Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.6

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
VI. Sultan Mehmed Osvajač.

1. Sultan Mehmed II prema despotu Đurđu. — 2. Pad Carigrada. — 3. Turska ofanziva protiv Srbije. — 4. Odnosi između Srba i Mađara. Sukobi između despota Đurđa i Mihaila Silađija. — 5. Srpski sporazum sa Turcima. — 6. Bosna prema Turcima i Mađarima.


Sa novim turskim sultanom Mehmedom ili Muhamedom II, koji je 4. novembra god. 1451. nasledio svoga oca Murata II, istorija Balkanskoga Poluostrva dobija nov sadržaj. Turska ofanzivna snaga, razvijana dosad samo na mahove, stiče za njegova vremena pun razmah. Veoma obrazovan, znajući nekoliko jezika, a među njima i naš, čovek širokih shvatanja i oštre inteligencije, čvrst u namerama i odlučan da ih izvede, često bezobziran i istočnjački svojevoljan, Mehmed el Fatih, »Osvajač«, nastavlja, u velikim potezima, početo delo svojih prethodnika, a naročito dvojice Murata. On kida sa tradicijom dotadanjih turskih kompromisa sa balkanskim hrišćanskim vladarima, koji su priznavali tursku vrhovnu vlast, a u isti mah radili protiv nje, tražeći gde god su mogli zaštite i podrške protiv svojih gospodara. On hoće čistu situaciju, nesumnjivu tursku vlast. Njegov je ideal moćno Osmansko Carstvo, koje bezuslovno gospodari celom Malom Azijom i Balkanskim Poluostrvom. Mehmed nije bio načelno antihrišćanin; naprotiv, baš je većinu poslova svršavao sa njima i preko njih, držeći ih često na najvažnijim mestima; ali, tražio je da hrišćani i njihove države, kao u staroj rimskoj imperiji, uđu u njegov državni organizam, što je ustvari značilo za njih odricanje od svojih glavnih državnih tradicija i gubljenje svake sopstvene inicijative.

Za vlade sultana Mehmeda II znatan ugled uživa srpska princeza, sultanija Mara, žena u haremu njegova oca i Mehmedova umna vaspitateljka. Mehmed je prema njoj uvek pokazivao izvesnu pažnju, za koju su znali svi koji su pratili prilike na turskom dvoru. Stoga se s početka Mehmedove vlade i Marinom ocu, despotu Đurđu, počelo ukazivati izuzetno štovanje od ljudi i oblasti koji su imali posla sa Portom. Sam sultan vratio je Srbiji preko Mare Toplicu. I bosanski kralj, na posredovanje Dubrovčana, vrati zauzetu Srebrenicu (jula god. 1451.). Čak se i Mađari rešiše da poprave svoje odnose sa despotom i 7. avgusta god. 1451. sklopiše sa njim nov mir. Tada je objavljena i veridba Jelisavete Celjske sa Jankovim sinom Matijom. Despotovim posredovanjem došlo je, najzad, 6. februara god. 1452., do trogodišnjeg mira između Turske i Ugarske. Jedino zadugo nije mogla da se nađe osnova za mir između despota i Mletačke Republike. Za despota se pogoršalo stanje u Zeti od leta god. 1451., kad je Mlečanima uspelo da mitom pridobiju Stevana Crnojevića i kad on postade njihov kapetan u gornjoj Zeti. Aktivan i hrabar, Stevan je pokorio izvesna plemena, kao Paštroviće, Ljuštičane i dr., i potpuno je razbio dve despotove vojske tokom god. 1452. Ali, iduće godine despotovi ljudi postižu izvesne uspehe i posedaju Žabljak, glavni grad Crnojevića, što nagoni Stevana ne da se pokori svom srpskom gospodaru, nego da se još jače pribije uz Mlečane. Ovi su ga i održali i pomoću njegovom privukli posle na svoju stranu i neka druga plemena.

Raniji slučaj hercega Stjepana, kao i ovo odmetanje Crnojevića u Zeti od vlasti despota Đurđa, pokazuju najbolje koliko naša feudalna gospoda u svojim postupcima nisu bila rukovođena gotovo ničim drugim nego samo vlastitim interesima. Osećanje nacionalne solidarnosti uopšte ne postoji; za tadašnja vremena to je još nerazvijen pojam; čak nije mogla da prodre u sve krugove ni svest o potrebi verske solidarnosti, mada je čitavo jedno stoleće propovedan rat protiv Turaka u ime odbrane ugroženog hrišćanstva. Čak ni despot Đurađ, čija je mladost puna ličnih skretanja, nije ni u dubokoj starosti, pored toliko iskustava, našao načina da izravna razmirice sa bosanskim kraljem. Snaga se tako često rasipa u uzajamnoj borbi, koja, i kad se završi uspehom, ne donosi nikad više od malih lokalnih koristi. Moralne štete bile su, međutim, nedogledne. U ime kojeg ideala mogu takvi gospodari povesti svoje podanike u borbu protiv napadača? Šta te podanike veže u intimniju zajednicu sem pritiska sile njihova gospodara dok je u snazi? Kad se protiv svoga kralja ili despota dižu samo radi svoje koristi pojedini oblasni gospodari, zašto da se i protiv tih gospodara ne dižu njihovi knezovi i vojvode? Petnaesti vek naše istorije je vek rasula, i to rasula u času kada se pred očima naših ljudi, gotovo kao školski primer, podiže jedna država u kojoj tako jasno dolaze do izraza jedna volja, jedan cilj i jedno osećanje da se stvori, izgradi i održi jedna država. Pred konstruktivnim Turcima klala se i cepala destruktivna jugoslovenska vlastela, jer u svojoj sebičnosti nije osećala da razbijajući već stvorene svoje države ustvari podriva i svoj vlastiti položaj.

Prvi otsudni udarac sultana Mehmeda II bio je uperen protiv Vizantije. Od početka god. 1452., izazvan jednim nepromišljenim postupkom cara Konstantina XI, naredio je sultan sistematsko opsađivanje Carigrada, a od 5. aprila god. 1453. vodio je sam sve poslove oko konačnog osvajanja tada najveće evropske prestonice. U njegovoj ogromnoj vojsci, čiji se broj cenio na 150.000 ljudi, nalazio se i srpski pomoćni odred od 1500 boraca, koje je despot kao vazal, svakako teška srca, poslao sultanu. Taj odred vodio je vojvoda Jakša, rodonačelnik slavne kuće Jakšića. Carigradska posada držala se hrabro; naročito se lepo poneo poslednji vizantiski car Konstantin, koji je, po majci, imao srpske krvi. Pri opštem jurišu na grad, izvedenom 29. maja g. 1453., on je poginuo, boreći se do poslednjega zamaha, ne hoteći ni pod koju cenu da preživi slom svoga carstva i pad svoje prestonice. Sultan izreče zahvalnu molitvu Bogu u sjajnoj Aja Sofiji, koja odmah bi pretvorena u džamiju, i oglasi stari carski grad kao prestonicu svoga carstva. Sa turskom vlašću u njemu i na Balkanu počinje nov period istorije, koji donosi nov sastavni elemenat u civilizaciju stare rimsko-hrišćansko-jelinske Vizantije, koji je, u isti mah, i izvestan nastavak njen, ali i njena negacija, jer stvaranje ne ide ni u približno istoj srazmeri sa uništavanjem.

Posle pada Vizantije brzo su došle na red i ostale hrišćanske države na Balkanu. Kao omađijane ptice pred zmijinim pogledom, one su se zbunile i nisu mogle nikako da nađu dodirne tačke između sebe, ni da postave jednu liniju zajedničkog rada. Despot Đurađ je već bio duboko ostareo i od njega se teško mogla očekivati neka nova inicijativa. Bosanski kralj Tomaš lomio se između Mađara i Turaka i, mada inače čovek od izvesne energije, nije zadugo znao da se snađe; naročito zadugo nije umeo da nađe dodira sa Srbijom. U ovo vreme najaktivniji je bio herceg Stjepan, redak cinik u našoj prošlosti, svojevoljan, sebičan, ali darovit, vešt i brz na odluci. On se potpuno držao Turaka i pomoću njih je mislio da ostvari svoje političke i privredne planove. Da proširi svoje primorsko područje, u kojem se Tvrtkov grad Novi sa planom razvijao kao takmac Dubrovnika i Kotora i koji je po svom novom zaštitniku dobio i dosada zadržao ime Herceg-Novi, Stjepan je god. 1451. hteo da preotme od Dubrovčana Konavlje, i stoga je ušao sa njima u rat. Možda bi u tom ratu ostao i konačni pobednik da mu nije njegova ljubavna avantura sa jednom Florentinkom, koja je sa jednim trgovačkim društvom došla u njegovu zemlju, izazvala rascep u porodici, i inače ne naročito moralnoj, i dovela do građanskog rata. U taj, u svakom pogledu sablažnjivi, rat, prepun spletkarenja svih vrsta, umešali su se manje-više aktivno svi susedi, trošeći narodnu snagu i energiju za niske i problematične ciljeve. Besplodni rat završen je god. 1454. za hrišćane stanjem kakvo je bilo i pre njega. Turci su, međutim, za vreme njegova trajanja znatno proširili svoj uticaj. Sin mudrog skopljanskog namesnika Isak-bega, koji je od god. 1439.. do god. 1444. upravljao i Srbijom, hrabri Isa ili Esa-beg, proslavljen u borbi protiv Hunjadija na Kosovu, dolazio je za vreme toga rata u Hercegovinu, obaveštavao se tu o prilikama i živo uticao na događaje pomažući hercega. Od ovog vremena, uživajući potpuno poverenje svoga gospodara, Isa, osnivač lepih džamija u Skoplju i u Sarajevu, vodi glavnu reč u zapadnoj balkanskoj politici, postaje zapovednik »Slavonije« i ličnost o čije se prijateljstvo ljudi otimaju.

Pokorivši Vizantiju, sultan se odmah obrnuo i protiv Srbije. Sve do danas nije tačno utvrđeno zašto je sultan iznenada promenio svoje držanje prema despotu i zatražio od njega predaju izvesnih gradova, — pominju se čak Golubac i Smederevo. Koliko mi znamo, povod za turski napad nije dan sa srpske strane. Možda je pad Carigrada izazvao kod Srba nešto jače približavanje Mađarima, a možda je sultan, ponesen jednim uspehom, brzo zaželeo da postigne i drugi, naoči dosta lak. Vizantiski pisac i savremenik Mehmedov Kritovul govori o velikom bogatstvu Srbije, naročito u zlatu i srebru koje tamo kao da teče, i nalazi da ga je ono »više svega« povuklo da započne neprijateljstva. Ali, ovoga puta prevario se. Mađari su se odazvali despotovu pozivu kad su Turci navalili na Srbiju i počeli da je »rasipaju«. Despot sam sa svojom porodicom prešao je 26. juna god. 1454. u Mađarsku, da se spase i da tamo lično potakne ljude na što življu pomoć. Doskora je doista izveden hrišćanski protivnapad. Sultan, nedovoljno pripravljen, povukao se u Bugarsku, dok su Mađari, kod Kruševca, 2. oktobra god. 1454., ujedinjeni sa Srbima, razbili tursku posadnu vojsku, pa se, u smelom zaletu, preko Niša, Pirota i Vidina vratili natrag. U borbama sa sultanovom vojskom ove godine neobično se proslavio vojvoda Nikola Skobaljić u kraju oko Leskovca i Vranja, koji je, boreći se i podlegavši protiv nadmoćne sile, svojim junaštvom zadivio i samoga neprijatelja. On je prvi od srpskih junaka kao zarobljenik nabijen na kolac, kako će posle izdisati dobar deo naših boraca vođa kad padnu Turcima u ruke. Sultan je nastavio rat i idućih godina. 1. juna god. 1455. palo je pod udarcima njegove silne artiljerije Novo Brdo. Ljut sultan pobio je gradsku vlastelu; 320 mladića bi odvedeno u janičare, a 700 žena i devojaka razdeljeno Turcima. Šireći strah ispred sebe, sultan se posle ovoga uputio prema Kosovu i Metohiji, osvojivši sve glavne gradove toga područja sa Lipljanom, Prizrenom i Bihorom u Zagorju. Zeta, koja usled tog turskog osvajanja bi otsečena od ostale Srbije, i kojoj Turci uzeše Medun, priznade u većini mletačku vrhovnu vlast. U manastiru Vranjini, 6. septembra god. 1455., zakleše se na vernost duždu Nikšići, Bjelopavlići, Piperi, Lužani, Kuči, i sem njih još neka albanska plemena.

Pad Carigrada izazva u Evropi zaprepašćenje, mada se mogao očekivati već od duže vremena. On izazva i ponovan interes za Balkan i za Turke, naročito u zemljama srednje Evrope, gde se opasnost od njih mogla bliže uočiti. Stari despot, kome je neočekivani napad Turaka na Srbiju porušio sve tradicije i kombinacije vođenja srpske politike tako da Srbija ostane neutralna i podjednako lojalna i prema Turcima i prema Mađarima, našao se ponovo u središtu borbene akcije. Njegova politika pokazala se kao nemoguća. Po svom geografskom položaju, u borbi između Mađara i Turaka, Srbija nije mogla ostati neutralna ni sada, kao što nije mogla ni u XII veku u borbi između Vizantije i Mađara. Turcima je Srbija trebala kao sigurno područje preko kojeg mogu operisati nesmetano u svom prodiranju iz vardarske i moravske doline u dunavsku. Srbija koja nije potpuno pouzdana, koja želi da očuva mogućnost izvesnih samostalnih odluka, i koja nije voljna da svoje područje stavi na raspoloženje sultanu i njegovoj vojsci kad im god to zatreba, pretstavljala im je smetnju, koju je trebalo ukloniti. Kada despot nije pristao da bude bezuslovno uz sultana, sultan je smatrao da je rešen obzira prema njemu i da za svoju državu može prvduzimati mere koje su joj potrebne za dalje napredovanje. Mađari opet, pored svih poslednjih sukoba sa despotom, nisu hteli da lako upuste Srbiju. Ona im je trebala radi njih samih. Srbija je sad pretstavljala za njih neku vrstu pretsoblja njihove sopstvene kuće; ako Turci zavladaju Srbijom, pred njima su poluotvoreni ulazi u samu Mađarsku. Despot bi, možda, politički bolje prošao da se oslonio potpuno na Turke; ali, protiv toga bunili su se državna tradicija Srbije i osećanje hrišćanske solidarnosti. Despot je pristajao da po nevolji bude vazal turski, ali ne i sultanov namesnik u sopstvenoj državi. I stoga je ponovni sukob bio neminovan. Osećajući to, despot se opet približio Mađarima, tražeći pomoć njihovu i njihovih prijatelja za dalje borbe. I ovoga puta, kao i god. 1443., našao je vatrena pomagača u jednom sveštenom licu. To je bio franjevac Ivan Kapistran govornik retkih sposobnosti. Zahvaljujući njemu i još uvek nesalomivo borbenom Hunjadiju stvorilo se u Mađarskoj jako raspoloženje za rat sa Turcima. Zaneseni i u svom propagatorskom oduševljenju ne baš mnogo kritični Kapistran dostavljao je u Rim Hunjadijeva uveravanja kako bi sa 100.000 pravih boraca ne samo postigao to da se u Evropi ne bi našlo mesta »gde bi mogao Turčin skloniti glavu«, nego da bi mogao pomišljati čak i na osvajanje Jerusalima. Druge evropske države nisu se, iz različitih uzroka, mogle odlučiti da se protiv Turaka obrazuje jedan moćniji savez, mada su se za nj zalagale nekolike krupne ličnosti; stoga su pedesetih godina XV veka glavne borbe za hrišćansku Evropu vodili Srbi i Mađari. Koliko su one bile teške po Srbe kazuju rečito savremeni dubrovački izveštaji. Jedan izveštaj od 8. avgusta god. 1454. govori da je čitavo područje između Save i Dunava popaljeno, opljačkano i opustošeno; postupano je sa takvim besnilom i sa takvom žestinom »da se ne vidi ništa drugo nego kako se suši hrišćanska krv«; muška čeljad od četrnaeste godine gine, a deca i žene odvode se u roblje.

Ali, u to tako teško vreme odnosi između Srba i Mađara behu prilično otrovani. Mađari nisu zaboravili despotu njegovo držanje u nedavnoj prošlosti, a Srbi su opet mislili da njihovo stradanje dolazi poglavito zbog njihovih veza sa Mađarima. U tome su ih naročito podržavali Turci i čitav niz turkofilskih prijatelja u Srbiji, koji su tražili politiku iskrenijeg naslona na sultana. Krajem god. 1455. došlo je čak do jednog napada despotovih ljudi na beogradskog zapovednika Mihaila Silađija, koga narodne pesme zovu Svilojevićem, i do pogibije Mihailova brata Ladislava, na što je, kao odgovor, sledio mađarski napad na despota Đurđa u Kupinovu i zatvaranje despotovo u beogradskoj tvrđavi. Mađarski kralj naredio je, istina, odmah da se despot oslobodi svih obaveza koje beše primio da bi se izbavio iz Silađijevih ruku, ali nije mogao istrti tragove mržnje i nepoverenja koje su takvi postupci ostavljali na obe strane. Koliko se taj događaj dojmio Srba vidi se najbolje po tome što ga je zabeležilo 25 naših letopisa, neki čak sa navodom da je despot tom prilikom i poginuo.

Neuspeh obrazovanja hrišćanske lige uticao je na despota, pa je pokušao da dođe opet u veze sa sultanom; ovaj sukob delovao je na nj još više. Krajem god. 1455. pošla su njegova dva poslanika sultanu. Sultan Mehmed je pokazivao sklonost za pregovore. Hteo je, svakako, da izmirenjem sa Srbijom, koliko od toga zavisi, spreči stvaranje hrišćanske lige, da zbuni Mađare, i da, vojnički, dobije više slobode u svojoj ofanzivi protiv njih. Stoga priznade despotu Srbiju severno od Kruševca, a južni njen deo zadrža za sebe. Na toj osnovi sklopljen je mir, prvih nedelja god. 1456. Ali, do pravog sporazuma ipak nije došlo. Kad je sultan u leto iste godine preko despotove zemlje krenuo na Beograd, nastali su novi sukobi. Turci su hteli da u borbi iskoriste povoljne strateške tačke srpskoga područja, naročito na dunavskoj liniji, radi lakšega prelaza preko reke, a despot se, pun nepoverenja, tome opirao. Stoga se i sam pridruži mađarskoj odbrani. Jedan deo turske vojske pokušao je da otme Smederevo; ali, nije uspeo. Glavna turska vojska, sa sultanom na čelu, pala je, međutim, oko Beograda, praćena sa 200 lađa, koje su stigle Dunavom. Opsadne topove dao je sultan za ovu priliku izliti u Skoplju. Mađari su se dobro spremili za odbranu, i pod vođstvom Janka Hunjadija i Ivana Kapistrana s uspehom su odbijali tursku opsadu i glavni juriš, izveden 21.—23. jula god. 1456. Javljajući mađarskom palatinu o toj svojoj pobedi, Hunjadi piše da su Turci tako bombardovanjem razrušili gradske bedeme »da sam grad možemo nazvati ne gradom nego poljem«. U odbrani su se vrlo hrabro držali i Srbi, čiji su strelci stekli naročito priznanje. Prilikom ovoga napada bi ranjen i sam sultan, koji odmah potom naredi naglo povlačenje. Hunjadi je bio toliko uveren da je poraz turski katastrofalan da je u pomenutom pismu palatinu od 24. jula god. 1456. tvrdio kako ne bi bilo nikad lakše osvojiti celu Mehmedovu državu kao posle ove turske pogibije.

Nu, hrišćani se ovom pobedom nisu mogli koristiti. U vojsci turskoj behu izbile razne boleštine, koje domalo zaraziše i hrišćansku posadu u Beogradu. Naročito je kosila kuga. Od nje umreše uskoro, među mnogobrojnim narodom i vojnicima, i oba branitelja Beograda, Janko Hunjadi i Ivan Kapistran, koga je katolička crkva uvrstila u svetitelje. Smrt Hunjadijeva izazva potom dugu zabunu među Mađarima. Njegov sin Ladislav nastojao je da u državi za sebe održi očev ugled i položaj i došao je zbog toga u neprijateljstvo sa Ulrihom Celjskim, tada najmoćnijim velikašem ugarskog kraljevstva a i Hrvatske, kojoj u ovo vreme beše ban. U Beogradu, 9. novembra god. 1456., na oči kraljeve, ubiše Hunjadijevi ljudi grofa Ulriha, despotova zeta, i zatreše njegovu porodicu. Kralj je posle osvetio tu smrt, naredivši da se ubije i Ladislav Hunjadi. To sve, razume se, izazva u zemlji velike meteže i onesposobi Mađarsku za izvesno vreme za svaku ozbiljniju ofanzivu protiv Turaka. Posle svega ovoga stari despot, ogorčen i uvređen, videći dobro da od hrišćanske pobede neće biti nikakvih težih posledica za Turke, odluči da se sa sultanom izmiri, potpuno i iskreno. U Carigradu su, posle poraza, bili mekši, a sem toga verovali su ovog puta da u Srbiji doista prevlađuje antimađarsko raspoloženje. Nu, stari despot nije dočekao vest o sklopljenome miru. Umro je u dubokoj starosti, 24. decembra god. 1456., iste godine kad i njegov dugogodišnji saradnik i protivnik Janko Hunjadi.

Đurđev naslednik postade njegov najmlađi sin Lazar, jer su mu oba starija sina, Grgur i Stevan, bili oslepljeni po naredbi sultana Murata II, god. 1441. Lazar je bio mezimac Đurđev, za koga je on mnogo radio; koga je, kako smo videli, kandidovao čak za mađarski presto; i koga je, još za života, prilikom njegove ženidbe, proglasio savladarem. Despotova ponuda za mir primljena je u Carigradu povoljno i 15. januara god. 1457. došlo je do sporazuma. Lazar je dobio sve očeve zemlje sem bogatog Novog Brda, na koji je sultan odavno bacio oko. Godišnji danak Srbije bio je nešto smanjen i iznosio je 40.000 dukata. Zato je Lazar, u osnovi, vodio turkofilsku politiku; na Mađare ne samo što se nije oslanjao, nego je sa njima, za svoje kratkotrajne vladavine, još i ratovao.

Sem u Srbiji, sultan Mehmed je nastojao da stvori čistu situaciju i u Bosni. Kralj Tomaš je važio dugo kao štićenik Hunjadijev. Mada je Tomaš bio nezakoniti sin kralja Ostoje, Hunjadi ga je pomagao da dođe do bosanskoga prestola, samo da bi se sprečio dolazak Ulriha Celjskoga; po tom ga je pomagao i docnije. Bosanski kralj je stoga Hunjadiju lično plaćao godišnji »danak« od 3.000 dukata za učinjenu uslugu. Posle god. 1448. ti odnosi znatno hladne, očevidno stoga što Tomaš nije učestvovao u ekspediciji Jankovoj i što je pokazivao težnje da svoju politiku koliko može vodi samostalno. Po staroj mađarskoj metodi, Hunjadi je u maju god. 1451, čak optuživao papskoj kuriji bosanskoga kralja da nije dovoljno pouzdan, da ne drži obećanja i da ne goni oštro jeres u svojoj zemlji. Na papskoj kuriji imali su, međutim, o Tomašu sasvim drugo mišljenje, i ova tužba mu sad nije mogla da škodi. Tamo se znalo, a uskoro su dani i novi dokazi za to, da kralj goni svoje podanike nekatolike koliko može i sme u ovim opasnim vremenima, ali da uvek nema uspeha. Događalo se čak da su mu pojedini velikaši, kad se radilo o napadu na kog njihovog verskog druga, prosto otkazivali poslušnost. Kad je god. 1451. došlo do izmirenja sa despotom Đurđem, molio je Tomaš despota da ga preporuči na Porti, kako ne bi imao neprilika sa te strane. I doista, do god. 1454. on je, kao i despot, bio ostavljen na miru. Sada je sultan zatražio i od Tomaša da mu preda četiri svoja tvrda grada, među kojima se bistrički, nedaleko od Lijevna, nalazio na samoj granici Dalmacije. Turski gospodar, »krajišnik«, nalazio se već od god. 1436. u Vrhbosni, u srcu stare bosanske države i nedaleko odatle u gradu Hodidjedu. Kao despot Đurađ i kralj Tomaš odbi turske zahteve, nadajući se prvenstveno u pomoć papske kurije, čiju je snagu precenjivao u svoj svojoj političkoj aktivnosti. Papska kurija pokazivala se prema Bosni moćna kad se služila mađarskom državom kao svojim mandatarom; sama, ona nije mogla mnogo da učini, ni da u času nevolje dovoljno priskoči u pomoć. Papa je 30. aprila god. 1455. primio pod svoju zaštitu bosanskoga kralja i njegovu državu, obećavajući mu ne samo pomoć no i proširenje. Na kuriji se u to vreme verovalo da će uspeti stvaranje hrišćanskoga saveza i da će u tom savezu, posle uspeha, kurija, po svom velikom ugledu, voditi glavnu reč.

Glasovi o tome hrišćanskome savezu behu zaplašili i dotle Turcima odanog hercega Stjepana, pa je i on tokom iste godine poveo pregovore sa Mlecima o sklapanju saveza.

Bosna se ovih godina nalazila u povoljnijem položaju nego Srbija. U borbama između Mađara i Turaka put preko nje bio bi suviše zaobilazan, i stoga je izbegavan. Njim su se sa vremena na vreme služili samo manji odredi za demonstrativne ispade, a ne velike armije kakve su bile one koje je vodio sultan dolinom Morave. Bosna i strada daleko manje i ređe nego Srbija. Kralj Tomaš stoga ne dolazi u onako teške situacije ni prema Turcima ni prema Mađarima, kao despot Đurađ, kad im odriče saradnju ili kad se ustručava da im dozvoli prolaz preko svoga područja; on čak vešto izbegava i da učestvuje u ratnim pohodima ovoga vremena. Za vreme mađarskih sukoba između Hunjadija i Celjskih, on isto tako nije neposredno zainteresovan, mada je naginjao prvima, bojeći se da Ulrih, koji je već bio ban hrvatski i koji se spremao da se učvrsti i u Dalmaciji, ne pokuša ostvariti pravo svojih predaka i na Bosnu. Taj moćni magnat bio je do jeseni god. 1453. najsilniji čovek u Ugarskoj i kandidat jedno vreme za češkog kralja. Od god. 1453. Ulriha potiskuje Hunjadi, od čijih naslednika i gine tri godine docnije.