Исповест једног сметењака

←Васкрсење

Исповест једног сметењака Писац: Драгиша Васић Витло и друге приче

Сумњива прича→

1

Има неко време, патим од несанице. Ево шта ми се дешава. Легнем у кревет мртав уморан. Дакле, сасвим уморан легнем у кревет и рачунам заспаћу сместа. И заиста, како сам склопио очи, обузима ме занос тако као да ћу сместа заспати. Али наједном, док тонем у оном мрачном заносу и пред сном који тек што се није сасвим утврдио, појављује се однекуд нешто фино као свилени конац који ја осећам и који се као нека страшна граница поставља између она два стања, те ме опомиње да се даље никако не може и да од сна неће бити ништа. Ја већ почињем да се мучим у магловитој свести о томе да сам ипак будан. Ту свест о томе да нисам потпуно заспао, осећам најпре као необично фину, танку и лаку маглицу, као што је она што се понекад виђа над градом у равници, предноћ, кад се он спрема за сан и кад се већ не види. Дакле нешто тако врло танко, фино и светлуцаво, што лебди над оним мрачним безданом. Иде то тако па тек осетим како се онај танки маглени вео почиње да стеже и да скупља све више, све више, у неку све мању и мању гужву, док из њега не остане само један једини лепршави прамичак. Тај прамичак који мења боје, стално подрхтава и личи ми на каквог лептира, док се сасвим у њега не претвори. И ја се мучим, и таман мислим сад ћу заспати, јер све мање осећам ону границу, кад ме криланце оног лептирка такне, додирне негде по оном затегнутом свиленом кончићу, и тако наново опомене да сам будан. А час опет оба крила наједанпут, те ми је свест о томе да сам будан јаснија. Ето тако нешто, ако сам знао приближно да изразим, и све страшније, понавља се, понавља се непрестано, док се нагло не пренем и скочим, јер глава не може да издржи у оним мукама, те устајем и седим у кревету до зоре. Четврто је вече како ми лептир никако не да мира него трепеће, трепеће, по оном концу и како га све стварније осећам у глави, па сам устао, сео за сто и одлучио да озбиљно размислим о крају ових нечувено ужасних мука.

Као и многи други, помишљао сам и ја често да се убијем, али никад озбиљно. Бежао сам тада у самоћу, решен бајаги да размислим о најлепшем начину да свршим са животом, који више не волим, који више и нема смисла под овим околностима, и који не могу да издржим. У таквим приликама колебао сам се у овоме: да ли штогод да напишем и да свету објасним узрок својевољне смрти, или да не оставим за собом баш никаква трага, па нека се наслућује шта ме је руководило да тако шта учиним. И увек сам се решавао за ово последње, јер сам веровао: да ниједан онако писани опроштај, ма како сјајно сачињен, не може бити раван утиску који оставља тајанствена смрт ћутљивог самоубице. А тај утисак тицао ме се зато, што сам желео да моја смрт што је могуће више и јаче заболи некога. Уобразио сам још да се у таквом случају и много више поштовања има за тога човека, јер се и о његовој дубини и о његовој ширини, као и о његовој снази, нагађа бескрајно више него што је то у ствари, а презирање његово за људе, које није хтео удостојити откривањем своје душевне драме подиже увелико и у свачијим очима његов углед.

Тако сам ја мислио и држао се тога све досад; а како су други о томе мислили то, Бога ми, не знам и не могу знати. Тек малочас, кад сам сео за сто, паде ми на ум најпре ово: како би било кад бих покушао да самоме себи, овако написмено, положим рачун о томе, шта је то, у чему је управо ова моја ствар, болест, лудост шта ли је тј. шта су све ове моје муке и невоље, откуд су, могу ли се оне отклонити, итд. Може бити, помислио сам, да би ми пред једним тако јасним и чистим рачуном синуло шта треба да радим. У том циљу исцртао сам неке рубрике на једном празном табаку хартије, исто као на трговачком рачуну, а наслов ставио сам просто: Шта је у ствари? Кад сам с тим био готов, ја сам с једне стране почео да излажем све моје недаће, не сакривајући од себе ништа, а с друге стране мислио сам да изнесем изгледе и све могуће наде које ми остају да се из оних, заиста ужасних, недаћа извучем. Али у току овога, и савладан умором, ја малаксах, те спустих главу на онај започети биланс у нади да ћу сад заспати. Тако опет падох у онај мрачни занос, али на моју несрећу, само до оне кобне границе, јер крило оног лептира опет додирну онај уображени свилени кончић и све се понови онако исто као раније. Ужаснут, ја осетих тада да су све моје наде изгубљене и ражљутих се на лептира толико да умало што сместа не опалих метком онде где сам замишљао да се он налази. (Уосталом, ја тачно знам где је он, јер сам несумњиво увребао оно место на свиленом кончићу које његово криланце, у одсудном тренутку кад треба да заспим, редовно додирне са једном подмуклошћу просто невероватном.) Тада се сетих тебе па сам се, после краћег размишљања, решио да ти напишем писмо, јер је, напослетку, то много лакше, и да од тебе не сакријем ништа, него да ти најискреније и отворено поверим све што ме је навело на овај корак, како се то обично каже. И то је, свакако, којешта, али ме мучи што си ти увек мислио да сам ја кукавица, и што си ми се подсмевао кад год сам говорио о томе да више не могу да издржим овај живот, па ми је стало да те уверим: како ти баш ниси увек у праву и да си грешио кад си тако о мени мислио. Осим тога, и да ти кажем све чиме је моја глава била испуњена на неколико сати пред моментом кад сам цев једнога револвера управио према оном месту где се налази лептир, а другу уперио на срце, које, уверавам те, удара исто онако одмерено као кад сам с тобом последњи пут разговарао о томе како се у Београду више не може опстати, јер је постао дозлабога једна гадна и бездушна пословна варош, до ужаса неосетљива за све болове, и немарна за боље и више манифестације живота.

Морам ти напоменути још само то: да ћу о свему писати врло брзо и без плана, јер се бојим да ме баш ово што сад чиним не поколеба у одлуци. Написао сам ти само ово неколико реди, и већ ме нешто вуче да престанем и одвраћа ме од намере. И после сваког реда све жешће. Као да су се око мене скупиле авети свих самоубица што овај свет оставише без једног слова, па ме узнемирују, муче, исмевају ме и прете како бих се окануо онога против чега су оне и против чега се буне. Али ја се лако дати нећу, па макар, на оном свету, претрпео не знам шта за свој према њима издајнички поступак. Међутим, ево, и то ћу ти признати, а то осетих овога часа: главну снагу да ти пишем даје ми, поред све моје одлучности, нека нада, да ипак ни овога пута нећу приступити делу за које се спремам баш зато што ти пишем. Управо отуд ми једино и моћ да држим перо. А ако се све лепо сврши, што бих ја желео свом душом, и лептир одлети одакле је и дошао, теби ћу дуговати живот, који је ипак нешто позитивно и не даје се тако лако за оно несигурно.

Ти познајеш мој живот и мене, углавном, живот нимало оригиналан, је л’ да — живот једног обичног, просечног човека. Мораш признати ипак да сам имао једну врло добру страну карактера: никад себе нисам прецењивао. Рат, и све што је он собом носио, развио ме је доста осетно, истина, али је он то исто учинио и са кретенима. Има бивших кретена који мисле да су сад генијални, а ја сам се поносио тиме што сам јасно видео да сам, не својом или својих предака заслугом, постао нешто пространији и дубљи него што бих иначе био. Свестан тога, ја сам се вратио из рата како без амбиције да обарам друштвени поредак, тако и без оне да опевам или описујем оно што сам, без своје воље и заслуге, проживео и што се већ налази и опевано и описано у толиким старим, славним, дебелим и добрим књигама. Па ипак и ја нисам био без свога сна. Да се рат једанпут сасвим заврши, да се повратим кући и да мирно и спокојно проживим остатак живота — ето то је био мој идеал. То „спокојно проживети остатак живота“ није Ни био баш тако скроман идеал. Ја ћу ти одмах казати шта сам ја под тим „спокојно проживети“ разумео.

Ти познајеш моје дане, месеце и године проведене на фронту. Ти знаш да смо три пуне године, без прекида, гледали само у камен, у дим и у небо. У бесаним ноћима, пролазила је често наша прошлост крај нас, и ја се добро сећам да је највећи део нашег времена протекао у размишљању о њој и о ономе чиме је она била испуњена. Принуђени да живимо чисто, ово време, све у духовним преокупацијама и све у мукама ми смо поредили са њом која је била збуњена и, мораш признати, пуна прљавога. Било је дана кад је све друго бледило пред грижом наше немирне савести зашто нисмо бољи били у младости. У нашој генерацији, ти знаш, мали је број оних, заиста срећних, што могу рећи да су младовали чисто. Ми смо се заљубљивали, волели смо младе, добре, невине девојке. Али та јадна и невина створења нису нас познавала. У наивности својој веровала су она увек кад смо им се заклињали на све могуће верности. А ми? Ајде поразмисли мало о томе, кад мене више не буде било, каква смо ми чудовишта, какав смо ми ужас од људи били кад смо могли, после онако божанских тренутака проведених с њима, и момената кад смо пред њима дрхтали у најискренијем узбуђењу ватрене и савршене оданости, растајући се, да одлазимо одмах иза тога, и то мирне савести, на сва она прљава места порока, чији ми је понор, мрачан као пакао, тек много доцније, у оним часовима самоће на фронту, букнуо пред очима у свој својој страхоти? Помисли, сасвим мирне савести, сасвим мирне, и да сутрадан понова дрхтимо пред њима! Јест, такви смо били, баш такви. И на углу какве дрогерије, зар не, где смо се тек снабдели средствима против гадне болести од које смо трпели, очекивасмо ми каткад она иста мила створења, чија су срца подрхтавала од среће, журећи се да нас виде и стегну нам руке, заруменела, радосних очију, гледајући у нама бића скоро нестварна.

Ето, на ту прошлост мислећи и несрећан што је она таква била, сањао сам ја о будућности која би је својом чистотом колико је више могуће откупила. Неспокојан због ње, ја сам се зарицао да ту будућност учиним бољом и спокојнијом, и зар би то мало значило да сам, којом срећом, успео? Дакле о томе сам сањао, уверен дубоко да не вреди ни живети, ако се и даље прљаво живи, и да је то: какав је човек у томе главна ствар живота.

Једнога дана, баш пред крај оног умирања између неба и камења, шетао сам новопросеченим путем куда су пролазили мали енглески камиони са муницијом коју су преносили на фронт, где се већ увелико спремало за офанзиву. Био сам замишљен стварима службе и корачао сам лагано, сагнуте главе, кад за собом зачух зврктање камиона и одмах затим силан прасак гуме која беше прсла. Ја се освртох и тада угледах жену која, као лопта, одскочи са свога седишта. Та жена била је Енглескиња, једна од оних што су нарочито лепе кад су лепе. Управљала је сама, и сасвим сама и била у машини. То је било први пут после двадесет и неколико месеци да сам видео жену и збуних се, збуних се јако. Ипак притрчах и понудих јој помоћ коју она прими са оним својственим и отменим осмехом захвалности. Ја јој, заиста, нисам био излишан, и после кратког времена ми смо, радећи заједно, променили гуму и све довели у ред. Али за све време док смо се врзмали око оног точка ја сам био необично немиран: руке су ми дрхтале, глас ми је био туђ, поглед збуњен, а грло сасвим суво. Ја сам се био потпуно изгубио онога часа кад се мој поглед, случајно, зауставио на њеним сасвим малим и као рука танким ножицама. Кад бих ја имао времена да се дуже задржавам на овоме, кад бих ти ја потанко описао утисак који су на мене учиниле оне две тако мале, суптилне, уске и шиљасте ципелице, што су обилазиле око мене и трчкарале час амо час тамо око мојих незграпних ратних чизама и усред оне дивљине боровима пошумљених брегова, ти би ме, може бити, и разумео. Али ја морам ићи даље па ма ти и не био у стању да осетиш: колико две тако суптилне мале ножице могу да опију човека који жену није видео скоро три године, па је, после толико времена, први пут сусреће усред планине по којој људска нога пре рата никад и није прошла.

Кад је она ишчезла, а ја опет остао сам, осетих како ми се срце згрчи, као да ја без оних малих ципелица не могу више ни часа да живим. За оно неколико брзих тренутака оне ме толико беху узбудиле, толико разнежиле, да ми грубост мојих огромних чизама, целе моје конституције и спољашњости, топова који су остали да вребају горе у ампласманима, мојих војника и другова и све оне дивље природе око мене, притисну до такве одвратне неиздржљивости, да сам, Бог ми је сведок, помислио и на сам злочин бекства. Замисли, ни стас, ни очи, ни лице, ни коса, ни груди, само ножице, сасвим мале фине ципелице, занеше ме до потпуног заборава свих брига и свих дужности поред којих дотле ништа друго нисам ни видео! Ја проклињах рат као никад дотле, и као никад пре тога зажелех да се он најзад сврши па да пронађем оваке исте фине мале ципелице које бих знао да љубим лудо, са нежношћу коју никад ни према чему у животу нисам осетио, са љубављу која се, чинило ми се, никад не би могла утулити. И тако и свим тим разнежен, очаран, опијен, скоро уплакан, ја се повратих у земуницу, да сањам о свршетку рата, који сам толико мрзео и толико пута називао најодвратнијим људским послом, али у коме сам, исто тако, постао много бољим човеком, поучавајући се из њега племенитим и често корисним стварима.

2

Кратко време од уласка војске ја се опасно разболех од грипа, а морао бих се разболети иначе, јер све што сам видео, кад смо се овамо вратили, било је тако жалосно и срамно. У ритама, скоро гола, земља је чинила утисак девојке која се подала, па се пропила и тако осрамоћена, тако раскалашна и пијана, понудила брату. И сад ми је мрско до ужаса кад се подсетим првих додира са онима, о чијој смо гордости и верности толико и тако наивно сањали доле у мукама, а о чијим гадостима сазнадосмо тек пошто прођоше они први дани бесмислене радости и кад је све било доцкан да се предузме и освети.

А занимљиво је, богами, како се брзо мирило са свачим, у изнемоглости духа, шта ли, или ваљда, из навике на сва могућа чудеса. Морам ти признати, немам куд, да сам и ја био један од оних што се са свачим мирио брзо. Тако се, чим сам оздравио, залетех у сва могућа разонођења, тврдо решен: да одсад стрпљиво подносим све неправде, да се што је могуће мање жалостим и љутим, и да отпочнем, најзад, мислити једино на себе и на свој душевни мир. А у паланци где сам боловао био сам добро познат, и по фамилији која је уживала велики углед и по своме доста лепом гласу из рата. Ја сам имао тридесет година, нову артиљеријску униформу капетана и бели орао с мачевима на прсима. Ја сам био радо примљен, вољен и омиљен због своје скоро смешне искрености, због веселе нарави и као певач који се никад није дуго молио да покаже колико и шта у томе зна. Певао сам, причао, играо и умео да унесем радосног и живог расположења, смеја и одушевљења у сваки скуп, који, не знам, да ли би без мене и могао имати каквог смисла. И то је тако ишло све док ме једнога дана не узбунише две ципелице (баш исте онако сањане) једне плавуше не особито лепе. Знам само то: да сам сместа осетио како оне морају бити моје и знам да је увек морало да буде оно што сам хтео, па је тачно тако и било. Освојио сам је на јуриш па сам без муке постао вереником девојке која није била нарочита лепотица, али је била сасвим по мом укусу, девојка идеалних квалитета.

После тога међу нама није било ничег особитог. Волели смо се и односили по оном реду и по оном поступку како је увек било и како ће увек бити, и с нама се дешавало све оно што се дешава међу вереницима, нарочито кад овај однос траје нешто дуже него што би требало. Свакако било је и мучних тренутака због моје љубоморе. Али то је неизбежно било јер ја сам у томе прилично арнаутских погледа. Ја се нисам могао сложити, на пример, да жена коју волим, у моме одсуству, проводи време с другим. Јер кад ја пустим жену да, рецимо, с другим ужива у природи онда шта? Шта сам допустио? Допустио сам да он дели с њом драж оног уживања, да се спаја с њом у томе итд. А ја је волим и драгоцено ми је баш то да само ја једини с њом делим ону радост, усхићење итд. Мрзи ме о томе да причам.

Па и поред тога ишло је, углавном, добро, јер смо већ једно на друго били навикли. Ја морам волети створење које ми је одано и које мене предпоставља свима другим створењима. Ја сам на фронту плакао као киша оног дана кад су ми украли мога дивног тичара Морица, који је нарочито знао да се улагује (коме никад нисте смели рећи „марш“ толико је био осетљив и фини) и који се од мене годинама није одвајао.

Дакле тако, ништа особито и нарочито, све док њен отац, и против своје и против свих нас наде не задоби једну врло завидну ситуацију у Београду. Тако се они сместа одселише, па ускоро и мене тамо преместише. Ја сам већ био скинуо своју униформу, па сам у своме предратном оделу, које није у свему одговарало последњој моди, одлазио на своје часове у гимназију. Није то било без утицаја на моју вереницу (просто ме стид да то кажем) што сам ја скинуо своју униформу и што су војници, подофицири и млађи од мене официри, престали да ме поздрављају, али тако је морало бити и ја сам јој то морао одбити на младост... Признајем то: да се никад у Београду нисам добро осећао. Србенда, паланчанин, ја сам био заљубљен у ону тамо тишину паланке, у онај миран и редован ток њених спорих минута. Ја сам волео њено чисто јутро, пуно радосних покрета, јутро што крепи и подиже душу уморну и помућену оним каламбуром престонице. Волео сам да пораним, рано да изађем изван вароши, гледам у плаве даљине, газим по роси, слушам трубне звуке и сретам чете што иду на вежбање; а кад сунце одскочи да се вратим у пробуђену варош. Смеј се ти колико ти драго! Ја сам чак уживао да гледам ћифте кад, окупљени око месарнице, посматрају крваво месо или се уз прве кафе оговарају пред кафанама, да се после разиђу и продуже то исто по ладовинама испред дућана. Све тамо иде полако, просто својим редом, уједначено и моји су нерви увек мирни. Моји су нерви увек мирни, а то је најважније. И пробуди ли ме ноћу апотекарски помоћник, студент или официр, песмом или виолином, пред кућом лепотице проглашене зимус краљицом бала, ја се не љутим. Богами, части ми не љутим се; знам да и они имају смисла за меру, чак и ти апотекарски помоћници, и да бескрајна, иако летња, ноћ има сувише мртве тишине и за мене. Ето такав мир, планински, пун, волео сам, мир у који сам покајнички бежао увек кад сам, завитлан олујом престоничког живота, хтео да се повратим из душевне побрканости у коју сам западао и која ме је тамо редовно обузимала.

Али се није имало куд и ја сам морао отпочети овај нови живот, свестан да нисам онде где је моје право место, да све више постајем растројен, побркан и збуњен и да ми остаје још једина нада: да се оженим што је могуће пре и живим, после тога, по својој вољи. Само што ово последње није нимало лако било. Јер, завитлани новим животом више него ја, родитељи моје веренице и она сама, сасвим погубише главе пуне пречих брига од мене и мојих планова. Безбројне нове везе и већ можеш замислити све што је изазвала његова нова ситуација и др. У њиховој кући, која се отвори за најелегантнији свет престонице, за тзв. лавове и лавице салона као и све немогуће скоројевиће, ја сам се осећао све мучније. Јер, какав сам ја међу њима изгледао? Како сам се ја тамо осећао? Замисли ме само! У својим американским ципелама, ја, тигар паланачке „велике собе“, био сам овде немогућ, сасвим неспретан; одскакао сам толико да сам више пута у многим очима оних лавица читао јасно чуђење: откуд сам ја, уопште ту, у тој кући, ко је то полудео да ме тамо пусти онако старомодног и без „шими“ ципела?

Ја бих слагао кад бих тврдио да ме моја вереница, у то време, није волела. Напротив; само што она за то осећање није имала времена, исцрпљујући се непрестано посетама, које је примала и враћала, позоришним представама и баловима које није пропуштала. Да, ја не могу рећи да ме није волела, огрешио бих се. Али могу рећи, а да се не огрешим, да ме је често и задуго заборављала. И око тога, и око пуно ситница, ми смо све чешће долазили у сукоб, почели смо да се нашироко објашњавамо и, природно, да се не разумевамо. Пребацивала ми је она што се не прилагођавам овоме или ономе у новим приликама, што не појмим да се бар на главне балове мора ићи, што сам све мрачнији и нервознији; а ја сам јој замерао подражавање њеним другарицама које ми се нису допадале и, у опхођењу, све већу извештаченост коју сам искрено мрзео. Ја се нисам варао, ја сам јасно видео да је све пошло наопако и у разним правцима. Није ми, поред тога, измакло да приметим: како млади људи облећу око њеног оца и како се он све више од мене либи као да му се чиним помало припрост за његов нови положај, а најпосле сам осетио и то, како своју вереницу почињем волети некако друкче, не као раније, него некако слично као кад се воли сестра од тетке или тако шта своје и блиско из фамилије. Због свега тога страдао сам и у унутра осећао све већу сметеност, све већи немир и неспокојство.

Једно јутро ускочио сам на трамвај за гимназију. Био сам неиспаван, нервозан, једва сам се држао на сасвим уморним ногама од којих сам иначе патио. Улазећи унутра ја сам просто отео једно место до самих врата, не обзирући се што су неке, чак старије од мене, даме остале стојећи, па се тискале и ћушкале незгодно при кретању препуних кола. Скупљен тако у оном углу осећах се врло непријатно, па се не усудих ни да погледам около себе, уверен да ме због ове непристојности посматрају с презрењем, утолико већим што се онако наочи чиним човеком сасвим младим. „Како је то неправедно и како људи брзо суде о свему, помислио сам љутито. Ето, уверен сам, сви мисле да сам из беса, онако из дрскости или неваспитања, заузео то место и сео овде, а не знају да сам просто морао, јер се не могу одржати на ногама и јер сам уморнији и намученији од свих овде скупа у колима.“

И љут због овог кукавичлука, вечитог неког урођеног устезања и обазирања на то што ће ко о мени помислити и како ће ме погледати, ја се осмелих да подигнем очи и да се слободно и дрско обазрем око себе. И у том тренутку мој се поглед заустави на необичним очима једне жене, која је седела на клупи преко пута мене, и свакако и по свему била Рускиња.

Ја сам човек ненормално упечатљив. Откуд то ја не знам, али сам сместа осетио ово, и заклео бих се и изгорео бих зато, да је она тачно знала шта је тог тренутка у мени што ме је мучило, да је савршено разумела мој положај. Збуњен, ја сам непрестано лутао погледом преко оних лица у колима, али се редовно и све чешће заустављао на њеним очима које су ми говориле тако јасно да бих полудео од чуђења: „Седите сасвим мирно, ја вас потпуно разумем, видим све из ваших очију.“ Откуд то тако не знам, али ми се учини тог истог тренутка да би ова жена овде могла разумети, као ниједна друга, све моје муке, ако бих јој открио. Па потпуно уверен у то ја је погледах збуњеним и тако очајним очима које су говориле да сам све на свету готов ради оног олакшања. Она је седела сасвим мирно и погледала ме још једанпут тако отворено, тако добро и са толико племенитости да сам сасвим био заборавио где сам и шта је са мном. Ја пропустих станицу где сам имао да изађем и остадох у колима све док она не сиђе. И тако сутрадан, па идући дан, и месец дана затим ја сам чинио то исто, чекао је увек на станици са које је полазила, пратећи је редовно, све више залуђен њеним очима, толико добрим да бих свиснуо да их не видим једног јединог дана.

Месец дана после првог сусрета, једно послеподне, приметио сам на неком зиду рекламу великог руског бала који се исто вече давао у једној од великих београдских сала. Чим сам то прочитао, помислих: да би се на том балу могао упознати са женом чије су очи чудном снагом задржавале даље рушење мојих нада. Ја брзо одјурих својој вереници да је питам, да ли би хтела ићи на овај бал, чији програм хвалих, и са неком необјашњивом надом да ће она одбити да пође. И заиста, очарана програмом, она ме увери да јој ништа жалије није него што га, спречена назебом, мора пропустити. Затим стаде наваљивати да ја идем без ње, молећи ме упорно да јој то учиним, а да пре бала дођем код ње да ме види како изгледам. Ја јој, најзад, обећах, дубоко дирнут оном њеном добротом, умиљатошћу и срдачношћу какву одавно од ње нисам осетио. И у том часу ја потпуно заборавих да сам, по плану, хтео да она одбије, па је искрено, скоро плачући молих да пође са мном или да ми одобри да не идем ни ја. У том часу ја љубљах своју вереницу свом искреношћу једног срца које, увелико поремећено, беше на путу да полуди. Али она оста при своме и ја сам морао доћи да ме види. Каква умиљатост, каква нежност, каква осећања! Шта је мени било да посумњам?

Наиван, добри мој, тек доцније открио сам ја зашто је она одбила мој позив. Као и ја овога вечера о руском балу, тако је и она желела да без мене буде на дворском, за који се увелико и потајно од мене одавно припремала. Како је њој само ишло наруку то, што ја идем без ње, сасвим сам, и још на њено жестоко наваљивање!

3

Тако је некако текло дотле и надам се да ово није ни побркано, нити са неким осетним празнинама. (За све време ове исповести осећао сам ипак некакво олакшање и некакву наду набоље, као да се с мене неки страшни терет скида и у глави много штошта разбистрава.)

Концертни део био је пред свршетком, а ја сам непрестано тражио жену због које сам дошао на бал, све нестрпљивији и све нервознији што је нигде нисам могао угледати. А како се програм већ ближио крају, то сам све више веровао да она и неће доћи, па сам се чудио како сам се и могао заносити оном надом. У тим тренуцима помишљао сам на вереницу, на њену широкогрудост, у томе тако необичну код наших жена, и на ону умиљатост и нежност са којом ме је испратила овамо. У тим тренуцима ја сам је тако волео, да се дивим и сад како ме онај бесни наступ кајања и узбуђења није сместа подигао и вратио к њој, да јој се исповедим о свему и да је покорно умолим да ми опрости. Али се задржах још неко време, па тек што сам устао да пођем, кад се она жена наједанпут однекуд појави. Узнемирен, збуњен и узбуђен до несвести ја седох понова на своје место и наједанпут заборавих све, али сасвим све заборавих о чему сам малочас мислио. А жена заузе своје место, па ме убрзо примети, заустављајући свој добри поглед на мени и не кријући задовољство што ме види.

Чим сам је угледао, одмах сам стао мислити о томе како да јој се, после концертног дела, приближим. А кад игра отпоче, ја се узмувах на све стране, не знајући сам ни кога тражим ко би ме с њом упознао, ни како, уопште, мислим то да постигнем. Али, шарајући амо-тамо међу светином, ја изненада чух своје име, изговорено сасвим из близине. Ја се обазрех, и, тражећи збуњеним очима, спазих красно лице једне своје младе руске познанице из последње године моје нове службе министарства. То мило створење, са очима тако наивним и увек пуним оне религиозне узбудљивости, зарадовало би се редовно при сваком нашем сусрету и кад год би ме угледало, па ме и сад поздрави тако радосно и са толико узбуђења, да ми се учини како, од тог поздрава око мене блесну нешто сасвим ново — сјајно, како бих то рекао, нешто сасвим заносно, као неочекивана светлост неочекиване среће.

Прва моја мисао, док сам јој стезао као папир танку руку, била је: да би ме она могла представити жени, коју са неком стрепњом у срцу, никако више нисам смео губити из вида. И та помисао раздрага ме толико, да сам осећао како ми се лице преображава у један тако радостан израз каког раније сигурно никад није доживело. А ова радост као да се пренесе и на њу, јер и њено лице одаде наједном таку срећу, да сам помислио: како и она, само ми није јасно било зашто, тога часа доживљује најлепши моменат живота. Баш утом она жена устаде и сасвим сама пође средином сале. Неисказано узрујан ја се обратих овамо, ја рекох: „Вања, да ли случајно познајете даму која пролази ено онамо?“ Ја не знам какав сам тада изгледао. И не помишљајући на какав год утисак од тога, ја је погледах скоро преклињући; кад, наједанпут, у њеним очима севну нешто као запрепашћење и она сва, сва уздрхта. Не знајући у чему је ствар и збуњен још више њеном изненадном бледоћом, ја заустих да је питам, али се она прибра. „Да“, рече, „да, познајем. Хоћете ли да вас представим?“ И, смешећи се сасвим усиљено, док сам ја оклевао и досећао се откуд је ова њена забуна, она ме поведе кроз гомилу. Сва у нервозној дрхтавици она промуца нешто о мојој великој жељи да упознам, изговарајући моје име, кад некако пресекосмо пут њезиној познаници која се заустави. Онда, мало после, и још блеђа, остави нас она саме па ишчезе. Али се она дрхтавица сад пренесе и на мене и сметен, побркан, луд од оне близине очију, од чега ли, ја једва што промуцах неколико фраза, после којих се и ми брзо растависмо. А мало доцније био сам на улици. И тамо, на тој улици, ја сам те ноћи остао до сванућа. Те ноћи ја сам толико подједнако волео све три жене, толико подједнако да мој разум... ал какав разум, он је мене сасвим био напустио.

Ја сам већ био појурио у суноврат и од оног вечера никакве везе, никаквог смисла нигде и ни у чему нисам могао да пронађем. Ја сасвим више нисам умео да мислим (о каквом раду ни помена) и осећао сам јасно само једну ствар: да стварно волим, да подједнако волим неколико жена, а на разне начине, и да ми је непознато да је негде и некад то било могуће. Али у оној забуни као да ми је било остало нешто мало наде: ја сам веровао да ће ме жена, коју сам успео да упознам на оном балу, једина моћи спасти. И ја се усудих да је пронађем и да јој искажем све што сам имао. То је било једне вечери код позоришта где сам је просто на силу задржао. Неизненађена, она ми одговори одмах да је удата и врло срећна да ме јако жали, али да ми ничим не би могла помоћи. Ја сам се претварао (то јест не знам да ли сам тада истину говорио ИЛИ нисам) да од ње ништа и не тражим изван пријатељства њених очију које би ме спасле. Она ме умоли да се вратим својој вереници, али ја се заклех да то не може бити и да ћу напротив, због ње, морати раскинути. Тада сам осетио потајну жељу да разорим и њену срећу.

Али бескрајна је та гњаважа кад бих се ја на свему што је било задржавао. Него после дворског бала ја одох својој вереници. И без околишења, сасвим отворено, ја јој открих прави правцати разлог одласка на бал без ње, кад ми она, са своје стране и са истом искреношћу, признаде истоветну побуду. Ми обоје, после тога, осетисмо неко олакшање и растасмо се заувек, а ја пожурих жени чија ми срећа није више давала мира. Ја слагах да сам све везе раскинуо само због ње. А кад ми она рече да се боји за мене и да би ме некако хтела спасти ја је уверих да ћу је оставити на миру баш сада кад сам слободан. Ја сам веровао да ћу је овом тактиком збунити. И кад се већ нисам могао прикупити сав за једну једину жену како сам сањао, ја се устремих да иа јуриш рушим срећу других.

После неколико дана сазнао сам да се моја вереница, која ми је то била три године, верила с другим. Немогуће је да је из људских груди кадгод излетео много очајнији крик него што је из мојих кад сам то сазнао. И ја, који сам желео раскид, полудих, полудих оног часа кад ми је јасно пред очима пукло: да ће створење, које сам за своје сматрао равно три године, припасти другом.

Једно вече, после тога, седео сам у својој соби, у мраку, са главом у мокрим шакама, и плакао сам као дете кад су се врата нагло отворила и неко упао унутра. Ја скочих и упитах ко је, али у исти мах онај неко паде на моје груди. „Слободна сам, слободна сам, твоја сам, спашћу те“, говорио је и грлио ме тако снажно да ми је тај загрљај, најприснији и најтоплији, сведочио о најискренијем, о сасвим побеснелом осећању и оданости онога који ме грли. У тренутку ја заборавих све, сав бол, и мишљах полудећу од радости. „Дакле раскид, раскид, хвала, како сам срећан, како сам срећан“, шапутао сам кроз плач и свом снагом мучио жену која ми се предавала.

Кад сам мало затим упалио свећу, ја јекнух тако болно, ја устукнух тако запрепашћен, да жена која је стајала преда мном врисну, па ме прихвати да се не срушим. Била је то једна јавна жена коју сам давно био напустио и која је полетела к мени чим је чула о мом раскиду. Али се брзо повратих, јер ми се учини да у њеним очима и у њој видим нешто тако поправљено, препорођено, оплемењено и ново баш све оно и онако исто како сам и очекивао од створења које ме је требало спасти. Али то је било за тренутак. Јер после тога н од тога дана, као да сам дотле био сав у ланцима, па ослобођен одједном, ја осетих јасно сву лаж о оној потпуној довољности једне жене, сву лаж о могућој срећи и спокојству са једном. Ослобођен тако, ја тек тада осетих и сву сласт оне слободе да помало будем неки паша оног харема женских душа о коме говори Арцибашев. И тако, од јутра до мрака, сваког боговетног дана, јурио сам за свима, гонио све и свуда, отимао од сваке помало, давао свакој помало. И хтео сам сва уста, све груди, све косе, све осмејке, огорчен што сам толико време изгубио, у пустом страху да свега тога не останем жељан. И ниједна друга мисао, ништа друго, баш ништа осим жене, није више занимало ни мој мозак, ни мој дух, ниједан део мога бића.

Седео сам, неко вече, пред једном од великих кафана, где је за округлим столовима око мене било пуно лепих жена. Био сам растројен толико да сам на сваког, ко би ме боље загледао, морао чинити утисак лудака. Мислио сам о оној мојој невероватној и неприродној страсти за четири жене и на то: како да умирим, да повратим, да спасем како било онај бедни остатак својих сасвим полуделих нерава. Ја сам о томе мислио, а у исто време, са немирним очима летео на све стране, у нервозној жељи да што пре привучем поглед ма које од дама што су око мене седеле. Најзад ме највише занесе необичан, фини осмејак једне од њих, те је стадох посматрати све док ме није приметила. Али баш утом пристигоше друге, па, како нигде не нађоше места, умолише ме да седну за мој сто. И кад ја љубазно допустих, дотичући се шешира, једна се од њих намести до мене. скоро сасвим уз мене. Она је имала руку пуну, облу, белу и сасвим голу и та рука такође привуче један део моје, на сто страна, растурене пажње. Ја се тада узнемирих још више и учиних ово: док сам заљубљеним очима посматрао жену према мени, ја, у исто време, врло опрезно и пажљиво стадох миловати фине маље на руци жене која је седела уз мене и која се и није противила. Али док сам се наслађивао тиме наиђе трећа, лепша од свих пређашњих и седе сасвим близу нас. и опет, ја све учиних да и њену пажњу на себе привучем. У том покушају, међутим, и тек што сам за њу спремио нарочити израз, она жена према мени, коју сам прво посматрао, увреба ме. И кад ја, тако ухваћен, онај исти спремљени израз, хтедох управити њој, она се наједном и на мој ужас прекрсти са одвратношћу. Она беше видела све.

У том тренутку, тај крст ове жене освести ме до ужаса. Ја се нагло подигох, па, осрамоћен као никад и као да је цео свет приметио све, појурих кући. У целој својој прошлости, које сам се толико стидео, која ми је толико мрска и одвратна била, нисам, чини ми се, никад самоме себи толико прљав изгледао. Али оно најстрашније што сам тада осетио било је: да има нешто у мени свидригајловско у највећој мери, непоправљиво у мојој кварној крви, да је то какав је човек у ономе главна ствар живота и да тако даље, са том гадном природом, и нема никакве вредности живети; ја сам био начисто да је сав мој сан о бољем и чистијем животу неповратно пропао.

Те ноћи узалуд сам покушавао да заспим: убити се, било је једино и све чиме сам сав био испуњен. (Признајем да су ми и друге ствари, врло важне, ишле наопако и да се иначе све било скупило противу живота). Да то извршим што пре храбрио ме је и давао нарочиту одлучност један недавни случај самоубиства некога младога официра, потпоручника, кога са крвавом рупицом на срцу нађоше у једној од скривених алеја парка у Кошутњаку. Овај млади човек не беше за собом оставио никаква писма. Говорило се, после тога, да је он себе казнио зато што је, у првом додиру са женом, задобио неку гадну болест. Он је нађен усред цвећа, на једној красној узвишици боровог парка, где се убио при заласку сунца. Он је био девојачки леп, али је његово лице одавало ужас једне страшне патње коју је тако одлучно успео да прекрати. Замисли само, колико бесмртне осетљивости у једној души тако узвишеној, детињској и чедној, тако достојној да се рајски одмара усред онога цвећа! И замисли какву сам смрт ја онда заслужио!

Те ноћи одлучих да у околини Београда потражим какво сметлиште, ђубриште и место где убијају побеснеле псе или тако шта и ту, као нека стрвина, завршим са животом. Чинило ми се чак и то мало, па сам тражио нешто друго, прљавије и од тога.

Била је прошла поноћ и ја сам, сав клонуо, седео за столом, мислећи о томе, кад ме сан и бунило освојише. Глава ми се заносила све више и више и, постепено, сасвим се изгубих у оном тешком заносу пред најчвршћим сном који тек што ме није савладао. Тада, као иглом жацнут, осетих наједанпут криланце лептира како се дотаче оног свиленог граничног кончића, те ме страшном опоменом, јединствено мучки, трже из заноса. Као махнит ја поскочих са столице и зграбих револвер који је лежао на столу. Срце ми тако снажно залупа да ме заболи, ум ми се помрачи, а глава занесе, кад наједном угледах правог правцатог лептира, баш истог онаквог каквог сам замишљао у глави, где махнито облеће око моје лампе, ударајући свом снагом о стакло и зучећи тако оштро и пркосно као да ми пржи и струже нешто у самој сржи мозга. Лудо престрављен ја покушах најпре да га ухватим, и то левом руком под коју ми некако згодно подиђе, али не успех. Онда, сасвим механички, окидох иначе лабави ороз револвера. А тада, Бог ми је сведок, пуцањ одјекну, лампа се претури и прште у хиљаду парчади, а ја се, колико сам дуг, стропоштах на патос. После су улетели у моју собу и ја сам муке имао да објасним: како је то била само лудост моје непажње са револвером који сам испустио. И тако сам их умирио. И тако сам ја њих умирио, али себе нисам могао, нити могу, нити бих икад могао.

Две ноћи, једна за другом, прођоше ми, после тога, у грозној несаници и лептир ми се обе ноћи повраћао у главу да ме кињи, да ме мучи и мрцвари до буквалног беснила. Међутим и то би се некако могло издржати. Али две идуће ноћи догоди се нешто неисказано ужасније. То је било овако: најпре ми се појави однекуд онај лепршави прамичак свести о томе да сам будан, па из њега, као обично, он, онај лептир (и баш онакав какав је облетао око лампе), затим (а у томе је сав ужас), затим из њега други, па трећи, па четврти, па читав рој и ројеви, док напослетку не почнем осећати праву вејавицу таквих лептира који лете, гужвају се, шенанглезирају и зуче по мојој јадној глави као по кошници, па ми пију и сишу нешто унутра, тако да Ми ништа слађе не би било него да ову главу изгорим у неком жару или да [је] сву исецкам и здробим испод каквог жрвња. Ето и малочас задремао сам усред писања, па исто, те као што видиш нема ми спаса, нема, нема, нема ми спаса. Збогом! Послушај ме: ожени се и буди и живи и умри бољи од мене. Збогом! Збогом! Збогом!

Кад сам оно јутро примио писмо мога пријатеља и то преко некога грбавог дечка, чистача обуће доле негде око железничке станице, ја сам, убеђен да је већ све и сва доцкан, ипак пошао његовој кући. „Јадни човек, мислио сам, шта је друго и могао учинити, куд се могао денути и како се могао борити и на крај изаћи са толиким лептирима у глави пуној вереница, жена, Рускиња и, шта ти ја знам још каквих, живих створова и ствари. Срећа је моја, размишљао сам даље, што мене није питао за савет, јер му, и поред тога што још нисам почео осећати толико много буба у глави, ништа не бих могао помоћи, а после бих себе кривио и пребацивао што нисам могао. Зачудо ми је увек, да, идући његовој кући, нисам нимало осећао од оног немира и узбуђења које обично обузима људе у мојој кожи. Напротив, и мени је, изгледа ми, некако лакше било што је најзад свршено са оним безбројним лептирима, који су толико досађивали моме јадном пријатељу па му чак и пили нешто и у онако жедној глави. Кад сам ушао у кућу и тужнога лица упитао, одговорише ми да ни они појма немају о мом несретном другу, али да верују да је негде отпутовао, по свом обичају да никога не извештава. Кад сам то чуо, ја се реших да се због свега тога нимало не узнемиравам, јер сам се сад, нарочито с обзиром на његово искуство, старао о својим нервима које сам пошто-пото хтео да сачувам свих могућих лептира и других секирација. И тако прођоше неколико дана. Али једном приликом ја случајно сазнах да се мој пријатељ од неког времена налази у једној од овдашњих болница. Сад је већ ствар стајала друкче и ја одјурих тамо да га потражим и да му колико год могу помогнем. И, заиста, нађох га у једној светлој соби огромне болнице, чији су прозори гледали на улицу, а са угипсаном ногом, опруженог на једном гвозденом болничком кревету. Кад сам га, више афектирајући, загрлио и мало се одмакао од њега, очи су му биле пуне суза, али доста ведре, испаване и паметне. „Слушај, рече ми одмах после поздрава, седи; седи ево овде поред мене и неизоставно учини ми ово што ћу те, пре свега, молити: врати ми оно писмо, молим те, врати ми га одмах. „Добро, рекох, лако ћемо за то, него реци ми, је ли, животињо једна, шта је с тобом?“ „Слушај, навали он понова, врати ми оно писмо, пре, пре свега врати ми писмо.“

Али ја сам човек јаких нерава, а осим тога, знам и умем прилично с болесницима, нарочито нервним, те га склоних да се због тога нимало не узбуђује, него да ми лепо, полако и потанко, исприча шта се то догодило и како се ратосиљао оноликих лептирица због којих, видим, лежи са угипсаном ногом и са пуно неких огреботина и модрица на образима. И он, на моје наваљивање, пристаде и исприча ми све, баш све. Шта је, дакле, било? Е па, дакле, ево шта је. Оне ноћи, кад је завршио писмо, у коме није пропустио а да ме не посаветује да се женим, и дао га оном грбавом дечку, који му је некад разносио много веселија писма, он ти се лепо спреми да потражи смрт, и то овако. Одлучио се он да скочи са петог, шестог, седмог или осмог спрата једне од нових грађевина на коју прво наиђе а) пошто у оба револвера, којима је располагао, није био сигуран, б) пошто толико жара колико му је требало да изгори сву главу није било и в) пошто ни о жрвњу није могло бити речи. И заиста наиђе он врло брзо на неку велику кућерину што се зидала у близини његова стана. И пошто се пажљиво обазрео око себе и уверио се да је сам он уђе. Кријући се да га когод не примети, он се с муком некако, спрат по спрат, и кроз неке мрачне ходнике што су још заударали на влагу, успузао најзад до самог крова кобне зграде. И у тај пар, ето у тај мах, бацајући последњи поглед на нове и старе кровове Београда осветљене месечином, с проклетством своје несретне свидригајловске крви и лептира што му испише сав мозак, затворених очију, стегнутих зуба и песница, сурва се он доле. Али како, где доле? С почетка он није био свестан. А само неколико тренутака затим, осети он јасно да се у вечност још није преселио, него само грозно и привремено заглавио, запетљао и замрсио усред неких скела, каиша, конопаца, чекрка, житког малтера и дасака, првога спрата одозго, од крова. Тада се он узаман и без успеха стао копрцати. И копрцао се тако све до сванућа, кад је стао осећати бол у нози и кад је наишао неки радник који га је одмах приметио, одмотао га и указао му прву помоћ. Умољен од њега да ником ништа не говори, и добро за то награђен, радник га је пренео у болницу, где је он, разуме се, случај представио сасвим друкчије. Ето тако, ето, дакле, тако. „Лепо, а лептири, а шта је с лептирима, упитао сам га, јер сам, на сваки начин, хтео да сазнам, шта је с главним кривцима. Видео сам да му није право па се ипак насмешио. „Не дирај ме, не мучи ме, зар ми је лако? Уосталом, ја сам тврдо хтео.“ Али је после сасвим попустио. Поверио ми је да спава као заклан сад кад су му болови уминули. Чак ми је причао, како се ту, у болници, упознао са неком дивном младом девојком којој су оперисали тј. одсекли два прста на десној нози мали и домали. Упропастила их јадница ужасно тесним ципелама. Ова млада девојка, која га двапут дневно посећује, а још иде на штакама, привлачи га чудно. „То што заједно патимо од ноге, шта ли“, и очи му се овлаже. Признао ми је да му је и мала студенткиња Вања трипут доносила цвеће.

„А ова слика, а ова слика, шта ће ова слика овде?“ Он се збуни. На сточићу крај кревета лежала је урамљена фотографија његове веренице. Ништа ми није одговорио. А мало после, и док смо разговарали, ја приметих како се пропиње, петља, мучи, подиже на лактовима, па се вешто труди да завара траг. Али му није упалило. Увребах га ја како час-по погледа кроз прозор тамо негде преко пута. У једном тренутку ја се муњевито осврнух и гле, лепо спазих где умаче, што јест јест, морам признати, фина, врло фина црнпураста главица, иза чипкане завесе тамо у оној кући баш према његовом прозору. И тада се ја разјарих (богами не из зависти), само да сте ме видели! „Слушај ти, рекох, Свидригајлове Свидригајловићу, наредићу сместа да се спусте ове овде завесе, да се напоље избаци ова овде бивша — слика, да ти се сасвим забране посете, ма ко био, ма ко био, разумеш ли ме? Јер, ако ти лептири понова јурну у главу и кад поново настане вејавица свршио си, готов си.“ Он је био црвен као рак, он се није смео противити. Он мало поћута, замисли се, па процеди: „Онда ми бар донеси књига. Молим те, пробери и донеси или пошљи, морам нешто радити.“ „Донећу ти, рекох, донећу ти, братац, како не. Ти ћеш лежати дуже и требаће ти много књига. Донећу их пуно и један часопис у коме ти скрећем пажњу на причу с насловом: Исповест једног послератног сметењака. Неуређена је, раздробљена, смушена и банална али врло искрена. Занимаће те, знам. Сервус!“