Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.12
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Краљ Милутин у вези са Карлом Валоа. — 2. Унутарње кризе у Србији. — 3. Краљ Милутин у борби с Анжујцима. — 4. Милутин и Младен Шубић. — 5. Полет Србије у Милутиново доба.
Мада је краљ Милутин од женидбе са Симонидом видно изменио своју спољну политику, није ипак био потпуно поуздан за Византију. Он је сувише био човек својих интереса да би се везао безусловно за једну политику, а нарочито онда када се створе изгледи који тој политици претстављају опасност или чак мањи успех него некој другој. Тако се, током извесних припрема и догађаја год. 1306./8., беше озбиљно решио да се поново врати староме савезу с Анжујцима, који би био отворено уперен против Византије.
На Западу су, наиме, почетком XIV века у извесним круговима почеле комбинације са васпостављањем Латинског Царства. Главни повод им је дала женидба француског принца, Карла Валоа, брата француског краља Филипа IV, са унуком латинског цара Балдуина II. Невеста је донела мужу у мираз титулу свога деда и царске претензије. У својим плановима Карло се наслањао на напуљски двор и рачунао са његовим везама на Балкану. Овог пута помишљало се на то да се акција према Цариграду води првенствено са западне обале Балканскога Полуострва, из Албаније, где је Драч од год. 1305. опет у анжујском поседу, у власти Филипа Тарентског, сина Карла II Напуљскога. Милутин је дознао за те планове, па се, видећи слабост Византије, угрожене у тај мах од Турака у Малој Азији и Бугара у Тракији, побојао да он сам не прими главне ударце од нове западне коалиције, ако би јој се испречио на путу продирања према Цариграду. Можда му је тај план и достављен са позивом да се придружи. На Милутина су свакако деловале и те чињенице што је анжујски принц Карло Роберт постигао успехе међу Хрватима и после међу Мађарима, и што је француски двор у борби са папама год. 1305. однео видну победу и превео папе из Рима у Француску. Несумњиво стоји да је Милутин од лета год. 1306. ушао у преговоре са Филипом Тарентским и да је био оберучке примљен. Одмах потом ушло се у преговоре и са француским двором. Посланици краљеви беху Марко Лукарић из Дубровника и Трифун Михаели из Котора. Свакако по жељи француског двора, да се обавесте о тој балканској краљевини, упутили су црквени кругови једног ученог доминиканца да поднесе извештај о Србији. Тај извештај је сачуван и веома је занимљив. Доминиканац је своја обавештења добијао од једне Анжујцима одане особе, стога у његову причању добро пролази анжујски зет краљ Драгутин, док је Милутин приказан најцрњим бојама, као непоуздан, суров и развратник. Извештај је очевидно пристрасан и стога на извесним местима намерно неистинит. Он је ишао на то да се савез између Карла и Милутина свакако осујети. Стога је заступао ова гледишта: српскоме краљу не треба веровати, све што обећа он ће одрећи и изврнути. Сад се боји Карла да би му могао одметнути Приморје са већином незадовољних католика и да би после успеха над Грцима могао окренути своју војску и на њ; због тога страха он сад нуди пријатељство. Желећи да наговори Карла чак на активност против Срба, он их претставља, истина, као лепа стаса (како мушке тако и женске), али им пориче храброст. »Један прави ратник потерао би њих педесеторицу.« Ну, Карло се ипак решио на савез, на основу извештаја са других страна, који су Милутинову сарадњу препоручивали као добродошлу. Уговор је склопљен 27. марта год. 1308., а предвиђао је заједничку борбу против Византије. Карло је признавао српскоме краљу његова ранија освајања у Маћедонији: читаву област између Прилепа и Просека, Овче Поље до Штипа, дебарску област до Маће и кичевски крај. Штип није унесен у то признавање, јер га краљ, како се изрично каже, држи за се и за своје наследнике као несумњиву својину. Тај је уговор садржавао и Милутиново обећање за прелаз у католичанство. Да би савез био чвршћи, имала се Милутинова кћи Царица удати за Карлова сина Карла. Папа Климент V одобравао је све то, задовољан могућим верским успехом у Србији, а верујући у Милутинове поруке. Милутин је доиста пристао на све уговорене тачке и лично је потписао уговор, у Србији, 25. јула год. 1308. Њему се чинило да су планови на француском и напуљском двору потпуно готови и да је ствар сазрела. Без икаквих обзира на своје везе са Цариградом он је одмах кренуо војску према Солуну. Та војска, са недовољно дисциплинованим турским најамницима, није постигла никаква успеха; чак је дошло до узајамне борбе између Срба и Турака, у којој су ови други потучени и разјурени.
Није требало дуго времена да се види како од намераване обнове Латинског Царства неће бити ништа. Карло Валоа дао се наскоро на сасвим друге планове, жудећи да добије упражњени царски престо у Немачкој, а Филип Тарентски у Албанији имао је незнатне успехе. Милутина су највероватније обавестили о више фантастичним него реалним концепцијама Карловим Млечани, који су дошли у сукоб са Французима и са папом. Они као да чак ушућују и Милутинову активност према Албанији. То би се дало извести по томе што га у једном њиховом писму од 10. маја тод. 1309. називају »краљем Србије, Хума, Дукље и Албаније«.
Али, Милутин није могао, а још можда и чекајући на догађаје није ни хтео да предузима ма шта што би изазвало сукобе са најновијим савезницима, које је најзад ипак напустио. Остављајући Анжујце, он се наново обратио Византији, која због свог тешког положаја није ни помишљала да поставља какве било услове српскоме краљу или да му чак прави озбиљне прекоре. Њој је требала Милутинова помоћ против турских најамника у Европи, као и против правих турских освајача у Малој Азији, који су све више узимали маха и све се више примицали Дарданелима и Босфору. Год. 1313. борили су се први пут прави турски војници, не најамници, са Србима, и то у Малој Азији, куда је Милутин, на молбу цара Андроника, упутио српску војску под вођством великог војводе Новака Гребострека. Срби су у тим борбама остали победиоци и спомен о тој победи уписали су у једном натпису на цркви у Нагоричину, у близини које ће се, шест стотина година после тога, водити одлучна битка у завршној борби између Срба и Турака на европском тлу.
Краљ Милутин је, у исто време, био заузет и унутарњим кризама, које су га спречавале да предузима штогод у суседним областима. Са братом, краљем Драгутином, долазио је у сукоб чешће пута. Главни разлози неспоразума били су ови: 1. што је Драгутин све више стицао уверење да Милутин не мисли да обезбеди престо његову сину Владиславу, него под утицајем своје таште помишља чак да на српски престо доведе свога шурака, византиског принца, Димитрија; и 2. што је Драгутин био противник братовље гркофилоке политике. Око год. 1312., вероватно кад је Милутин послао своју војску у помоћ Грцима, дигао се Драгутин поново против њега. Милутин се у један мах нашао у тешком положају, јер је добар део племства био уз Драгутина. Из те невоље спасло га је свештенство, које се ставило на његову страну, а то је учинило стога што му Драгутинове везе са Западом нису уливале много поверења. Милутин је према цркви био широке руке и подизао је и обнављао многе цркве и манастире на све стране. То му је сад признала црква, помогнута и богатим финансиским средствима краљевим. Краљев чувар блага беше нови бањски епископ Данило, чувени писац краљевских и архиепископских житија. Са тим новцем Милутин брзо скупи најамничку војску, понајвише од турско-татарских елемената. Свештенство је ипак радило и успело да својим посредовањем спречи грађански рат. Драгутин је проширио своје подручје добивши Рудник и можда још нешто земљишта; али, Милутин се одржао на престолу.
Другу кризу изазвао је Милутинов син Стеван, који се после очева брака са Симонидом осећао унижен и запостављен. По свој прилици и њега је изазивала Милутинова намера да на престо у Србији доведе грчког принца Димитрија, мада се овај, видевши примитивност српске средине, брзо охладио и вратио у Византију, напуштајући сваку помисао о том да постане владар такве земље. Вероватно га за тај позив није одушевљавала много ни сестра Симонида, која се није осећала добро уз остарелог и суровог Милутина и која, због њега, не изгледа да је волела ни земљу којој је била владарка. У Србији је било доста опозиције против грчког утицаја на двору, који је јачао приметно последњих година, и уз Стевана се нашло доста незадовољника, посебно у Зети где је он био намесник и где је католички елеменат имао доста утицаја. Када је Стеван око год. 1313. дигао буну, Милутин се брзо кренуо у Зету да лично угуши покрет и натера људе на покорност. Стеван се предао оцу на милост, по причању, на његов позив. Чим га се дочепао, Милутин га је оковао и у Скопљу дао ослепити, па га је потом упутио у Цариград, у заточење, са женом и са два његова сина, Душаном и Душицом. Поткупљени џелат није сасвим ослепио Стевана, него му је опрљио предњи део очију, тако да је могао видети; да је то од оца крио целог живота не треба, мислим, нарочито истицати. И у Стевановом случају свештенство се живо залагало да дође до измирења; после седам година заточења могао се убогаљени принц вратити у отаџбину, где му је отац дао на управу жупу Будимље.
Одвојена од својих синова, живела је стара краљица Јелена у својој посебној области у Травунији и западном делу Зете све до своје смрти, 8. фебруара год. 1314. На њеном двору у Брњацима, пише њен биограф Данило у најлепшем свом саставу, писаху се »књиге божанствене«, т. ј. књиге намењене црквеним потребама, прављаху се сасуди украшавани златом, сребром, бисером и драгим камењем и свештеничке ризе и утвари. На њеном двору налазиле су уточишта удовице и сироте девојке, које је после удомљавала. Као своју задужбину она је подигла православни манастир Градац, данас у рушевинама, значајан у српској архитектури нарочито стога што је у његову грађењу, први пут у унутрашњости Србије, употребљен готски стил. Иначе је краљица Јелена, као католикиња пореклом, била штедар заштитник својих ранијих суверника и помагала је и обновила читав низ цркава у Приморју, а нарочито у Бару и Скадру.
До отвореног сукоба између краља Милутина и Анжујаца дошло је тек после смрти краља Драгутина († 12. марта год. 1316.), који се пред крај живота покајнички закалуђерио и добио ново име Теоктист. Милутин је одмах по братовљој смрти кренуо на синовца Владислава, ухватио га и затворио. Хтео је не само :да се на тај начин обезбеди од њега у погледу његова права на престо, него и да га лиши области које је краљ Драгутин добио као лично лено. У својој грамжљивости Милутин је, можда и не идући за тим потпуно свесно, допринео тиме знатно најпре јачању централне, односно краљевске власти, а затим и ширењу обима српске државе. Мачва до њега није припадала Србији, него Мађарској; потискивањем Владислава из тога краја Милутин и ту област покушава увући у српско државно подручје. Соли и Усору није дирао. Тај Милутинов упад у Мачву изазвао је против њега мађарски двор, који је из сродничких и политичких разлога заштићавао Владислава, и који је, у исто време, бранио и своје подручје од захвата рашкога краља.
Ствари се заплетоше на више страна. Без Драгутина се није могао одржати у Босни ни његов зетски дом Котроманића. Удовица Стевана Котромана мораде да бежи са синовима из земље, и то нагло: једни чланови спасавају се у Дубровник, а други у Медведград. Младен II Шубић постаје сад доиста господар целе Босне. Али, осион и необуздан, он нити је знао ни могао да очува велике и за једну великашку породицу ретке, готово владарске тековине свога оца. Још за живота очева заплео се он у сукобе са Млетачком Републиком, помажући устанак Задрана против ње и примивши се да буде задарски кнез (год. 1311.) Борбу са Републиком Младен је наставио и после смрти свог оца Павла († год. 1312.) и имао је извесних војничких успеха, али не и довољно снаге да сам, без помоћи мађарског краља, води рат са вештим и добро организованим Млецима. После војевања од две и по године Задар се опет покорио Републици Св. Марка, а бан Младен се морао одрећи свога кнежевства у том граду (23. септембра год. 1313.) Од тога часа његова звезда тамни. Тај неуспех изазвао је против њега читав низ незадовољника. Већ год. 1315. побунио се Трогир и тражио заштите код Млетака, и Младен га је, знатно попуштајући, једва умирио. Убрзо се јављају побуне и непријатељства и угледног хрватског и босанског племства. Крчки Франкопани, крбавски Курјаковићи и лички Нелипићи стварају против њега заједнички фронт у Хрватској, а у Босни се дижу Хрватинићи и левањски кнезови Миховиловићи. Нарочито му постадоше опасни водички кнезови Бабонићи, банови Славоније, и отворени супарници за првенство међу хрватским племством. Посредовањем Дубровчана дошло је једино до измирења између Младена и босанског бановића Стевана II Котроманића. Младен је вратио Стевану очеву област у средишној Босни, али га је учинио потпуно зависним од себе. Чак, кад је требало да се Стеван ожени кћерју кнеза Мајнхарда Ортенбуршког, бан Младен је узео на себе да моли папу за дозволу, јер су младенци били у сродству. Папа је издао тражену дозволу 18. јула год. 1319.
Мађарски краљ, озлојеђен држањем краља Милутина, уз моралну помоћ папину, створио је читаву коалицију против њега и организовао је нападе на Србију са више страна. У ту коалицију уђоше сем Мађара још бан Младен и Албанци. Рат Дубровника са Милутином год. 1317./8. није, можда, исто тако, без неке везе с овом акцијом. Против Србије се одавно није дизало толико непријатеља; никад дотад она није морала да води борбу на три фронта. У ранијим приликама, кад су се јављале сличне опасне ситуације, Србија је или тражила туђу помоћ, или гледала да дипломатски изманеврише бар једног противника или да само на једној страни буде тучена. Овог пута Милутин улази у борбу сам, на свима странама. Србија сад располаже друкчијом снагом од оне какву је имао Стеван Првовенчани на почетку XIII или краљ Урош средином тога века.
Борбе су почеле најпре на југу. Иза сукоба са Дубровчанима долазе борбе са баном Младеном, у којима главну улогу са српске стране имају три храбра брата Бранивојевића из стонске области. Од 10. априла год. 1318. Младен узима титулу »главног господара хумске земље«, нашто Милутин одговара својом новом титулом »краља Хрватске«. У том рату од год. 1318./9. бан Младен је био присиљен да преко Дубровчана тражи мир и као гарантију морао је дати Милутину таоце, међу којима се налазио и његов брат, омишки кнез Гргур. Нападе из Албаније водио је Филип Тарентски, коме се придружило више албанских првака, од којих су се неки одметнули од Срба. Њих је све нарочито бодрио год. 1319. папа Иван XXII својим посланицама. Али, и на тој страни борбе су завршене без српске штете. — Главни напад извели су, наравно, Мађари, у Мачви и Београду, који су запалили. Ну, и њихове војске су застале испред рудничких планина и пред масивом Космаја. Немоћан да савлада отпор, краљ Карло је зазивао папу да крене против Срба и још кога од католичких владара, како би са њиховом помоћу могао да продре до мора и освоји целу Милутинову државу. Папа је доиста покушавао да приволи чешког и пољског краља и неке немачке кнезове да се придруже Мађарима; али, од свих тих позива није било никакве користи. На сребрном олтару, који је год. 1319. поклонио, у Србији још од Немање познатом, храму Св. Николе у Барију, краљ Милутин се, очевидно после мађарског повлачења, бележи, не без извесног, уосталом потпуно оправданог самозадовољства, као господар »од Јадранскога Мора све до реке великога Дунава«. Србија је издржала једну прилично тешку пробу снаге и остала је потпуно непоколебана. На Балканском Полуострву тога времена она је сад непрепорно била главна сила.
Последње две године свога живота Милутин је провео релативно мирно. Није доспео да види како ће се у Византији да развију у озбиљан грађански рат затегнути односи између старога цара Андроника II и његова унука и наследника Андроника III, који су започели своје сукобе год. 1321. Обе стране позивале су Милутина да им се нађе у помоћи, и он се, лукав као и увек, упуштао у преговоре са обадвема, пазећи добро да уочи са којом би могао доћи до бољих изгледа по себе. У јесен, 29. октобра год, 1321., Милутин је изненада умро од апоплектичног удара, у својој престоници, у Неродимљу.
Успон Немањића био је постепен, али сталан. Од Немање, правог творца српске средњовековне државе, напредак је видан готово у свакој генерацији. Првовенчани диже Србију на краљевину и стабилизује је у једно од најкритичнијих времена по Балканско Полуострво, које је изменило готово све односе на њему. Краљеви Радослав и Владислав успевају да сачувају земљу од спољних удара; краљ Урош отвара нове видике и припрема финансиску снагу Србије. Са Милутином Србија постаје главни политички чинилац на Балкану и држава са апсолутном вредношћу. Њене границе померају се далеко од оних које је он затекао. У IX веку Србија не иде на исток даље од Раса; у XI веку граница јој је око Звечана, у XII око Липљана, а са Милутином она прелази Скопље и захвата Овче Поље. Сем Јадранскога Мора и Неретве, куд је била дотад упућивана, Србија се сада пружа низ Вардар на егејску обалу. Североисточна граница обухвата Браничево и приближава се Тимоку; на северу се допире до Саве и Дунава. Читаве нове области улазе у састав српске државе, којој дотле нису никад припадале, и постају и етнички, уколико то још нису биле, наш народни посед (Браничево, Мачва). Економски напредак Србије Милутинова времена био је доста брз и обиман и давао је краљу обилна средства за све његове планове. Нарочито се развило рударство у неколико веома активних рудника (Брсково, Трепча, Рогозна, Брвеник, Рудник и др.), који су давали много сребра, олова и нешто бакра. Уз рударство, којим су се највише бавили Саси и по којима је остало све до данас више локалних назива (Сасе, Сашка Река, Сасино и сл., а можда чак и ознака Шакци, Шокци) и прилично доста техничких израза за посао, развила се лепо и трговина. Главни капитал давали су Млечани, а главни трговачки посредници беху Дубровчани и Которани. Према делимичним дубровачким трговачким рачунима промет између њихова града и Србије износио је год. 1325. око 160.000 перпера годишње, односно на 2,000.000 ондашњих »динара«.
У Милутиново доба нарочито се развила црквена уметност. Ниједан наш владар није подигао и обновио толико црквених грађевина колико он, и то и у Србији и ван ње. Његова главна задужбина, у којој је био сахрањен и где је лежао до средине XV века, био је манастир Бањска близу некад вулканског Звечана, која је хваљена као једна од најлепших цркава српске државе романског стила. Андра Стевановић, који је дуго испитивао, тврдио је за њу чак ово: »Колико је мени познато, сувремено талијанско грађевинарство може показати примерке само већих дименсија од ове старине српске, али се ова грађевина у свему осталом може по техници и естетици да равна са најсавршенијим талијанским грађевинама свога доба«. Грачаница, која је довршавана пред саму смрт Милутинову, грађена у сасвим другом, византиском стилу, очувана је све до данас на класичном Косову. Народна песма очувала јој је помен са предањем, да су око ње »збор зборила господа хришћанска«. Са својих пет као сливених кубета, зидана са пажљиво и укусно сложеним редовима опека међу камењем, иначе без нарочитих других декоративних елемената, она оставља пријатан утисак извесне грациозности, а допада се, после ближе студије, отменошћу линија и хармонијом целине. Сем та два манастира, Милутинове су задужбине, било по том што их је обновио или наново подигао, од главнијих ове: Богородица Левишка у Призрену, која је била претворена у џамију и која је наново прекрштена, Тројеручица у Скопљу, Св. Ђорђе у Нагоричину, Краљева црква у Студеници, Св. Никита у Скопској Црној Гори и многи други. Обновио је, заједно са мајком, и католички манастир Св. Срђа на Бојани. Год. 1293. сазидао је данашњу главну цркву у Хиландару, пошто је порушио стару Немањину, и обновио је читав манастир. Подигао му је и куле за одбрану од морских разбојника, око самог манастира и на Хрусији код мора. Његова дарежљивост осетила се и ван Србије. У Солуну је подигао три цркве и један двор, у Серу једну, а у Цариграду је дао подићи једну цркву у славном манастиру Јована Претече. У Јерусалиму је основао манастир Св. Арханђела као склониште за српске хаџије, а на Синају је подигао храм Св. Стевану у познатом Богородичином манастиру. У Средњем веку била је чувена цариградска болница са бираним лекарима и са много кревета, коју је подигао Милутин и осигурао јој издржавање. У тој болници постала је наскоро школа за учење медицине, као нека врста зачетка једног медицинског факултета.
Са грађењем цркава у вези је и црквени живопис. Све Милутинове цркве живописане су још за његова времена сем Грачанице, која није била сасвим довршена за његова живота. Неке од тих послова нису увек радили српски мајстори (на пр. Нагоричино) него грчки, а највећи део, мада занимљив и са много уметничког интереса, заостаје ипак за ванредним фрескама Милешева и Сопоћана. Као главну карактеристику живописа Милутинова доба г. Влад. Р. Петковић налази »тежњу за покретом и за декоративним ефектом«. Н. Окуњев је истицао да се у живопису нашег XIV века осећа утицај рукописних миниатура, које стари монументални стил замењују миниатурним. Штета је велика што је пропао живопис двају главних Милутинових цркава, Бањске и Хиландара. Глас »грчких« сликара био је на Балкану тога времена веома велик; год. 1331. поверило се њима да у Котору живопишу чак католичку катедралу Св. Трифуна.
Сем у архитектури, код Срба се осећа у Милутиново време и известан полет у књижевности. У то доба пишу: архиепископ Никодим, који је год. 1319. завршио свој превод типика св. Саве Јерусалимскога; епископ Данило, дипломат и окретан писац и врло храбар човек, који је спасао Хиландар, после дуге и тешке опсаде, од навале каталанских разбојника, познат у књижевности по својим сувише обазриво писаним биографијама српских краљева Драгутина и Милутина и краљице Јелене и српских архиепископа (од Арсенија I); најзад Теодосије, прерађивач Доментијанове биографије св. Саве, писац службе и похвале Симеону и Сави, најпопуларнији српски писац Средњег века, са много занимљивог и вештог причања и са несумњивим књижевним талентом. И сам је Милутин помагао преписивање књига; једно еванђеље, рађено по његовој жељи год. 1316., за карејску ћелију св. Саве, леп и необичан примерак, очувано је у ризници манастира Хиландара.
Поред свих његових личних недостатака и крупних моралних мана, Милутин је, ипак, дао замаха српским вредностима у свима правцима. Србија његова времена постаје не само моћна и богата, него показује и амбиције за дела вишег духовног живота.