Исток
| Исток Писац: Војислав Илић |
Хајде, о хајде са мном, мој љупки, пролетњи цвете,
На даљне, чаробне путе, у крило чуднога света!
Хајдемо где палма расте и ружа и лотос цвета,
Где мирне газеле пасу и рајске тичице лете
И Гангес вечито шуми,
Носећи свештене вале са даљних индијских гора
У недра сињега мора...
Да, ми смо већ стигли тамо. Око нас младост је бујна,
Под нама руине стоје, одломци времена давни';
Над њима бокори шуште и ружа мирише рујна
Већ много векова тавни'.
Суморна старост ту се са бујном младошћу срела,
И сањалачки - тужно столећа над њима лете...
Гробнице канова силних трава је висока сплела,
И древне палате њине, и њине пагоде свете
И Гангес поред њих шуми,
Носећи свештене вале са даљних индијских гора
У недра сињега мора.
20. јуни 1887.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 60, 2. књига Вук Караџић, Београд.
|