Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.9
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Утисак пада Босне у свету. — 2. Мађарско-млетачки савез против Турака. — 3. Делимично ослобађање Босне. — 4. Турски покушаји да поврате Босну. — 5. Нови босански краљеви. — 6. Смрт херцега Стјепана. — 7. Херцеговићи и њихова политика. — 8. Срби на границама јужне Угарске и у Срему. — 9. Обнова српског деспотства у Срему. — 10. Одбрана јајачке бановине. — 11. Пад Херцеговине.
Главна турска офанзива била је овог пута уперена против Босне; али, делимично је захватила и Херцеговину, нарочито при повратку турске војске. Неколико херцегових градова посели су или Турци сами, или су им их предали неки уплашени и вероломни заповедници. Херцег, који је био обавештен о турском спремању, и који је са краљем Стеваном радио заједнички, није, колико се данас зна, предузео никакав већи поход да му олакша положај. Пред огромном турском силом он се повукао на југ своје државе, заплашен и неопредељен, увек спреман да се укрца на једну лађу коју му Дубровчани беху ставили на раоположење. Кад је султанова главна војска напустила Босну, првих дана јула, он је са сином Владиславом почео одмах да повраћа поседнуте градове, као гатачки Кључ и Љубушки, и да проширује своје подручје узимајући обезглављену област Павловића у долини Праче и Ковачевића у Подрињу до Сребренице. У народу је отада, све до данас, остало сећање на ту стару границу Херцеговине до Романије и иза Вишеграда.
Пропаст босанскога краљевства изазвала је тежак утисак у свему хришћанском свету. Зар није папа колико јуче обећао краљу Стевану своју моћну заштиту и соколио га на јуначки отпор? Зар није сам мађарски краљ, истина највише с обзиром на своју земљу, говорио да је Босна »кључ и капија целог хришћанства?« Плачући, говорио је папа у збору кардинала: »Босна је пала, краља њеног убише, дршћу Мађари и дршћу сви суседи«. Турски залет допро је до Крбаве и Сења, а турски роб постаде бан Павле Сперанчић. Са много страна почели су падати прекори како су хришћани недовољно солидарни, како не знају да се снађу у часу опасности, и како је велика кривица до њих, а посебно до Млетака и Мађарске, што је Босна пропала. Сада се краљ Матија није могао извињавати издајом других као при паду Смедерева и Србије, иако је и то покушавао. Млечани су само говорили, као за оправдање, да је акција султанова била изузетно брза, а босански отпор необично кратак, па да они стога нису могли да на време учине све што би требало. Како је пад Босне и турско господство у њој претстављало несумњиву и сваком видну опасност и за мађарско-хрватско и за млетачко суседство, то се од рекриминација брзо прешло на одлуке да се против освајача удруже у први мах бар те две непосредно угрожене државе. 12. септембра год. 1463. склопљен је у Петроварадину војнички савез између Мађарске и Млетачке Републике. За борбу против Турака прва је имала да крене своју копнену војску, а друга флоту, која ђе узнемиравати Турке не само дуж далматинске обале, него и у Пелопонезу.
И доиста, још у јесен год. 1463., кренута је мађарско-млетачка контраофанзива. Као њихов савезник јавио се и херцег Стјепан, који је, у порукама врло болним и психолошки веома занимљивим, казивао своје разочарење политиком коју је дотад водио, и сву тескобу у којој се под старост нашао. Његов син Владислав казивао је мишљење доброг дела Босанаца кад је упућивао молбе Млетачкој Републици да њени људи место Мађара уђу овог пута у Босну; он сам, освајајући извесна места Босне, говорио је да то чини у име Млечана. Толико су, ето, били непопуларни Мађари чак и кад се радило да се потисну Турци после једног упада у којем су показали толико безобзирности. Знајући колико су Мађари осетљиви у питању Босне и како би свако туђе улажење у њу сматрали као чисто непријатељство, Млечани су категорички одбијали Владислављеве понуде и побијали његове гласове ширене по Босни.
Мађарска офанзива, коју је водио краљ Матија лично, а која је почела од Градишке, имала је лепа успеха. За нешто више од два месеца пала је у њихове руке сва северна Босна са јајачким градом. Хрватске помоћне чете водио је Мартин Франкопан. Турски отпор био је слаб, јер се главна војска повукла са султаном; једино се јајачка посада држала нешто дуже. Главну заслугу за ова освајања у Босни приписује краљ Матија војводи Имбри Запољи, племићу из пожешке жупаније, чије се племе доводи у везу са линијом старог бана Борића. За то је Имбро именован баном Далмације, Хрватске и Славоније и »управником босанскога краљевства«. Те су све дужности спојене заједно очевидно стога да би се извела што јединственија организација одбране целог овог подручја. Под Јајцем је одликовао краљ Матија и херцегова сина Влатка, који му је, вођен општим хришћанским интересом, по очевој наредби, дошао ту у помоћ. Као награду добио је он овом приликом жупе рамску, ливањску и ускопску. Заузевши Јајце, краљ је крајем год. 1463. завршио војну, нешто због врло оштре зиме, а нешто због несташице новца.
Било је сасвим природно очекивати да султан неће дозволити да му се тако лако истргне добијени плен. Доиста, већ почетком лета год. 1464., креће он поново на Босну и иде равно под Јајце. Један турски одред под Махмуд-пашом продро је у Хрватску и нанео велике штете у модрушкој жупанији Франкопана. Добро брањени јајачки град сада није могао да узме султан, и поред тога што је лично присуствовао јуришима и потицао своје људе на борбу. Критовул живо, мада без појединости, описује борбу на јајачким зидинама, за које претерано каже да сличне нико није ни видео ни чуо. На глас да Јајцу стиже у помоћ краљ Матија са великом војском, наредио је султан 22./23. августа општи јуриш. Када тај, и поред великих жртава, није успео, обустави он нагло даље нападе и поче повлачење. По свој прилици није хтео да се са својом прилично већ уморном ордијом упусти у борбу са новом мађарском војском, чији му је број намерно претстављен као веома велик. Мађарска војска под Запољом кренула је доиста врбаском долином према Јајцу, али у невеликом броју, знајући ваљда да Турци под Јајцем нису сувише многобројни и опасни. Главни део мађарске војске налазио се, међутим, у Славонији и ушао је у акцију тек почетком октобра и то не према Јајцу, јер за то више није било потребе, него долином Дрине према Зворнику. Очевидно, краљ Матија је хтео да ослободи и источни део Босне, да би тако добио моћан бедем од Врбаса до Београда као заштиту за Угарску. Он је лично дошао са Запољом под зворнички град, али су им сва напрезања да га заузму остала узалудна. На глас да се султан враћа са новом војском у Босну, напустио је Матија са рањеним Запољом бојно поље, око средине новембра, и код Раче се са војском пребацио на своје тле.
Резултат ратовања од год. 1464. није, према томе, био много повољан ни за Турке ни за Мађаре. И једни и други могли су видети да су постигнути резултати релативни и да треба још доста, и то великих, напора па да се обезбеди сигурно господство над Босном. Сада су осетили, исто тако, и једни и други да је за успех преко потребна и сарадња Босанаца. Мађари су рачунали на симпатије хришћана, а Турци на богумиле и добар део православних, који су, као Владислав Херцеговић, били још увек противници Мађара. Да покажу своју предусретљивост према Босанцима и да очувају традиције босанскога краљевства, Турци год. 1465. постављају Босни новога краља, Матију Шабанчића, сина Радивоја Остојића, брата краља Томаша, кога су заробили год. 1463. и повели са собом у Турску. На херцега Стјепана нису више рачунали, а на његова сина Владислава сумњали су да је у вези са Млечанима. Нови босански краљ Матија није нашао у народу већег одзива, нити је сам показивао какве веће активности; али, његово именовање свакако је занимљив и карактеристичан потез нове турске политике.
Херцег Стјепан, прекинувши све везе са Турцима, приближио се, за сваки случај, мађарскоме краљу, мада му никад није постао сасвим искрен пријатељ. Кад је видео мађарске тежње у дринској долини, он је био вољан да им уступи известан део свога североисточнога подручја око Лима и Дрине све до Милешева, као област која је била стално на путу Турцима и која је од њих редовно страдала, а за то да добије одговарајуће поседе у Славонији. Мађарски неуспех код Зворника омео је извршење тога плана током год. 1464., а наредне године спречили су га дефинитивно суседни Турци. Они су сигурно дознали нешто о херцеговим преговорима и током год. 1465. ударили су на његову земљу да је потпуно покоре. У њихове руке паде највећи део Херцеговине са Благајем, питомом престоницом херцеговом. Одржаше се само тврди градови Кључ и Мићевац. Херцег Стјепан, у невољи, понуди Млечанима своју земљу да је као најближи суседи час пре поседну, само да би је спасао од Турака. Млечани се доиста и одазваше; али, они узеше само она места која су могли да бране флотом, дакле уски појас Приморја и Неретванску Крајину. Владислав Херцеговић би 17. фебруара год. 1466. именован за »генералног капетана« млетачког са 500 дуката плате. Други херцегов син Влатко тражио је у исти мах помоћ Мађара; има вести како је херцег био овластио свога сина да »прода« краљу Матији своју државу за 100.000 дуката, а да му краљ место ње уступи Загреб. Мада савезници, Мађари су преким оком гледали улазак Млечана у остатке Херцеговине, и одмах су пожурили да и они уђу у акцију. У Дубровник стиже некадањи најамнички капетан Цељских и једно време славонски бан, а сада загорски кнез, Јан Витовец, а нови хрватско-далматински бан Јанош Туз уђе са војском у долину Неретве и поседе Почитељ. Није се ни са једне стране организовала борба против Турака, него су и једни и други помагачи ишли за тим да приграбе што више од херцегова још неосвојенога земљишта. Ни Мађари, као ни раније Млечани, нису се удаљавали од неретванске линије; сва источна Херцеговина, и то сва која данас улази у Зетску Бановину, била је препуштена Турцима. Херцег је почетком марта год. 1466. јављао у Млетке да му Турци нуде натраг освојену земљу, али под условом да се одрече ових помагача, односно да буде само њихов вазал. Тешко је данас утврдити уколико та херцегова вест доиста одговара истини, а уколико је он увеличао намерно, да би појачао млетачку ревност у одбрани и претставио себе као човека који још увек има могућности да по својој вољи утиче на судбину своје земље. Ја лично нисам сасвим начисто о значају и обиму те понуде. Ма колико да је био напустио своју ранију политичку линију, стари, превртљиви херцег тешко да би, ипак, одбио оваку понуду, ако је она била озбиљно учињена. Место да има Херцеговину подељену између Млечана и Мађара и још увек несигурну за даљу судбину, он би је, ма и привремено, према тој вести, добио целу. Вазал би био у сваком случају; као турски имао би само једног господара, док би у противном случају морао непрестано лавирати између суревњивих Мађара и Млечана. Он је био читава живота практичан политичар и увек у доброј мери циник; шта би га сад нарочито определило да у њему превлада сентиментална жица? Досадање искуство са Турцима? Оно, доиста, није могло да охрабри на сарадњу, али шта су стварно као помоћ доносили и други? Међутим, да се ствар изведе начисто, ваља јасно истакнути чињеницу да је код Турака доиста било склоности да се мире. Султан је имао знатних неприлика у Малој Азији и хтео је добити слободне руке у Европи. У лето год. 1465., после понуде херцегу, он се обраћао и краљу Матији и нудио му је чак Босну и Србију, не зна се у ком обиму, али под условом да склопе трајан мир. Краљ није хтео ни да прими турско посланство, и одбио је султанове дарове.
Херцег је у ово време према Млечанима био понајискренији. Њима се тужио и на Турке и нарочито на Мађаре, и нудио им је, да се не би само њих двоје користило, да узму и остатак његова подручја заједно са градом Новим у Боки. Млеци су радо прихватили понуду и поручили су херцегу да му дају једну кућу у Сплиту или у ком другом млетачком граду и цело острво Брач; обећавали су му чак и повратак поседнутих места, ако се кад обнови скрхана Херцеговина. У исто време, међутим, херцег је молио за хитну помоћ и мађарскога краља. Потресен губитком земље, исцрпен напорима и тешким кризама, херцег није дочекао завршетак ових заплета и преговора; умро је у Новом, 22. маја год. 1466. Дан пре тога написао је свој тестаменат »будући у пути веле болестан а у памети мојој на пуну крепак«, за чије је извршиоце, међу осталим, поставио милешевскога митрополита Давида и госта Радина као претставнике две главне вероисповести своје земље. Херцег Стјепан је остао живо запамћен у целој Херцеговини; од наших историских личности Средњега века нема ниједне са више прозног предања о себи него што је његова, и то са предањем у којем је добар део истине и у погледу чињеница и у погледу карактеристике његове личности.
Под његовим синовима држала се Херцеговина, таворећи, још шеснаест година. Али, то није био живот државе која је још имала снаге за одржање, него трзање већ премлаћеног организма. Херцегови синови, Владислав, Влатко и Стеван, воде појединце политику, и то сваки за свој рачун, не само без обзира на осталу браћу, него понекад и отворено против њих. Сем Мађарске, Млетака и Турске, који су утицали на њихове послове и рачунали са њиховим наследством, јавио се одједном и арагонски двор из Напуља. Фердинанд Арагонски, син Алфонза V, понудио је год. 1466. сарадњу Мађарима против Турака, али је, у исто време, синовима херцеговим његов посланик јављао како султан уступа његовом господару Босну као будућем сроднику и да они стога унапред треба да му предаду Нови. У иначе већ пометеној земљи овакве су понуде, неискрене и несавесне, стварале само нову забуну и онемогућавале људима да добију непосредан и јасан преглед ствари. Од херцегових синова Владислав се, одмах по очевој смрти, одрекао даље борбе и сасвим се приближио султану. Већ у лето год. 1466. он је добио Мехмедову милост и један део очева наследства. Његов млађи брат Влатко узео је херцешку титулу и наставио антитурску политику. Тачна граница између његова и Владиелављева подручја не да се на основу до данас познатих извора сасвим сигурно повући; али, може се углавном утврдити да је Владислав господарио у унутрашњости, а Влатко у Приморју и на западној обали Неретве. Ово примање Владислављево за турскога вазала и турско уступање отетог подручја, да он у њему влада, казују да је султанова понуда старом херцегу била, доиста, бар у извесној мери искрено мишљена.
У исто ово време Владислав је ушао у везе и са краљем Матијом, хотећи да искористи мађарску суревњивост против Млечана на штету брата Влатка, са којим се завадио, сем из других разлога, још и због поделе очеве готовине. Краљ Матија се заузео за њ у Дубровнику, где се налазило херцегово имање од 70.000 дуката, и спречио је за извесно време извршење тестамента. Сумњајући у Турке, који су исто тако са своје стране сумњали у њега, и предосећајући катастрофу, Владислав се постепено још више приближује Мађарима и најзад, год. 1470., напушта отаџбину и прелази у Хрватску, где му је краљ Матија дао добра око Брезовице и Великога и Малога Калника. Турци потом поседају његову земљу и у Фочи, онда званој Хоча, стварају своје прво административно и војничко средиште за Херцеговину. Год. 1475. Турци већ врше пописе земаља у том крају и освојеним деловима Босне. Херцег Влатко наслањао се у то време на блиске Млечане и био је једно време против Мађара, који су, под притиском Турака, год. 1471. напустили Почитељ и повукли се у Неретванску Крајину. Најмлађи им брат Стеван отишао је у Стамбол, љут на браћу што су га оштетили при подели очеве оставштине, и тамо се око год. 1474. потурчио и добио име Ахмет.
Турци су од год. 1468. постали много активнији. Њихови погранични господари, који су се сами звали по српско-хрватском крајишници, нису много поштовали граница и пуштали су своје људе да их почешће узнемиравају и прелазе. Упади у Далмацију и Хрватску постају скоро обична појава, и то упади који се не задржавају у близини границе, него допиру до задарскога и шибеничкога краја и до саме Крбаве. У лето год. 1469. стигло је у модрушки крај на 20.000 Турака, праћених од много људи жељних пљачке и харања, и провалило је одатле у Крањску. То даде повода краљу Матији да узме од Франкопана тврди град Сењ и повери га својој посади. Год. 1471. страдало је све Приморје и дубровачко подручје. Велика напаст поста за Дубровчане херцег Влатко, који их је узнемиравао сам и који их је, у исто време, оптуживао и Турцима као мађарске подложнике и као помагаче Мађара у одбрани Херцеговине од султанове војске. Оптуживао их је, дакле, за услуге које су чинили његову оцу а и њему саму, по њиховој молби, и у интересу хришћанске ствари. Под утицајем његових и других достава, повисио је султан Републици данак на 10.000 дуката годишње и натерао је да поруши нека подигнута утврђења у Молонти и Неретванској Крајини.
У лето год. 1471. беше Босна добила још једног краља. Да умири и разбије своју моћну опозицију у Мађарској, краљ Матија даде у јесен год. 1471. на будимском сабору изабрати за босанскога краља веома богатога мачванскога и славонскога бана, Николу Илочкога, иначе једнога од својих противника. Хтео је, свакако, да задовољи таштину његову, и да се у исти мах сам ослободи тога непоузданога човека, упутивши га на једно од највише изложених места, где ће, са много одговорности, имати да се забави својом муком. Као краљ Босне Никола је добио на управу и хрватско-славонску бановину као подручје које је у целини имало да организује борбу против Турака и да се тешње приближи у самоодбрани. Та се врло практична и војнички једино оправдана политика водила од именовања Имбре Запоље па, ево, за дужи низ година. То именовање поспешила је велика турска офанзива коју је тога лета повео нови босански намесник Ајаз-бег. Проваливши преко Хрватске, Турци су том приликом прегазили Истру и делимично Крањску, па допрли све до Удина и Љубљане. Друга војска прешла је у Срем. За лакши превоз својих трупа развили су Турци у то време као мостовни браник град Шабац, који раније, под именом Заслона, није имао већег стратешког значаја.
Никола Илочки, као ни Матија Шабанчић, није имао никаква већег утицаја у Босни; изгледа чак да се није дуго ни задржавао у њој, него да је и даље господовао у своме Илоку, као и босански бискуп у Ђакову. У својој једној повељи, изданој Дубровачкој Републици 14. октобра год. 1472., он сам каже за себе да му је главна брига »одбрана вере католичке и католичкога народа«; ради ње се примио нове дужности, а не што би био жељан високих части. Са таквим програмом он је у Босни могао наићи само на подељен пријем, и није никакво чудо што је у њој остао сасвим по страни. Кад ни домаћи владари нису могли да под том заставом сакупе све своје поданике, било је више него јасно да то неће постићи ни један туђинац. Тим пре што му краљ Матија није у то време могао дати никакве стварне помоћи, јер је био заплетен у напорни и дуги рат са Чесима и Пољацима. Никола Илочки покушавао је да преко свога повереника, Петра Зрињскога, придобије Млечане за заједнички рад; али, тамо су његове понуде примљене са много уздржавања.
Нестални херцег Влатко, који се код Турака није могао боље удворити од потурченога брата Стевана, мада је једно време и то покушавао, вратио се опет око год. 1474. на своју политику сарадње са хришћанским силама. Те године оженио се арагонском принцезом Маргаритом, сигурно у намери да тако појача своје везе и даље изгледе, а краљ Фердинанд пристао је на тај брак, да би добио чвршће упориште у Приморју, на које је одавно полагао. Сем тога, Влатко се обраћао и папској курији, тражећи и код ње заштиту за угрожено хришћанство своје државе.