То је било и последње његово дело. 20. јануара год. 1458. деспот Лазар био је већ покојник.

У исто време запажају се извесни знаци колебања и у политици босанскога краља Томаша. Султан Мехмед II спремао је неке веће војничке акције и од почетка год. 1457. почео је слати у Босну веће групе радника да му припремају мостове на Сави. Број тих радника био је велики; само у једној партији, која је стигла крајем јануара, њихов број износио је на 8000 људи. Султан је, наравно, тражио и од босанскога краља подложничку исправност и као гарантију за то предају извесних градова. Краљ се и даље држао папе, који га је соколио и који му, у знак своје сталне пажње, беше послао крст и своју заставу. Уз краља се налазио извесно време умни и моћни и веома утицајни кардинал Карвајал, који беше послан у Босну са нарочитом мисијом да бди над Томашем и да га бодри и да папску власт прошири у областима »непоузданих« шизматика и јеретика.

Краљев таст, херцег Стјепан, пратећи прилике у Мађарској, Србији и суседној Зети, наставио је своју стару туркофилску политику. Вешт, и увек спреман да се окористи туђом невољом, он се спремао да у Далмацији добије један део давно жуђенога наследства банова Таловаца, које је после погибије Улриха Цељскога остало без господара.

Матко Таловац, Корчуланин, који је својом вештином и храброшћу ушао у милост краља Сигисмунда, беше год. 1435. именован за славонскога бана. Годину дана потом, сломивши Ивана Франкопана, он је добио имања кнеза Нелипића и постао бан Хрватске, Славоније и Далмације. Са Матком се дигоше и његова браћа Петар, Франко и Иван. Далматинским и хрватским баном постаде год. 1438. Петар, лично далеко мање вредан од старијег брата. Обогаћени, са великим поседима у Хрватској, Славонији и Босни, они су били једно време најсилнији великаши словенског југа.

После Матка († год. 1444.) Петар није могао да очува ни углед ни значај породице. Његови противници беху грофови Цељски и кнезови Франкопани, а није му био пријатељ ни краљ Томаш. Цељски почеше одмах освајати најпре њихова добра у Славонији, а остали нападоше на она у Далмацији. За хрватско-славонског бана би већ год. 1446. именован Иван Секељи (бановић Секула) и против Петра и против Фридриха Цељског. Већ год. 1445. Петар је био толико притешњен да је у невољи био спреман предати Млечанима све своје подручје само да га они заштите као свога племића. Да је то било непријатно босанскоме краљу и да је он то ставио до знања Млецима, разуме се само по себи. Ови беху још раније преотели Омиш и Пољица. Даља освајања била би очито на босанску штету. Јер цетински и клишки крај и градови Книн и Островица беху за Босну важна места, и није јој могло бити свеједно ко ће ту да се учврсти. Природни пут босанске експанзије према мору водио је баш на ту страну; на Неретву је излазио само Хум. Али, до тог уступања није дошло у тај мах. Јанко Хуњади, иако незадовољан баном Петром, имао је ипак пречих брига него да се сам носи са њим. У страху, Петар је тада са краљем Томашем почео преговоре да му уступи своју област, а овај њему да даде неки свој град у Босни. Краљу Томашу, међутим, није била пријатна никаква тешња Петрова сарадња са Млецима. Противности између краља и Млетачке Републике појачаше се још више кад ова, као савезник херцега Стјепана, за време рата од год. 1451.—1454., поседе целу Крајину између Цетине и Неретве, и кад краљ не успеде да то поседање осујети. Између бана Петра и краља Томаша настадоше због свега тога од год. 1451. непријатељски односи, и Дубровачка Република је кушала да посредује између њих, мада је сама знала и тврдила да су Млечани дошли у Неретванску Крајину добрим делом и бановом сарадњом. Кад је год. 1453. умро бан Петар, банат Хрватске и Далмације добили су или својатали гроф Улрих и Хуњади; али, због њихова познатога супарништва деоба се није остварила. Гроф Улрих тражио је и добио банат хрватски за себе сама. Курјаковићи су му морали предати своју Островицу. Улриху се живо опирао краљ Томаш; знамо и из којих разлога. Он је више волео на тој страни и саме Млечане него њега; чак је водио и преговоре са њима, да или сами узму Книн или да га добије он; али, само да не дође у посед Цељских. Млечани нису хтели да се замерају будимскоме двору и стога одбише предлог да они узму Книн, мада је тај важни град, како краљ каже у писму на које су Млечани одговорили 8. марта год. 1455., »глава или главно место Хрватске«. Али, не доби га ни Томаш. У ово време јавио се херцег Стјепан са својим планом да узме Петрову удовицу и да са њом добије спорно подручје. Збуњен том комбинацијом, Томаш помисли да и сам то исто предложи тако цењеној удовици, нудећи јој за мужа свога сина Стевана. Год. 1456. дође, најзад, до борбе између чета краља Томаша и људи Улриха Цељскога, кад ови прегоше да прекрате све те сплетке и поседну места свога банскога господара. Септембра месеца под Улриховом влашћу била је сва стара Хрватска сем Клиса и његова подручја, које су држали Млечани. Целу ту акцију пресекла је за будућност велика офанзива Турака према Београду и Србији и смрт Улрихова. Али, наскоро потом, с пролећа год. 1457., пожурио се херцег Стјепан да почне с извесним градњама потребним за окупацију сад потпуно обезгосподареног подручја Таловаца, добивши за то и пристанак Турака. Да га предухитри, спремио се одмах и краљ Томаш и решио се да сам поседне подручје хрватског баната, обавестивши о томе Млетачку Републику, а свакако и надлежни будимски двор.

Ускоро се краљу Томашу остварила могућност да учествује и у решавању питања о наследству у српској деспотовини и да са тим у вези прошири утицај Босне и свој и на тој страни. Деспот Лазар није имао мушког порода, и као један од кандидата за мужа најстарије Лазареве кћери и наследнице био је босански краљевић, млади Стеван. Краљ Томаш, опрезан и предострожан, налазећи нову ситуацију у Србији као подесну за своје планове, знао је да ће ту брачну комбинацију моћи тешко остварити ако би султан био против ње. Стога се од пролећа год. 1458. почео приближавати Турцима, пристајући да им призна врховну власт и да им плаћа данак. Учинио је то свакако још и стога што је видео да је Мађарска тога времена, растрзана борбама, нарочито после смрти краља Ладислава († 23. новембра год. 1457.), неспособна да га узме у заштиту од Турака, и да се он не сме успротивити султановој сили кад нема друге помоћи сем папина крста и заставе. Он се током лета год. 1457. обраћао и римској курији и другим хришћанским владарима за помоћ, па кад се уверио да је та помоћ неизвесна, њему није остајало друго него да се приближи Турцима. Кад је 24. јануара год. 1458. за мађарскога краља изабран млади Матија Хуњади, син Јанков, дечко од четрнаест година, и кад је за његова тутора и управљача краљевине дошао његов ујак, Михаило Силађи, Томашу је постало јасно да ће та промена отуђити од Мађарске добар део и оних Срба који су иначе били за мађарофилску политику, али који су мрзели Силађија због његових поступака према деспоту Ђурђу. Један извештај од 21. априла год. 1458. каже да је краљ Томаш склопио мир са Турцима и платио им данак, »јер није могао учинити ништа друго«.

Томашева политика да добије хрватски банат на западу и српску деспотовину на истоку потсећа донекле на политику краља Твртка I. Изгледа да се мисао о вођењу политике у томе правцу јавила код краља доста рано; он је, о том нема сумње, био свестан Тврткове традиције. Томаш је после њега први босански краљ који у својој титули, и то одмах, већ прве године владавине, у једној повељи од 3. септембра год. 1444., казује да је краљ Срба и Хрвата. Потпис у тој његовој повељи гласи: »Штефан Томаш краљ божјом милошћу Србима, Боони, Приморју, Хумској Земљи, Далмацији, Хрватима, Доњим Крајима, западним странама и к тому«. Појам Србима и Хрватима узет је овде више као географско-политичко него као етничко обележје, као и раније код краља Твртка; али, ипак је очевидна и племенска ознака. Занимљива је чињеница да сви босански владари без разлике, после Твртка I, у својој титули најпре спомињу да су »краљеви Србима«, па онда додају »Босни«, »Приморју« и другим областима. То је, по свој прилици, у вези са примањем краљевске титуле, која је дошла босанским владарима тек са примањем српске краљевске круне, и која им је дигла чин и углед. Босански владари су, према томе, полагали своје право на Србију, и то на тако необично видан начин да су своју стару исконску област стављали у титули иза ње. Али, уствари, све до Томаша, они нису ништа предузимали да своје претензије остваре и да се Србији на неки начин више политички приближе. Шта више, откако су Срби год. 1413. посели Сребреницу, односи између Босне и Србије постали су за дуг низ година непријатељски, са кривицом на обе стране. Није их све до педесетих година XV века освестила чак ни турска невоља. Тек после турских офанзива од год. 1454. и 1456. отварају се помало очи и једнима и другима. До споразума је год. 1458. дошло ипак не толико из сентименталних разлога, колико из тежње Томашеве да појача углед и поседе свог престола, и да тако, у исти мах, спајањем Босне са Србијом, изведе и колико толико прибирање народне снаге. Та Томашева политика, вођена у овако тешким приликама, није имала велика успеха, мада је у основи била једина права политика коју је могао да води један српско-хрватски владар. Место цепкања удружити снаге, које би, под мудрим вођством, могле да претстављају ако не више импозантну моћ, као у XIV веку, а оно бар ипак силу која би имала више животне способности.

У Србији се та комбинација није свуда примила са симпатијом, јер се сматрало да њу заступа мађарофилска странка. Сем тога, Томаш је направио врло незгодан увод за брачне преговоре, узевши Сребреницу и још неколико суседних градића. Да би смутња била већа, пронео се био глас, изгледа из кругова кардинала Карвајала, да је деспот Лазар на самрти оставио своју државу папској курији. Папа је, доиста, 14. марта год. 1458., јављао да узима Србију под своју заштиту, као што се под таквом заштитом налазила и Босна. Бојећи се да Мађарска као папин мандатар не предузме тим поводом какву акцију у Србији, на коју се опремала, реши се вођ туркофилске странке, Михаило Анђеловић, поред Лазареве жене и слепог Стевана један од главних управљача Србије, да пусти Турке у Смедерево. Његов поступак изазва остале Србе на противне мере; узбуђени родољуби скочише 31. марта на оружје, побише Турке, а Михаила затворише. То, наравно, ојача антитурску странку, која се груписа око слепога Стевана као новога српскога деспота. Ну, Турци не засташе на првим корацима. Као њихов кандидат стиже у Србију, по свој прилици позван од Михаила и његових људи, слепи Гргур са својим сином, необично храбрим Вуком. Са њима је дошла знатна турска војска, чији се број током лета попео на 40.000 људи. Она заузе највећи део Србије, а у августу и град Голубац. На глас о паду тога за Угарску стратешки веома важнога града (у извештају се вели да је он »passo fortissimo« на Дунаву), наста међу Мађарима велика узрујаност. Србе су окривљавали ни мање ни више него као издајице; замерати су им, између осталога, чак и за то што нису пристајали да им сами предаду остатак своје државе, која се крајем лета год. 1458. није стерала много даље од Смедерева. Као главни вођ те опозиције сматран је слепи Стеван. Сам млади мађарски краљ оде на границу; али, у борбу против Турака, да их пребаци преко Саве, ушао је тек када су ови прешли у Срем и опленили Митровицу. Сукоб његов са Силађијем није му давао могућности да се озбиљно спреми и реши за борбу против Турака на јужној граници; у најкритичније доба српске историје XV века Мађарска је била упола паралисана. Наши људи нису то видели; њих на мађарску страну опет привукоше краљева обећања и затварање Силађијево, у јесен год. 1458., што им се чинило као нека врста задовољштине, мада то није дошло ради њих. Деспотица Јелена и краљ Томаш уђоше поново у ближе односе са Мађарима. Од њих су чак тражили и на сабору у Сегедину (крајем год. 1458. и почетком 1459.) добили пристанак да се женидбом босанскога краљевића Стевана и деспотице Јелаче изврши уједињење Босне и Србије. За српскога деспота имао је одмах доћи краљевић Стеван. Краљ Томаш, пошто је почетком октобра год. 1458. обновио везе са будимским двором, прекинуо је одмах односе са Турцима. Слепи деспот Стеван није био споразуман с тим, јер је то било уперено против његове власти.

После сегединскога сабора пожурио се босански краљевић из Јајца у Смедерево да прими власт и да се венча. Обавештени о том, Турци покушаше да му омету пут, односно да га на њему ухвате. Али, Стеван се, са нешто мађарске пратње, вешто крио, ударајући стрампутицама. Стигавши у Смедерево, он 21. марта прими власт, а 1. априла се венча са Јелачом. Слепи деспот Стеван II би недељу дана потом протеран из Србије. Да олакша сину положај, напао је краљ Томаш Турке у жупи Врхбосни, ударивши нарочито на тврди Ходидјед, »који беше велик и пун народа«. Али, у тој офанзиви није могао да истраје, јер га нападоше не само Турци из других места Босне, него и херцег Стјепан као турски вазал. Положај краљев био је и иначе тежак. Доминиканац Никола Барбући казује у једном свом извештају из Јајца како му се краљ Томаш тужио да су му за борбу са Турцима упола везане руке. Његова земља има »манихејаца«, т. ј. богумила, »који више воле Турке него хришћане« (т. ј. католике), и како је њих у Босни већина, то он не сме да загази у рат против Турака без знатније помоћи католика. Сада се очевидно светила претерана ревност католика против домаћег некатоличког елемента у Босни. Католичанство, које су претстављали и често са ножем у руци натуривали Мађари; власт туђинаца у католичкој цркви Босне, којој су на челу понајчешће сасвим страни људи, Мађари, Талијани и Немци; настојања да се на босански престо, исто тако, протуре туђа лица, довели су у најодсуднији час дотле да је већина Босанаца радије помагала Турке него Мађаре. Мађаре су довољно познали и осетили благодати њихове хришћанске мисије; Турци су били још нови и Босна их није познавала са те стране са које су Мађари постали толико несносни. Као у Србији, и у Босни су се образовале две странке: туркофилска, која је имала већину, и мађарофилска. Слобода је за једне значила насиље за друге; отуд у земљи растројство, које је затровало односе и онемогућавало сваку заједничку сарадњу.

Султан Мехмед II сматрао је долазак босанскога краљевића на смедеревски престо са пристанком мађарскога двора не само као повреду својих интереса, него као чисто изазивачки акт. Стога се решио да настави освајачко дело прошле године и да Србију коначно покори. Нови деспот Стеван III узалуд је с оцем заједно вапио за помоћ. Када се пред моћним султаном, који је сам довео војску у Србију, видео напуштен и осамљен, Стеван је, са својим стрицем Радивојем, предао Турцима Смедерево, добивши султанов пристанак да он и сви његови људи из Босне могу несметано изићи из града. Мађарску градску посаду, међутим, султан није хтео да пропусти. По деспотову одласку, 20. јуна год. 1459., заузели су Турци Смедерево. Мађари, који нису ништа учинили да спасу град од пропасти, заузети борбама краља Матије с његовим противником, немачким царем Фридрихом III, оптуживали су пред светом Стевана и Радивоја да су учинили издају и да су, шта више, примили и новаца од Турака.

Са падом Смедерева пала је и цела Деспотовина. Србија је год. 1459., после толико година упорне борбе и тешке агоније, изгубила своју самосталност. Будући готово кроз пола века стално ратно подручје, та до недавно богата и плодна земља сада је претстављала гомиле опустошених градова и згаришта насеља. Њена политичка историја после Косова био је дуг низ дипломатских и војничких напора, у свим могућим комбинацијама, да се задржи процес распадања, који је већ и пре њега био узео опасне размере и обухватио готово свеколико српско феудално друштво. Бранковића династија, главни претставник тога друштва, поред све даровитости и пожртвовања њених главних лица, нарочито деспота Ђурђа, сама је, за дужи низ година, пружала саблажњиве примере како се породични и лични интереси стављају пред државне и како се, ради својих користи, за решавање домаћих спорова тражи сарадња и помоћ непријатеља. Ни најболнији и ни најочигледнији примери који су говорили куда води расипање народне снаге и како малу корист доноси издвајање појединаца на рачун остале целине нису, све до пада свих српских држава XV века, могли да освесте нашу феудалну господу и да им покажу једино могући пут за одолевање непријатељу. У већини земаља тек је турски мач докрајчио унутарњу анархију.

Српска држава пропала је ипак после јуначкога отпора који је трајао скоро цео један век. Сила која је срушила била је највећа војничка сила тадање средње и источне Европе. Ни Бугарска ни Византија нису Турцима задале ни приближно толико посла колико Србија и таква каква је била, са свима њеним страстима и недостацима. Срби су, мада растројени и мада са великашима потпуно феудалног морала, имали ипак извесног осећања за своју државу и народну слободу (за извесне кругове то се може са поузданошћу тврдити), и нису могли никад да се помире са стањем ропства, као што је, после пропасти њихових држава, био задуго случај са Грцима и Бугарима. Срби нису понекад имали довољно осећања да оцене шта све угрожава њихов државни опстанак и слободу; али, једном угрожену или изгубљену, бранили су је грчевито и у борби за њу били способни за велике жртве и прегнућа. И то сви редом, и широки пук, и образовано и национално свесно свештенство, па чак и та озлоглашена феудална господа, која су дала читаву скалу примера од најнижег цинизма до најсветлијег самопрегора једнога војводе Пријезде.