Пређи на садржај

Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.11

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
XI. Успон племена Шубића.


1. Мађарски спор око престола. — 2. Шубићи и Карло Роберт, кандидат за мађарски престо напуљског двора. — 3. Шубићи у Босни.


Метежима који су настали у Мађарској после погибије краља Ладислава и страначким сукобима који се развише за време борбе разних претендената користило се понајвише угледно племство, и мађарско и хрватско. Краљ Андрија, да би добио у племству више ослонца, даје год. 1291. нова права свој властели, малој и великој, и обећава редовно годишње одржавање сабора у Стоном Београду, где ће већа компетенција племића доћи до пунијег израза. И он, као и Анжујци, не штеди на поклонима, даровницама и обећањима појединцима, само да их добије на своју страну или да их чвршће веже уза се. Извесне хрватске племићске куће ових времена достижу врхунац своје моћи. Франкопани тада добијају гатачку жупу, а од год. 1302. постају сењски кнезови, док су раније у том граду били само изабрани начелници. Водички кнезови Бабонићи, банови славонски, било стварно било по имену, претстављају у Славонији прво братство и као такво је с обе стране тражено за сарадњу. Прворођени син славонског бана Стевана добио је за жену год. 1287. кћер босанскога бана, Пријезде I, и са њом земљеничку жупу у Босни, па се ојачао још више. У пролеће год. 1291. Дујмо Франкопан и Радослав II Бабонић одлазе у Напуљ, прилазећи тим отворено анжујској страни. Али, Радослав I, стриц овога другога, незадовољан што се њему не обраћа довољна пажња, прилази, међутим, привремено краљу Андрији. Тако раде и многи други племићи, невођени у својим одлукама неким начелом, него чисто личним интересима. Они ниједној страни не прилазе без резерви, преговарају понекад са обе, држе по два гвожђа у ватри, и опредељују се само по моментаним изгледима на успех. Тај систем је очевидно кварио људе; уништавао стари морал вере и речи. Уосталом, тешко је било и тражити неки начелни став у оваквим приликама. Шта је Хрватима могло бити стало до тога хоће ли се на мађарском престолу одржати краљ из Млетака или из Напуља? Ни за једног их нису везале никакве тешње везе. На васпостављање своје хрватске државе није помишљао ниједан; традиција о њој била је толико ишчезла да са њеним васкрсавањем није више рачунао нико. Остало је онда као једино да свак гледа своју корист; то је, уосталом, начело средњевековног феудалног племства, које се приводило у живот и у чисто народним државама и при још свежој свести о државним традицијама једне моћне и ауторитативне целине.

Како су краљеви мало пазили шта дају и обећавају и какво је било племство овог времена показују лепо овакви случајеви: у фебруару год. 1292. поклонио је краљ Андрија Стевану Бабонићу дрежничку жупанију, а у августу исте те године исто подручје, са нешто ширим границама, даровао је и породици Шубића. За морал извесних људи речит је овај пример: четири брата Бабонића покорила су се краљу Андрији и он им је 1. августа год. 1299. потврдио имања; 7. септембра те године краљ Карло прима исте људе као покајнике, пошто су пре непуна два месеца отпали од њега.

Најдоследније се у свем том вртлогу држало племе Шубића, које се, уосталом, највише и подигло. Њихов главни претставник био је бан Павао I, човек мудар и предузетан. Он је од год. 1274. приморски бан, који је постепено постао господар целе области од Нина до Омиша. Краљ Карло зове га »драгим и верним рођаком« и упућује год. 1295. свога сина да му доживотно уступи »банску част у деловима хрватским и далматинским«. Напуљском двору је у овом надметању за круну приличио помагало то 1пто су се за његова кандидата залагале папе Целестин V и Бонифације VIII, и што сам краљ Андрија није био човек веће вредности. Стога су Шубићи са много енергије могли да раде против законитог краља, ширећи све више и круг својих присталица и своје подручје. Кад је год. 1295. умро Карло Мартел, они су као новог претендента примили другог напуљског кандидата, Мартелова сина, Карла Роберта, и радили су и за њ са истом преданошћу. У време од год. 1290.—1300., пошто је већ имао у својој власти већи део Далмације и један део Хрватске, Павле Шубић шири своју власт и у западној Босни. У оскудици извора ми данас не знамо на основу којег права је Павле дошао до титуле »господара Босне«, са којом се први пут јавља 7. априла год. 1299. Највероватније ће бити да је он освојио неки њен крај, па се прозвао по томе; а можда је та титула дошла и као израз тежње за том облашћу. Карактеристично је да о Босни нема помена у повељи од 4. августа год. 1299., којом Карло Напуљски потврђује сва права и области Шубића. Докле је допирала Шубићева власт у Босни у ово време не може се тачно рећи; али, ни у ком случају није прелазила преко Пливе и даље од Раме. Јер је средишну Босну држао Стеван I Котроман и имао потпору у тасту краљу Драгутину.

Нема много поузданијих вести о томе како се према овим мађарским смутњама држао у прво време краљ Драгутин. Његове везе са Анжујцима, и породичне и политичке, биле су доста срдачне, и не би било чудо да се краљ Драгутин определио за њихову страну. Његов син Владислав добио је доиста од напуљског двора 19. августа год. 1292. војводство целе Славоније сем области које су држали водички кнезови и Франкопани. (Славонија се, треба знати, делила на две неједнаке половине; у горњој Славонији налазило се пет жупанија: вараждинска, загорска, загребачка, крижевачка и вировитичка; а у доњој четири: дубичка, санска, глашка и врбашка.) Али, брзо после тога Владислав је, заједно са оцем, дошао у ближи додир са краљем Андријом; бар се, у јесен год. 1293., венчао са његовом сродницом Констанцом из породице Морозини. То је свакако у вези са одлуком краља Андрије из те исте године, којом је својој мајци Томазини Морозини дао на управу Славонију. Да је краљ Драгутин, и поред те везе, — уосталом, како смо видели, уобичајене у то време — успео очувати поверење напуљског двора казује чињеница што су отуд топло препоручивали Драгутину и његовој жени да помогну Карлу Роберту, који се почетком год. 1300. спремао да пређе на далматинску обалу.

Год. 1300., августа месеца, доиста, кнез Ђуро Шубић, брат бана Павла, превео је Карла Роберта у Сплит. Тамо је год. 1297. папа Бонифације послао за надбискупа капелана напуљске краљице, а год. 1298. основао је шибеничку бискупију, само да појача анжујску странку у приморским градовима. Али, главни чинилац у целом предузећу био је срчани Павле Шубић. Њему краљ Карло и поверава свог унука, молећи га да га пази и штити. Та авантура била је опасна, али она је најбоље мерило снаге и самопоуздања браће Шубића. Ствари су ненадном смрћу краља Андрије (14. јануара год. 1301.) испале боље него што је могло бити, али су се Анжујци, природно, и тако осећали обавезним према Шубићима и били спремни на велика признања. »Бан је Павао у оно вријеме (пише В. Клајић у својој књизи о Брибирским Кнезовима) био као каква круњена глава, као прави суверен ... Као кућни старјешина одређује бан Павао браћи и синовима не само земље и посједе, не само части и дохотке, него и задатке и послове које морају вршити. Док му браћа врше власт у приморју и у далматинским градовима, то је синовима намијенио најновију течевину своју, те их је именовао кнезовима Трију Поља, Хливна и Цетинске жупе«. По препоруци бана Павла, Карло Напуљски потврђује његову сроднику кнезу Хрватину и његовој браћи и синовима посед босанске области Доњих Крајева. Управу над појединим областима доделио је бан Павао међу своју браћу и синове. Млађем брату Младену дао је на управу свој део Босне већ год. 1301.; син му Младен, зван иначе Младен II, спомиње се као кнез Трију Поља и »читаве земље хливањске«; док су други синови Павлови постали кнезови далматинских градова.

У Мађарској је била јака странка против доведеног анжујског кандидата. На њеном челу налазио се калочки надбискуп. Та странка прогласи и круниса за новога краља сина чешкога краља Вацлава II, који је по женској лози потицао од Арпадовића. Овај се, крунисан 27. августа год. 1301., прозва Ладислав V. Разљућени папа позва због тога калочког надбискупа у Рим, на одговорност, пошто се очевидно супротставио његовој вољи и његовим јасним порукама. Требало је стога сад измислити нешто што би могло умирити папу, скренути његову пажњу на друга питања и приказати непослушни мађарски епископат као солидне стубове вере. У томе духу би решено да се упути у Босну једна војничка експедиција у борбу против јеретика. Ништа, можда, за процену односа између Босне и Мађарске и за босанско »јеретиштво« није карактеристичније од те одлуке. Босна је имала да буде вентил за напето стање у Мађарској. У њој треба просути крв у име тобожњих интереса праве вере, да би се у ствари изгладила трвења настала на другој страни и због других питања. Није стога никакво чудо што су Босанци у претставницима римокатоличке вере, доношене толико пута на мачу, исуканом без разлога или са разлозима перфидним или измишљеним, гледали само своје противнике и збијали своје редове на отпор. До борбе је у Босни доиста дошло. Не знамо само који су све мотиви превладали да се у ту борбу умешају и да је у главном воде понајвише Шубићи. Бан Младен потиснуо је Стевана Котромана год. 1302. на исток све до подручја Дрине. У јуну год. 1304. Младен је погинуо од »неверних јеретика«. Али, борба је настављена. Год. 1305. Павле се назива »господарем читаве Босне«, коју предаје сину Младену. Господар читаве Босне Павле је постао у смислу тадањих старих граница Босне, т. ј. Без Соли и Усоре на истоку, у којима је и даље остао да влада краљ Драгутин. Не знамо ништа поближе како се за време ових борби у Босни држао Драгутин, односно у којој се мери заузимао за свога зета и на који га је начин бранио од Шубића. Можда га је у активнијој помоћи спречавало опште помућено стање у целом суседству; сем овог рата у Босни било је ратно стање и између Дубровника и његова брата, краља Милутина, год. 1301./2. Милутин је имао и неких рачуна са Павлом Шубићем и састајао се са њим на српско-хрватској граници у пределу Вруље код Макарске (год. 1303./4.). Како односи између Драгутина и Милутина беху затегнути (говори се нејасно чак о неком рату који се међу њима водио негде у то време), свакако је и то у многом везало руке сремском краљу. Ну, готово је ван сумње да се ипак залагао за свога зета. Његови охладнели односи према Карлу Роберту дошли су као последица његове и зетовљеве борбе са Шубићима, уз које се Карло тада држао непоколебиво. Или је можда, што је још вероватније, напад Шубића у Босни био одраз сукоба између Драгутина и Карла Роберта, кад је Драгутин, у вези са ердељским војводом Апором, истакао кандидатуру свога сина Владислава на мађарски престо? Резултат свега био је тај да је Драгутинова војска била побеђена у Срему, и да су Шубићи знатно ојачали и проширили своју власт у Босни.