Историја Југославије (В. Ћоровић) 2.10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац: Владимир Ћоровић


други период.
X. Србија као главна балканска држава.


1. Краљ Милутин и његова политика. — 2. Српско ширење према југу, северу и североистоку. — 3, Измирење с Византијом цара Андроника II.


Са краљем Милутином Србија је добила једног владара несумњивих способности, високих амбиција и снажне воље, која није зазирала ни од чега. Његову политичку вештину крунисао је видан успех, уз признање које му нису могли ускратити ни најогорченији противници. Оно што је одбијало многе људе од Милутина била је неограничена и код нас на таквом положају беспримерна себичност и безобзирност кад су били у питању његови интереси и прохтеви. Његова морална осећања била су неразвијена или се он, сматрајући се по свом положају изузетним човеком, суверено дизао изнад њих, вређајући при том и најрођеније. Милутина људи нису волели; али, сви су га се бојали. Он у извесном правцу, по оштрини, по безобзирности и према најближим, по искоришћавању сваке прилике у своју корист, потсећа много на самога Немању, само што је он све те Немањине особине, изгледа, развио за један степен у горе. Али, у историји постоји свирепа чињеница да државу понајчешће нису стварали или дизали људи од много обзира, него сасвим обратно. У нас су за то најбољи примери Немања, Милутин и у XIX веку кнез Милош. Поред тих личних особина краљевих, развијању и стабилизацији Србије допринело је знатно још и то што је и Милутин, као и Немања, владао дуго, па тим уштедео земљи теже престоне потресе и привикао читаве нараштаје на једну врсту власти и управе.

У државној политици краља Милутина постоје углавном два раздобља; први је период наставак старе очеве и братове политике са западњацима против Византије, а други је рад и споразум са Византијом и борба против западњака. Први период био је уједно и доба главне активности Милутинове, са главним тековинама његове владавине; други је, у битности, посвећен чувању стеченога.

Не знајући за несрећу која је задесила Анжујце у Италији, Срби су год. 1282., са приметном снагом, почели своја освајања уз ток Вардара. Њихов успех био је веома велик, чак неочекиван. Они су заузели Скопље, које ускоро постаје, као највећи град Србије, једно од престоних места; затим оба Полога, Овче Поље, Злетово и Пијанец. Српском успеху вероватно су доста допринели и Тесалци, који су нападали са југозапада. Стари цар Михаило Палеолог кренуо се лично да организује борбу против једних и других, и да, удружен са Ногајевим Татарима, почне офанзиву. Али, усред тих спремања задеси га смрт у селу Алаге код Родоста (11. децембра год. 1282.). Скупљена војска кренула је ипак на Србију и допрла до Призрена и Липљана, сматрајући да је тим доласком до границе повратила старо стање. Татарски одред, под вођом Црноглавом, покуша међутим да продре и у Србију; али, страховито настрада у набујалом Дриму и при покушајима да се спасе на обалу. Срби су настављали ратовање и током год. 1283. Удружене војске оба брата, Драгутина и Милутина, продреше дубоко у Маћедонију, све до Свете Горе и до саме Кавале. Сам Милутин наставио је ратовање и год. 1284., сад у другом правцу, помаган и од неких суседних, понајпре албанских великаша. Овог пута он је освојио западне делове Маћедоније, поречку, кичевску, дебарску и охридску област, не наилазећи ни на какав озбиљан отпор. Сва ова освајања Милутин је добрим делом и задржао. На тај начин он је помакао српске границе далеко на југ, близу Кроје, Охрида, Прилепа и Струмице. Тим освајањем он је Србију за дуг низ година упутио на југ, низ вардарску долину, према Егејском Мору. До њега Србија је гравитирала претежно Јадранскоме Мору; тамо су водили главни трговачки путеви и све друге везе, у Дубровник, Котор, Бар и Скадар. Сада се српски интерес знатно проширује. Поседом моравске, а нарочито поседом вардарске линије, Срби постепено проширују, а донекле и померају своја експанзиона подручја. Византија тога времена, са царем Андроником II на челу, није имала способности да се опре тој експанзији. Место у снагу, она се поуздавала, у односу према Милутину, само у своју дипломатију. И било је, уствари, веома тешко одолети надирању српског елемента, чија је планинска снага набујала, и који је експлоатисањем све већег броја нових сребрних рудника (Рудник, Трепча, Брвеник, Рогозна и др.; читав Копаоник звали су Млечани »Сребрна планина«) дошао до богатих финансиских извора, који су нагло у брђанско-сточарској земљи развили акциони полет н давали краљу могућности да своју војничку снагу појача набављањем већих најамничких јединица. Српски замах овог времена није стога ствар једног подесног момента, него жива потреба једног снагом набреклог организма.

Сем према југу, Милутин је проширио српско подручје и према истоку. У браничевској области, у Ждрелу на Млави, беху се утврдила два брата Дрман и Куделин, бугарски великаши и одметници од свих власти. Из тога тврдог склоништа они су узнемиравали цело суседство и изазвали, најзад, год. 1285., једну мађарску експедицију против себе, а потом и српски напад. Али, овај српски напад са самим снагама краља Драгутина није имао успеха. Шта више, после њега Дрман и Куделин пређоше сами у офанзиву и зададоше много посла Драгутину. Овај стога замоли помоћ у брата. Удружене српске војске продрле су (не зна се тачно које године, но понајпре негде крајем осамдесетих година XIII века) у подручје одметника, скрхале су њихов отпор и освојиле Браничево. Управу над том освојеном облашћу, која отада остаје стално у саставу српске државе, добио је краљ Драгутин. Тако је српска етнографска и политичка граница проширена и према североистоку. Раније је Браничево било у бугарској власти; после пада бугарске и маћедонске државе покушавали су Мађари током XII века да га преотму од Византије, а током XIII века да га преотму од Бугара, који га беху поново посели после васпостављања другог Бугарског Царства.

Српско освајање Браничева довело је до сукоба између Срба и бугарског видинског господара, кнеза Шишмана, који је сам полагао право на тај крај. Он је изненада, негде око год. 1290., упао у Србију све до Хвосна. На том путу је, по свој прилици, опљачкао и разорио Жичу. Када је краљу Милутину стигао глас о том препаду, који је довео непријатеља тако дубоко у Србију, он је брзо скупио војску и сузбио је нападаче пре него што су стигли до Пећи, куда се беху упутили, а онда је стао да их гони све до самог Видина. Шишман се са муком, на лађама, спасао на леву обалу Дунава, док су Срби заузели његову област. Шишману сад није остајало ништа друго него да моли за мир. Услови које је Милутин поставио били су прилично тешки: Шишман мора да призна српску власт, а о Браничеву, које остаје Србима, није могло бити никаква говора. Као јемство за тај мир имао је бити брак Шишманов са ћерком великог српског жупана Драгоша и касније брак Шишманова сина Михаила са Милутиновом ћерком Аном, која у доцнијим списима носи и народно име Неда. Овај мир казује доста јасно да се Милутин осећао господарем ситуације и да су његове претензије политичког утицаја ишле не само преко јужних него и преко источних граница српске државе. Када се још узме у обзир да је у Срему и североисточној Босни, на подручју које дотле, после XI века, није више било у саставу српске државе, владао краљ Драгутин, ширећи и на тој страни утицај Рашке, онда се јасно види како је Србија овог времена, од краја XIII века, почела нагло ширење у свима правцима са свешћу о својој државној и етничкој снази.

На истоку је српској експанзији поставио брану татарски хан Ногај, чија се огромна држава ширила од Железних Врата и Дунава до иза Крима, у некој вези са Златном Хордом у Русији. Хан Ногај, који је још од год. 1273. био византиски царски зет, вршио је моћан утицај на политичке прилике у североисточном делу Балкана, а својим одредима помагао је понекад своје пријатеље. Видели смо тако његове чете у византиској војсци против Срба. Од год. 1285. бугарски цар Ђорђе Тертерије признавао је његову врховну власт, а год. 1292., кад му се Тертерије учинио као недовољно поуздан, ушао је Ногај у Трново, где је као свог кандидата поставио на царски престо војводу Смилца. Ногај је сматрао бугарско подручје као своје, као нешто што њему припада, и то и по обавези бугарских владара који су му признавали врховну власт, и по крви коју је за њу дао. Он је стога Милутиново освајање у Браничеву и у видииској области сматрао као повреду свог права и спремао се на борбу. Обавештен о томе, Милутин му понуди преговоре. По свој прилици он је уверавао Ногаја како нема намере да шири своју власт у Бугарској, и свакако је у том погледу дао и извесне обавезе, а као гарантију да ће се држати уговора послао је Ногају таоце, међу којима се налазио и његов син Стеван. Ногај се тим задовољио, по свој прилици стога што су га заокупили важнији догађаји у мађарском суседству и међу самим Татарима. Српски таоци остали су на Ногајеву двору све до његова слома и погибије, чија хронологија још није утврђена. Несумњиво је само да су ослобођени још крајем XIII века. Бугари, које је татарска власт тиштала и унижавала, једва су дочекали да је се ослободе. Цар Смилац обратио се за помоћ Милутину; брак између Смилчеве кћери Теодоре и младог српског краљевића Стевана био је израз тих интимнијих веза. Али, кад у Бугарској дође до крвавих борби око престола, у којима се нарочито истакао својом амбицијом и свирепошћу Тертеријев син Светослав, Милутин оста пасиван, задржан вероватно од своје жене, а сестре Светослављеве.

Краљ Милутин је саблажњавао свет својим неморалним породичним животом. Наша историја нема безобзирнијег сладострасника од њега, ни човека који је у бруталности ишао тако далеко до краја као он. На његовим портретима, очуваним по црквама, тај се израз не може да види; ти су портрети махом из старијих његових година и са лицем изгубљеним у бради. Али, ипак, његове мале очи, сасвим косе и нацртане као да шкиље, одају лукавост и неустручавање од средстава. Своју прву жену, епирску принцезу, која му је родила једног сина и кћер, отпустио је још врло млад, не знамо из којих разлога. Другу жену, свастику свога брата Драгутина, завео је као калуђерицу, венчао се са њом, па је и њу отерао, пошто му је родила једну кћер, крштену необичним именом Царица. Год. 1284. већ се оженио и трећи пут са кћерју бугарскога цара Ђорђа Тертерија. Први брак могао је бити политички, и без његове воље; али, други то није био никако. За трећи би, као и за први, могли претпоставити неке политичке мотиве, али, ипак им не можемо ухватити праву везу. Пре је тада Бугарској требао Милутин него Милутину Бугарска. Крајем XIII века, год. 1299., Милутин је склопио и четврти брак; овог пута чисто политички. Ево како је до њега дошло.

Док је Милутин био заузет на северу, покушали су Византинци од год. 1290. да потисну његове анжујске и епирске савезнике на југу. Син Карла II, Филип Тарентски, коме отац беше уступио Албанију као анжујску секундогенитуру, оженио се год. 1294. кћерју епирскога деспота Нићифора са жељом да тим браком појачају старе везе и створе јачи фронт. Византинци су ипак имали успеха и повратили су добар део Албаније. Краљ Милутин, коме византиско продирање није ишло у рачун, пређе и сам у напад и преоте Византинцима год. 1296. недавно од њих заузети Драч. Милутиново посредовање кварило је Грцима све комбинације и они стога предузеше све да га одвоје од савезника, пошто им је покушај офанзиве против Срба, под вођством хваљеног Михаила Главаса, потпуно пропао. Цариград се беше решио да призна Милутину све области које раније беше освојио, да га тако задржи од даље акције и да га уступањем тога већ за Византију давно изгубљеног подручја задобије као пријатеља. На српски двор, крајем год. 1298., пође као посланик мудри Теодор Метохит, доцнији велики логофет. Очуван нам је његов опширни извештај из Србије, у коју је током преговора одлазио пет пута, и тај извештај даје нам неколико драгоцених података о Србији крајем XIII века, истина гледаној очима једног Грка.

Краљ је, према обавештењима која је Метохит добио у Солуну, био вољан за споразум са Грцима; али, постојала је јака опозиција његових људи. Ови, »људи од утицаја, навикнути су на битке, и то им је највећа радост; навикнути су још да кришом отимају стоку, да не живе на насељеним местима него на граници, по планинама и пустињама, где из заседа пљачкају путнике и краду стоку, никако не водећи рачуна ни о природи, ни о законима, ни о правди«. Они утичу на краља »сваки дан« да га одврате од споразума са Грцима и измишљају преваре и изговоре да одложе или осујете ствар. Цар Андроник нудио је краљу најпре своју сестру, удовицу трапезунтског цара Јована II, а кад она то одби, цар, да не би озлоједио Милутина, понуди му своју кћер Симониду, лудо дете од непуних шест година. Милутин је желео да се ороди са византиском царском кућом; то му је годило сујети, дизало му значај, и требало му као моћно средство за осигурање престола према Драгутину и његовој деци. Стога није обраћао никакве пажње на то што је његова невеста дете и што таква веза није природна. Како је православна црква тешко одобравала четврти брак, а забрањивала га у случају да је трећа жена жива, то је требало наћи начина да се и та тешкоћа преброди. Као излаз нашло се решење да се краљев брак са Тертеријевом кћери прогласи као незаконит, без обзира што су таквим решењем била погођена и краљева деца, а међу њима и син му Стеван. У Византији је било много лица која су осуђивала тај нови брак; сам патријарх цариградски устајао је против тога. Цар Андроник је једва успео да умири цркву уступцима на другој страни и болном изјавом да он мора жртвовати рођено дете да би само отаџбини добио и осигурао мир. Грци су знали да краљ Милутин »много полаже на тај брак« и да не попушта од жеље да га оствари. Хотећи да на византиско посланство учини што бољи утисак, он га је дочекао, не каже се у ком месту, сав нагиздан. »Око тела имао је више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане, и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем«. Гостима је храна доношена у њихов стан »на златним и сребрним тањирима и посуђу«. Кад се тај опис сравни са Пахимеровим причањем о скромности и чак убогости коју су Грци пре тридесет година затекли на двору Уроша I, може се најбоље видети колико су се прилике промениле и амбиције порасле. Грчки посланици су се надали да ће у последњи час због тог краљевог расположења моћи што повољно ишчупати за Византију и тражили су неке вароши и пределе на граници да их краљ врати, а за већу сигурност хтели су да се на нови уговор закуну краљ, краљица-мајка Јелена, главна властела и главари цркве. Било је и још неких захтева, као да се преда Грцима краљева трећа жена, да се узајамно даду таоци и да се предаду грчки пребези. Око свих тих питања преговарало се дуго, и најпосле је постигнут споразум. Није сигурно да ли је Милутин том приликом обећао Грцима вратити Драч или га је морао предати Анжујцима; год. 1301. он је сигурно у рукама ових других.

Да осујете Милутинов споразум са Грцима тесалски принчеви слали су у Србију писма и разне људе, говорећи како цариградским изасланицима не треба ништа веровати и како Срби треба да обнове везе са њима. Са друге стране, удовица цара Смилца упутила је у Србију посланство, које је са Грцима заједно било на краљеву двору, и нудила је краљу своју руку, упозоравајући га да са тим браком може добити и власт над Бугарском. Ми нисмо имали ни раније ни после владара о кога су се више отимале државе и жене као овог пута око Милутина, мада је његова непоузданост била прилично позната; очевидно, то није долазило због његове личности, колико услед снаге коју је Србија претстављала у то време и која би сваком од суседа, који се позове на њу, унапред осигуравала успех његове ствари.

Брак између Милутина и Симониде склопљен је после Васкрса год. 1299. Србији је, тобоже као мираз уз цареву кћер, признато освојено подручје, а она је са Византијом склопила пријатељство и савез, који беху утврђени при личном састанку између Милутина и цара Андроника у Солуну. У једној својој повељи манастиру Хиландару Милутин са поносом помиње како је »по мачу« добио јужну Србију; али, не без сујете, истиче како потом постаде зет грчкога цара, који му онда даде »ону земљу у прћију«. Тим својим новим родом Милутин се хвали чешће пута, очевидно поносит на њ, мада му је он у самој породици донео неколико непријатности. Морална краљица-мајка Јелена није била за тај и такав брак, и није се заклела на уговор са Грцима, мада су то ови изрично тражили. Ни краљев син Стеван није могао бити за тај брак, већ због мајке и јер је због њега сам морао бити оглашен за незаконито дете. Против тога брака дигао се одлучно и краљ Драгутин, и из личних и из политичких разлога. Као царски зет Милутин сигурно неће хтети уступити престо Драгутиновом сину, како је гласио ранији уговор; а политички он је, после веза са Византијом, постао непријатељ досадањих другова у савезу, а посебно непријатељ Драгутину блиских Анжујаца. Драгутин је био толико огорчен да је већ хтео и заратити на брата, али до непријатељства није ипак дошло, пошто је Андроник ставио на расположење новом зету један део своје војске, и што Драгутин у тада грађанским ратом растрованој Мађарској није могао наћи потребне потпоре.

*

Крај XIII века, односно датум брака са Симонидом, чини видан преокрет у Милутиновој државној политици. Дотле, он је одлучан противник Царства и савезник свих његових непријатеља на Балкану. Главне своје добитке Србија стиче на рачун византиског поседа; главни путеви српске експанзије воде преко њихова подручја. Дизање Србије, чинило се, није се могло извести без посртања Византије. После овог брака Србија иде са Византијом, готово увек за њен рачун. Она више не осваја на југу ништа; период освајања завршен је углавном год. 1299. Касније акције и на другим странама, уколико их има, не долазе као акт новог полета, него као завршавање старих, односно већ започетих рачуна. Можда ту има и разумљивог психолошког процеса: после бурне освајачке младости дошла је старачка пасивност; краљ се трудио да сам уреди и, колико може, асимилује оно што је придобио за државу. Објашњења за његово држање може бити више и свако може имати за себе извесну оправданост; али, свакако је несумњива чињеница ту да је Византија овим браком задржала Милутиново ширење на јужним границама и обезбедила себи са те стране мир за подужи низ година.