Сумњива прича

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сумњива прича
Писац: Драгиша Васић
Витло и друге приче


Па шта, баш све да признам! И кад поверим све, знам, одлакнуће ми; мучиће ме мање она грозна слика која ми често, ноћу, кад сам расејан и нервозан, кад ме злоставља несаница и кад се нимало не надам, искрсне у свести да ме престрави.

Испричаћу брзо и површно, јер и не могу и не смем дубоко и дуго да мислим на оно, нити да се удубљујем, нити све да замислим, нити свега да се подсећам. А грех није, далеко од тога, јер сам млад био и пуст и луд и ратник, и сваки други на моме месту доживео би исто. И понешто већ о томе знају интимни моји другови који су још случајно живи и пред крај оне окупације били са мном у симпатичној резиденцији Есад-пашиној, у чијем смо конаку краљевски намештеном, очекујући да сутра падне Једрене, четири бесна месеца пили и лумповали и крвнички сатирали ону офарбану воду из грчких чесама коју смо ми држали за вино, чисто као суза, и од које су нам се, за све то време, црниле блузе и прсти и нокти и усне као од варзила.

Лепо је било, и весело је било, и свега смо имали и свачега. Свега и свачега сем жена. И гордили смо се врло (о, још како!) дивљењем мештана у чијим смо очима важили као храбри и хумани победници „на сабљи изгубили на сабљи повратили“, и чудна нека раса која као да је понека важна мушка својства сасвим била заборавила да понесе из земље Србије одакле је пошла. И картали смо се много и у велике суме, у лире и наполеоне, и нове новцате новчанице, хладнокрвно, цинички, као да играмо с туђим парама, и као да је оно слама а не новац, по групама, сатима скрштених ногу, на меким свиленим шиљтетима једне велике и видне, пуне високих прозора собе која је гледала у парк пун чемпреса, и у којој се налазила богата француска библиотека која нас није интересовала, баш нимало, ни онако: као што је интересовала ватрене жене Есадове што су некад овде читале Лотоја, Мопасана и друге, лешкарећи на леђима и обратно, огледајући своје снежне зубе и шарене шалваре у златом уоквиреним огледалима.

Пред вече једнога од таквих дана, сасвим као црквени миш, чист и олакшан, нисам више имао потребе да седим скрштених ногу, нити да се паштим око оне коцкарске психологије, те изађох на једну од зелених тераса богатога конака који смо присвојили, да прорачунам тачно: колико ми остаје дана (не до пада Једрена, његова се судбина знала) него до оног идућег првог, кад ћу опет моћи да оне своје, онако навикле, ноге вратим у онај стари, редовни и слатки положај. Био сам сасвим сам, па сам избегавао стидљиве погледе ордонанаса који су ме, одоздо из авлије конака где су лежали на угаженој трави, посматрали испод очију, из којих сам читао јасно да ме жале као рођеног брата коме ничим не могу да помогну.

Пролетње вече било је фино и слатко и топло, а небо мирно, мирно и мило, као увек о примирју кад се ни са које стране не чују пуцњи, ни мрска, потмула и језива тутњава топовска.

Наједанпут, наслоњен на ону гвоздену ограду терасе и онако замишљен, тргох се а дах ми застаде, па се тако некако изгубљено занесох као да нисам ни будан него да сневам негде на деветнаестом небу. Јер тамо, с оне стране високог и зеленим врежама обавијеног зида, у другој авлији господског селамлика Авди-беговог, насред траве, наслоњену уз једно усамљено ћубасто дрво, као сен; као праву правцату сен, ја угледах: лепшу од свега што сам икад могао замислити, опуштених руку, високо уздигнуте дивне и горде главе, откривена, сасвим откривена лица, девојку, булу, жену, анђела. Онемео, зинуо, сав напрегнут и нагнут унапред да бих разазнао кроз онај сумрак, ја се загледах не дишући и, уверивши се да је оно тамо заиста женски створ небески леп, умало не вриснух, умало што не полетех да скочим, да се сурвам кад се прсти моје уздрхтале руке некако сами и механички подигоше до самих мојих усана које су гореле. И све се то десило у магновењу, али сасвим у магновењу, и баш исто овако како сам овде испричао, и ништа друго и нарочито ни у најмањој ситници да бих могао на овом месту удесити било какав прелаз, додати или заокруглити колико-толико ово некако неукусно причање које ми испаде наврат-нанос и које се ни мени не свиди зато што, поред најбоље воље, нисам могао боље да изразим оно што се на онај мој неочекивани пољубац односило. Све се, дакле, десило у магновењу и ја нисам ни био свестан онога што чиним, кад — кад она сама, она сен, онако укочена и као окамењена мртва статуа, учини сасвим исто што сам ја у оном узбуђењу био урадио, подижући и сама до својих уста своју руку, која као да је једина од све ње, онако укочене, представљала нешто живо, покретно и људско. И кад то учини она ишчезе, заиста, као нешто сасвим неживо и нестварно. Тога вечера и даље, сви су мислили, сви су чак били убеђени, да сам ја жалио изгубљени новац и то није било нимало симпатично, али ја сам ћутао. Сањао сам само о доживљају коме идем у сусрет, захваљивао Богу што ми је она безначајна штета донела тако нешто неочекивано, и топио се и умирао у најлепшем пијанству, чијој се сласти никад нисам надао и које није било ни у каквом плану чак најсмелијих мојих ратничких снова.

Сваке ноћи од тада седео сам сатима на оној тераси или сам проводио на окну великог артилеријског дурбина, намештеног на једном платну високог зида што је делио селамлик од конака, и управљеног према огромном месечевом котуру који је, фином и благом светлошћу, осветљавао тамне кровове и шиљаста мунарета Тиране, као и сву њену чаробну околину све до горостасних и црних у ноћи масива Мата. И чекао сам, чекао сам са пуно слатке наде коју ми је уливао онај покрет њене руке који би и за сваког другог морао много да значи.

Једне такве ноћи, опружен на оном платну, посматрао сам огромне ружне шупљике и светле шкољкасте красте Месечеве коре и мислио на то: како је овај верни сведок у облацима неисказано милији и заноснији гледан голим оком, кад осетих лаки шум нечијег хода, баш на оној страни одакле сам толико ноћи очекивао да се она чаробна сен појави. Ја претрнух и са мачијом опрезношћу остах да вребам, слушајући како ми удара срце које сам свом снагом стегао о камен. Тада усред оне мртве тишине, једне од најсвечанијих ноћи коју је љубав могла да доживи, задрхташе наједанпут па се као неки таласи нада мном пронесоше гласови са неколико оближњих џамија, осветљених малим, правилно поређаним лампионима, окружених црним замишљеним кипарисима, разлежући се околином некако чудно болни и пуни тужног, свечаног и дубоког прекора. Ја се сетих великог празника побеђених.

И баш у том тренутку ја угледах ону исту прилику, на истом месту, под оним истим дрветом, у истом скамењеном ставу... Ја се муњевито усправих на ономе платну и гушећи се сасвим без ваздуха широко и грчевито раширих руке према њој. А тада, тада ја лепо угледах кад она учини исто, сасвим исто, кад н она рашири своје руке према мени, па се, обамро сасвим у оном лудилу, сруших са високог зида.

Ја падох и осетих ужасан бол у глави, али се, и поред тога, муњевито дочеках на ноге. Раширених руку, онако исто уздигнуте главе, сен је стајала преда мном у оном језивом непомичном положају статуе. Онда несвесно ја учиних неколико корачаји према њој. А тада... ја то никад нећу моћи да изразим! Јер шта се то од месеца било упило у њу, шта? Шта се то од њега, из њега, отуд, скупило чудно у оним лудим безданским очима, шта се то десило, у чему је то, ама шта је то? Да ли онај ужас његове мртвобледе хладноће чудно сјајне, да ли шта, ја не знам, ја никад нећу знати. Ја осетих само тако као да смо сами, једино нас двоје тамо негде сасвим у њему, на њему, по њему, охлађени као лед, смрзли, сасвим залеђени, ја осетих јасно да стојим пред полуделом; и ужаснут појурих натраг ка зиду, одакле сам дошао. Ја наново угледах његове огромне ружне шупљике и светле шкољкасте красте, ја увидех сав шкрипац у који сам запао, сву немоћ да га победим, да се опет нађем с оне стране и сруших се онесвешћен...

Повратила ме је наједанпут светлост једне мале војничке лампе, којом су ме, гунђајући, тражили забринути другови по оном високом корову перунике у Авди-беговој авлији. А кад ме пронађоше пренеше ме носилима у конак. Онда ме пажљиво завише у неку ћебад и целу ме ноћ не оставише. Тек кад је, после неколико дана, све прошло, казаше ми дрско да сам у сну пао са онога зида. И то с подсмехом јер су ми се усне још црниле од фарбане воде. А ја сам се љутио, био сам бесан, јер, части ми, нисам био пијан. Уосталом, факт је, и они то никад нису спорили, да се с оне стране зида, у тајанственом селамлику Авди-беговом, истински налазила луда лепотица заједно са једном својом чуварком. А они још кажу да сам сањао! Замислите ниткова! И збиља као да сам сањао. Merci! Зашто бих сањао? А што опет да нисам сањао, можда сам и сањао!? Јер, бадава, све се у мени побркало, баш све, па нити се сећам шта сам сањао, а шта управо преживео. Што? Зар зло мисли ко воли да прича?

1920.