Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.10
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Обнова српског деспотства у Срему. — 2. Мађарска и српскохрватска активност против Турака. — 3. Пад Херцеговине.
У ово време обновљено је и српско деспотство, али — у Срему. Краљ Матија је исте године, кад је Николу Илочкога дао изабрати за босанског краља, именовао и српским деспотом Вука Бранковића, Гргурова сина, који је раније, у Србији, припадао туркофилској странци и био једно време њен кандидат за деспота. Заузет ратовањем на северу своје државе, краљ Матија није могао довољну пажњу обратити ровитој јужној граници, и стога је дошао на мисао да њену одбрану повери углавном самим становницима тих области, Србима и Хрватима.
Словена је било у Срему и јужној Угарској од раних времена Средњега века, одонда још кад су са Обрима заузимали панонски базен; па, иако је велик број њихових саплеменика у VII веку прешао преко Саве и Дунава, остало је ипак, као што обично бива, њихових људи и на старом подручју. Српски елеменат на тој страни појачан је тамо, вероватно, за владе краља Драгутина и његова сина Владислава, који су били господари Срема, а Владислав и већег дела Славоније. Од краја XIV века, под притиском турске најезде, почиње прелажење Срба у Угарску спочетка појединачно, а после у масама. Андрија и Дмитар Мрњавчевићи, браћа Краљевића Марка, прешли су тамо чак из јужне Србије, не заустављајући се у тада туркофилској северној Србији Стевана Лазаревића, са којим ни иначе њихова породица није била у љубави. Од почетка XV века, откад српски владари постају мађарски вазали, везе између Срба и Мађара постају живље, а прилив Срба у Мађарску све већи. Српски деспоти Стеван и Ђурађ добијају од мађарских краљева или сами купују читав низ добара на југу Угарске. Већ је деспот Стеван добио од краља Сигисмунда Земун, Купиник, Митровицу и Сланкамен, и постао велики жупан торонталске жупаније са бечејским и бечкеречким спахилуком. Његов наследник, деспот Ђурађ, проширио је деспотске поседе још више; њему је припадао читав крај од Чуруга до иза Сенте, а у другим крајевима Мађарске од већих места: Токај, Мункач, Арад, Кикинда и Вршац. На своја имања деспоти су, наравно, доводили своје људе, и то у толиком броју да је мађарски сабор год. 1439., додуше добрим делом из политичких разлога, устао против тога и тражио отад само мађарско чиновништво и на тим поседима. После смрти деспота Ђурђа и Лазара ти су поседи раздани мађарским великашима, који су на сабору у Сегедину год. 1458. изгласали, по жељи познатих деспотових противника, да се њихова имања конфискују. После пада Деспотовине многи се Срби спасаваху у Угарској, а нарочито они који су припадали њиховој странци. Међу њима је било угледних великаша, који су, прелазећи, водили са собом не само доста многобројно дворско особље, него и своју ратничку пратњу. Тако су у Угарску прешли, са 1200 ратника, из Јагодине, Јакшићи, браћа Стеван и Дмитар, које народно предање погрешно веже за Београд. Њима је краљ Матија поклонио добро Нађлак у чанадској жупанији и нека имања око Мориша. Војводи Милошу Беломужевићу дао је краљ Матија град Шашвар и Јенопоље у арадској жупанији. Нарочито мило беше Мађарима кад је год. 1465. на њихову страну прешао ванредно храбри Вук Бранковић, кога наше народно предање зове Змај Огњени Вук. Његова породична традиција и лично јунаштво направили су Вука средишном личношћу међу Србима у Угарској. Да га јаче придобије за себе, краљ Матија му је дао град Сланкамен и чин српског војводе. Кад се у борбама по Чешкој Вук нарочито истакао са својим српским одредом у мађарској војсци, краљ му даде још град Белу Стену и област Тотушевину. Год. 1471. краљ Матија је обновио српску деспотску част и дао је Вуку као члану династије Бранковића, којој је припадала и у Србији. Тим актом признао је мађарски краљ известан изузетан положај српском елементу у Срему, и давањем деспотске титуле потсетио је Србе на њихову државну традицију, коју и сам поштује. То је он учинио очевидно са намером да Србе живље потстрекне на борбу и да им пробуди наду на обнову државе, чије би постојање било и у интересу саме Мађарске. За Србе обнова деспотске части значила је унеколико продужење њихове државне егзистенције, свеједно што је то било на туђем подручју; они се нису морали осећати као прости бегунци, који своју ратничку снагу дају под најам, него као ратници једне на мачу изгубљене државе, који се боре да је васпоставе. Пада у очи чињеница да краљ води рачуна о расположењу Срба из бивше Деспотовине и да им за деспота именује њихова човека, док је Босни поставио за краља туђина, који са њом није имао никакве везе.
Обнова деспотства и обнова босанскога краљевства имале су за циљ да изазову више приватне и локалне иницијативе у изналажењу средстава и начина за борбу против Турака. Мађари су тим уједно обавезали оба обновљена организма да своју судбину вежу за њих, што им је све било нарочито потребно у часу кад су Турци са једне стране показивали тенденцију да истицањем својих кандидата, као Матије Шабанчића, и прихватањем Херцеговића предусретљивошћу придобију Босну и увуку се дубоко у хрватско и славонско подручје, и кад су Млечани, са друге стране, живо настојали да на рачун угарског дигну свој престиж. Да би се локална одбрана што успешније организовала, одвојио је краљ Матија јајачку и сребреничку област у посебне војничке банате, које је поверавао војнички најпоузданијим вођама. Год. 1477. дао је и посебно право Славонији да сама организује своју одбрану и да на својим саборима бира врховне капетане против Турака. За одбрану северне Далмације и Лике организована је посебна капетанија у Сењу, који постаје једно од главних војничких средишта према Босни и Млецима.
Кад је завршио ратовање на северу, год. 1474., почео је краљ Матија опет активнију политику на јужним границама. Било је за то крајње време. Услед турских упада год. 1474./5. Славонија је била толико опустошена да се, по једној вести, на десет миља није могла видети кућа или човек. Год. 1475. Турци су беснели чак у околини Птуја, а 24. августа те године разбили су на Сутли храбру али малу војску хришћанских бранилаца. У јесен год. 1475., уз помоћ српских ратника на копну и води (шајкаша), упутио је краљ своју војску према Шапцу, који му се, са својим залеђем, био као клин увукао између босанског поседа и Београда. После дуже опсаде град је пао у мађарске руке 15. фебруара год. 1476. Један део Срба, под деспотом Вуком, ударио је потом планинама уз Дрину и заузео Сребреницу и град Кушлат, да се после тога врати на Зворник и Шабац. На вест да су смедеревски Турци за то време извели једну диверзију према Банату, под вођством храброга Али-бега (популарисаног, можда, у Ђерђелез Алији), кренуо је Вук и против њих, и поразио их у борби код Пожежене. Ови успеси хришћана, које је деспот Вук све више збирао око себе, поколебаше доста турских пријатеља. Сам босански краљ Матија Шабанчић нудио се своме имењаку да пређе на хришћанску страну, ако га призна као босанскога владара. Када су га Турци због тога напали, упутили су му Мађари хитно помоћ, која је дошла у прави час. Али, колико се данас зна, краљевског наслова нису му, због Николе Илочкога, признали ни тада, ни после Николине смрти († 1477.). Да је краљ Матија доследно водио своју балканску политику, за Мађарску у то време несумњиво најсудбоноснију, он би лакше омогућио остацима старих хришћанских династа и држава да се чвршће приљубе уза њ. Међутим, он је, исто као и краљ Сигисмунд, заузет на више страна и са многоструким амбицијама, водио своју политику на махове, не издржавајући на једном послу никад више од три четири године. Краљеви успеси год. 1475.—1476. остадоше недовршени. За мађарску државу он је, истина, постигао доста, а то му је, уосталом, и било главно; за »општу хришћанску ствар«, о којој се нарочито често говорило у Риму, он је одавно почео да губи прави интерес, видећи немоћ хришћанских влада да се сложе за једно заједничко дело, осећајући да је у њиховим преговорима више општих места него конкретних закључака и сагледајући изукрштаност њихових тежња и поступака. Добијањем северне Босне и поседом Шапца и Београда, Мађарска се опасала доста добрим заштитним ровом, који је обезбеђивао од неочекиваних турских провала. Да је успео још и покушај деспота Вука, у зиму год. 1476./77., да преотме и Смедерево, Мађарска би у доброј мери, бар привремено, имала границу која, ако и не би одговарала оном за чим је она ишла у целом XV веку, ипак је у сваком погледу била боља од граница које беху створене у лето год. 1463.
Када се год. 1477. краљ Матија заплео у рат са немачким царем Фридрихом III, постали су Турци много агресивнији на све стране. Год. 1478. падоше у њихове руке некад славна Скендер-бегова Кроја и Скадар, годину дана потом султан заузе Зету, а 14. августа год. 1480., на запрепашћење целог хришћанског света, уђе турска војска у Отранто. Папа и остали владари упреше очи углавном на Мађарску. Султанова војска, добро обавештена, беше већ и тамо нашла свој пут. Током год. 1477.—79., у три четири маха, турске чете су допирале дубоко у алписке земље. Хрватски племићи, понајвише Франкопани, почеше се у невољи обраћати за помоћ млетачким суседима. Место да их разуме, краљ Матија им је то записивао као тежак грех, и дигао је против њих војску, која је одузела Франкопанима, исто као и Турци, многе поседе и градове. Да спасе острво Крк, Иван Франкопан га је 22. фебруара год. 1480. предао у заштиту Млечанима.
Босански санџак Дауд-бег продре у пролеће год. 1430. преко Хрватске у Штајерску, а одатле у Мађарску, све до Ђура, опленивши подручје хришћанских противника, пошто је претходно преварио краља Матију и добио од њега слободан пролаз преко хрватског земљишта на подручје цара Фридриха. Да се освети, прешао је у јесен сам краљ Матија у Босну са једном војском, а другу је повео капетан доње Угарске Павле Канижи у Србију. Ова друга војска продре без много сметња све до Крушевца, одакле преведе на 60.000 српских душа на мађарско подручје. Краљ Матија се зауставио код Гребена у близини Јајца. Један његов одред од 3—4000 људи, који су водили деспот Вук, јајачки бан Петар Доци (прослављени Дојчин Петар »варадински бан«) и хрватско-далматински бан Ладислав Егервари, прогонећи Турке, допро је све до Сарајева, па је ушао и у сам тај град око 8.—10. новембра 1480., и ту три дана пленио и харао. После првог изненађења Турци су се прибрали, организовали отпор и потисли нападаче, којима, уосталом, није ни био циљ да изазову праву борбу, него да изврше један казнени препад. О томе догађају пева једна касида неког муслиманско-српског песника из XV—XVI века, коју предање приписује популарном свецу Ајваз Деди, поглавици прусачког кадилука. И епска поезија босанских муслимана обрадила је овај необични подвиг Вука Јајчанина, како га она зове. Место Клокот код Фојнице доведено је у везу са »клокоћу крви од јунака«, која је пала кад су Турци стигли хришћане. Краљ Матија је у свом извештају папи претерано, са самохвалисањем, претставио тај поход као неки велики успех, који да је направио пустош у Босни и потпуно обезглавио Турке, док је он уствари био само једна смела ратничка авантура без икаквих трајнијих последица.
Једно време чинило се да ће борба око престола у Турској, која је настала после смрти султана Фати Мехмеда (умро 5. маја год. 1481.) између његових синова Бајазита и Џема, зауставити турску војничку активност и ослабити њихову снагу. Стога се пожури Влатко Херцеговић, ваљда по примеру Фердинанда Арагонскога, који одмах истера Турке из Отранта, да и он отпочне непријатељства противу њих. Дубровчани су му пребацивали да је тај посао предузео сувише на своју руку, не хотећи ваљда да у добити, којој се сигурно надао, има судеоника. Али, сав подвиг се изјалови. Босански санџак, брзи Дауд-паша, пресрете Влатка код Невесиња и потпуно га разби. Влатко се на бегу зауставио тек у Новоме, где га је могла помагати млетачка и напуљска флота. Али, ни ту се није могао дуго одржати. Притисак Турака, који су град држали у опсади, био је толико силан да се град, после неколико месеци, 28. јануара год. 1482., морао предати. Херцег Влатко спасао се са својим људима на пријатељску флоту. Умро је после неколико година (1489.) на острву Рабу, где су му Млечани дали последње уточиште. Његов брат Ахмет-паша постао је год. 1481. зет новога султана, Бајазита II (који брзо савлада брата Џема), и као такав имао је веома лепу каријеру.
Са падом Новога, последњег тврдог града Херцеговине, у којем је заповедао српски господар, пала је коначно под турску власт цела Херцеговина до мора и Неретве. Од пријатељских сила не покуша ниједна да је спасава. Млечани су лоше прошли бранећи Скадар и Албанију, и сада нису смели да се много излажу; напуљска помоћ ограничила се само на слање флоте, а за Мађаре је херцеговачко ратиште било сувише далеко. Они су у јесен год. 1481. организовали један повећи поход у Србију, који је по ново допро до Крушевца, и имао, као и онај упад до Сарајева, више авантуристички него стратешки карактер. Херцеговини није ништа помогао, мада је краљ Матија мислио да ће је том демонстрацијом растеретити.