Ispovest jednog smetenjaka

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Ispovest jednog smetenjaka
Pisac: Dragiša Vasić
Vitlo i druge priče


1

Ima neko vreme, patim od nesanice. Evo šta mi se dešava. Legnem u krevet mrtav umoran. Dakle, sasvim umoran legnem u krevet i računam zaspaću smesta. I zaista, kako sam sklopio oči, obuzima me zanos tako kao da ću smesta zaspati. Ali najednom, dok tonem u onom mračnom zanosu i pred snom koji tek što se nije sasvim utvrdio, pojavljuje se odnekud nešto fino kao svileni konac koji ja osećam i koji se kao neka strašna granica postavlja između ona dva stanja, te me opominje da se dalje nikako ne može i da od sna neće biti ništa. Ja već počinjem da se mučim u maglovitoj svesti o tome da sam ipak budan. Tu svest o tome da nisam potpuno zaspao, osećam najpre kao neobično finu, tanku i laku maglicu, kao što je ona što se ponekad viđa nad gradom u ravnici, prednoć, kad se on sprema za san i kad se već ne vidi. Dakle nešto tako vrlo tanko, fino i svetlucavo, što lebdi nad onim mračnim bezdanom. Ide to tako pa tek osetim kako se onaj tanki magleni veo počinje da steže i da skuplja sve više, sve više, u neku sve manju i manju gužvu, dok iz njega ne ostane samo jedan jedini lepršavi pramičak. Taj pramičak koji menja boje, stalno podrhtava i liči mi na kakvog leptira, dok se sasvim u njega ne pretvori. I ja se mučim, i taman mislim sad ću zaspati, jer sve manje osećam onu granicu, kad me krilance onog leptirka takne, dodirne negde po onom zategnutom svilenom končiću, i tako nanovo opomene da sam budan. A čas opet oba krila najedanput, te mi je svest o tome da sam budan jasnija. Eto tako nešto, ako sam znao približno da izrazim, i sve strašnije, ponavlja se, ponavlja se neprestano, dok se naglo ne prenem i skočim, jer glava ne može da izdrži u onim mukama, te ustajem i sedim u krevetu do zore. Četvrto je veče kako mi leptir nikako ne da mira nego trepeće, trepeće, po onom koncu i kako ga sve stvarnije osećam u glavi, pa sam ustao, seo za sto i odlučio da ozbiljno razmislim o kraju ovih nečuveno užasnih muka.

Kao i mnogi drugi, pomišljao sam i ja često da se ubijem, ali nikad ozbiljno. Bežao sam tada u samoću, rešen bajagi da razmislim o najlepšem načinu da svršim sa životom, koji više ne volim, koji više i nema smisla pod ovim okolnostima, i koji ne mogu da izdržim. U takvim prilikama kolebao sam se u ovome: da li štogod da napišem i da svetu objasnim uzrok svojevoljne smrti, ili da ne ostavim za sobom baš nikakva traga, pa neka se naslućuje šta me je rukovodilo da tako šta učinim. I uvek sam se rešavao za ovo poslednje, jer sam verovao: da nijedan onako pisani oproštaj, ma kako sjajno sačinjen, ne može biti ravan utisku koji ostavlja tajanstvena smrt ćutljivog samoubice. A taj utisak ticao me se zato, što sam želeo da moja smrt što je moguće više i jače zaboli nekoga. Uobrazio sam još da se u takvom slučaju i mnogo više poštovanja ima za toga čoveka, jer se i o njegovoj dubini i o njegovoj širini, kao i o njegovoj snazi, nagađa beskrajno više nego što je to u stvari, a preziranje njegovo za ljude, koje nije hteo udostojiti otkrivanjem svoje duševne drame podiže uveliko i u svačijim očima njegov ugled.

Tako sam ja mislio i držao se toga sve dosad; a kako su drugi o tome mislili to, Boga mi, ne znam i ne mogu znati. Tek maločas, kad sam seo za sto, pade mi na um najpre ovo: kako bi bilo kad bih pokušao da samome sebi, ovako napismeno, položim račun o tome, šta je to, u čemu je upravo ova moja stvar, bolest, ludost šta li je tj. šta su sve ove moje muke i nevolje, otkud su, mogu li se one otkloniti, itd. Može biti, pomislio sam, da bi mi pred jednim tako jasnim i čistim računom sinulo šta treba da radim. U tom cilju iscrtao sam neke rubrike na jednom praznom tabaku hartije, isto kao na trgovačkom računu, a naslov stavio sam prosto: Šta je u stvari? Kad sam s tim bio gotov, ja sam s jedne strane počeo da izlažem sve moje nedaće, ne sakrivajući od sebe ništa, a s druge strane mislio sam da iznesem izglede i sve moguće nade koje mi ostaju da se iz onih, zaista užasnih, nedaća izvučem. Ali u toku ovoga, i savladan umorom, ja malaksah, te spustih glavu na onaj započeti bilans u nadi da ću sad zaspati. Tako opet padoh u onaj mračni zanos, ali na moju nesreću, samo do one kobne granice, jer krilo onog leptira opet dodirnu onaj uobraženi svileni končić i sve se ponovi onako isto kao ranije. Užasnut, ja osetih tada da su sve moje nade izgubljene i ražljutih se na leptira toliko da umalo što smesta ne opalih metkom onde gde sam zamišljao da se on nalazi. (Uostalom, ja tačno znam gde je on, jer sam nesumnjivo uvrebao ono mesto na svilenom končiću koje njegovo krilance, u odsudnom trenutku kad treba da zaspim, redovno dodirne sa jednom podmuklošću prosto neverovatnom.) Tada se setih tebe pa sam se, posle kraćeg razmišljanja, rešio da ti napišem pismo, jer je, naposletku, to mnogo lakše, i da od tebe ne sakrijem ništa, nego da ti najiskrenije i otvoreno poverim sve što me je navelo na ovaj korak, kako se to obično kaže. I to je, svakako, koješta, ali me muči što si ti uvek mislio da sam ja kukavica, i što si mi se podsmevao kad god sam govorio o tome da više ne mogu da izdržim ovaj život, pa mi je stalo da te uverim: kako ti baš nisi uvek u pravu i da si grešio kad si tako o meni mislio. Osim toga, i da ti kažem sve čime je moja glava bila ispunjena na nekoliko sati pred momentom kad sam cev jednoga revolvera upravio prema onom mestu gde se nalazi leptir, a drugu uperio na srce, koje, uveravam te, udara isto onako odmereno kao kad sam s tobom poslednji put razgovarao o tome kako se u Beogradu više ne može opstati, jer je postao dozlaboga jedna gadna i bezdušna poslovna varoš, do užasa neosetljiva za sve bolove, i nemarna za bolje i više manifestacije života.

Moram ti napomenuti još samo to: da ću o svemu pisati vrlo brzo i bez plana, jer se bojim da me baš ovo što sad činim ne pokoleba u odluci. Napisao sam ti samo ovo nekoliko redi, i već me nešto vuče da prestanem i odvraća me od namere. I posle svakog reda sve žešće. Kao da su se oko mene skupile aveti svih samoubica što ovaj svet ostaviše bez jednog slova, pa me uznemiruju, muče, ismevaju me i prete kako bih se okanuo onoga protiv čega su one i protiv čega se bune. Ali ja se lako dati neću, pa makar, na onom svetu, pretrpeo ne znam šta za svoj prema njima izdajnički postupak. Međutim, evo, i to ću ti priznati, a to osetih ovoga časa: glavnu snagu da ti pišem daje mi, pored sve moje odlučnosti, neka nada, da ipak ni ovoga puta neću pristupiti delu za koje se spremam baš zato što ti pišem. Upravo otud mi jedino i moć da držim pero. A ako se sve lepo svrši, što bih ja želeo svom dušom, i leptir odleti odakle je i došao, tebi ću dugovati život, koji je ipak nešto pozitivno i ne daje se tako lako za ono nesigurno.

Ti poznaješ moj život i mene, uglavnom, život nimalo originalan, je l’ da — život jednog običnog, prosečnog čoveka. Moraš priznati ipak da sam imao jednu vrlo dobru stranu karaktera: nikad sebe nisam precenjivao. Rat, i sve što je on sobom nosio, razvio me je dosta osetno, istina, ali je on to isto učinio i sa kretenima. Ima bivših kretena koji misle da su sad genijalni, a ja sam se ponosio time što sam jasno video da sam, ne svojom ili svojih predaka zaslugom, postao nešto prostraniji i dublji nego što bih inače bio. Svestan toga, ja sam se vratio iz rata kako bez ambicije da obaram društveni poredak, tako i bez one da opevam ili opisujem ono što sam, bez svoje volje i zasluge, proživeo i što se već nalazi i opevano i opisano u tolikim starim, slavnim, debelim i dobrim knjigama. Pa ipak i ja nisam bio bez svoga sna. Da se rat jedanput sasvim završi, da se povratim kući i da mirno i spokojno proživim ostatak života — eto to je bio moj ideal. To „spokojno proživeti ostatak života“ nije Ni bio baš tako skroman ideal. Ja ću ti odmah kazati šta sam ja pod tim „spokojno proživeti“ razumeo.

Ti poznaješ moje dane, mesece i godine provedene na frontu. Ti znaš da smo tri pune godine, bez prekida, gledali samo u kamen, u dim i u nebo. U besanim noćima, prolazila je često naša prošlost kraj nas, i ja se dobro sećam da je najveći deo našeg vremena protekao u razmišljanju o njoj i o onome čime je ona bila ispunjena. Prinuđeni da živimo čisto, ovo vreme, sve u duhovnim preokupacijama i sve u mukama mi smo poredili sa njom koja je bila zbunjena i, moraš priznati, puna prljavoga. Bilo je dana kad je sve drugo bledilo pred grižom naše nemirne savesti zašto nismo bolji bili u mladosti. U našoj generaciji, ti znaš, mali je broj onih, zaista srećnih, što mogu reći da su mladovali čisto. Mi smo se zaljubljivali, voleli smo mlade, dobre, nevine devojke. Ali ta jadna i nevina stvorenja nisu nas poznavala. U naivnosti svojoj verovala su ona uvek kad smo im se zaklinjali na sve moguće vernosti. A mi? Ajde porazmisli malo o tome, kad mene više ne bude bilo, kakva smo mi čudovišta, kakav smo mi užas od ljudi bili kad smo mogli, posle onako božanskih trenutaka provedenih s njima, i momenata kad smo pred njima drhtali u najiskrenijem uzbuđenju vatrene i savršene odanosti, rastajući se, da odlazimo odmah iza toga, i to mirne savesti, na sva ona prljava mesta poroka, čiji mi je ponor, mračan kao pakao, tek mnogo docnije, u onim časovima samoće na frontu, buknuo pred očima u svoj svojoj strahoti? Pomisli, sasvim mirne savesti, sasvim mirne, i da sutradan ponova drhtimo pred njima! Jest, takvi smo bili, baš takvi. I na uglu kakve drogerije, zar ne, gde smo se tek snabdeli sredstvima protiv gadne bolesti od koje smo trpeli, očekivasmo mi katkad ona ista mila stvorenja, čija su srca podrhtavala od sreće, žureći se da nas vide i stegnu nam ruke, zarumenela, radosnih očiju, gledajući u nama bića skoro nestvarna.

Eto, na tu prošlost misleći i nesrećan što je ona takva bila, sanjao sam ja o budućnosti koja bi je svojom čistotom koliko je više moguće otkupila. Nespokojan zbog nje, ja sam se zaricao da tu budućnost učinim boljom i spokojnijom, i zar bi to malo značilo da sam, kojom srećom, uspeo? Dakle o tome sam sanjao, uveren duboko da ne vredi ni živeti, ako se i dalje prljavo živi, i da je to: kakav je čovek u tome glavna stvar života.

Jednoga dana, baš pred kraj onog umiranja između neba i kamenja, šetao sam novoprosečenim putem kuda su prolazili mali engleski kamioni sa municijom koju su prenosili na front, gde se već uveliko spremalo za ofanzivu. Bio sam zamišljen stvarima službe i koračao sam lagano, sagnute glave, kad za sobom začuh zvrktanje kamiona i odmah zatim silan prasak gume koja beše prsla. Ja se osvrtoh i tada ugledah ženu koja, kao lopta, odskoči sa svoga sedišta. Ta žena bila je Engleskinja, jedna od onih što su naročito lepe kad su lepe. Upravljala je sama, i sasvim sama i bila u mašini. To je bilo prvi put posle dvadeset i nekoliko meseci da sam video ženu i zbunih se, zbunih se jako. Ipak pritrčah i ponudih joj pomoć koju ona primi sa onim svojstvenim i otmenim osmehom zahvalnosti. Ja joj, zaista, nisam bio izlišan, i posle kratkog vremena mi smo, radeći zajedno, promenili gumu i sve doveli u red. Ali za sve vreme dok smo se vrzmali oko onog točka ja sam bio neobično nemiran: ruke su mi drhtale, glas mi je bio tuđ, pogled zbunjen, a grlo sasvim suvo. Ja sam se bio potpuno izgubio onoga časa kad se moj pogled, slučajno, zaustavio na njenim sasvim malim i kao ruka tankim nožicama. Kad bih ja imao vremena da se duže zadržavam na ovome, kad bih ti ja potanko opisao utisak koji su na mene učinile one dve tako male, suptilne, uske i šiljaste cipelice, što su obilazile oko mene i trčkarale čas amo čas tamo oko mojih nezgrapnih ratnih čizama i usred one divljine borovima pošumljenih bregova, ti bi me, može biti, i razumeo. Ali ja moram ići dalje pa ma ti i ne bio u stanju da osetiš: koliko dve tako suptilne male nožice mogu da opiju čoveka koji ženu nije video skoro tri godine, pa je, posle toliko vremena, prvi put susreće usred planine po kojoj ljudska noga pre rata nikad i nije prošla.

Kad je ona iščezla, a ja opet ostao sam, osetih kako mi se srce zgrči, kao da ja bez onih malih cipelica ne mogu više ni časa da živim. Za ono nekoliko brzih trenutaka one me toliko behu uzbudile, toliko raznežile, da mi grubost mojih ogromnih čizama, cele moje konstitucije i spoljašnjosti, topova koji su ostali da vrebaju gore u amplasmanima, mojih vojnika i drugova i sve one divlje prirode oko mene, pritisnu do takve odvratne neizdržljivosti, da sam, Bog mi je svedok, pomislio i na sam zločin bekstva. Zamisli, ni stas, ni oči, ni lice, ni kosa, ni grudi, samo nožice, sasvim male fine cipelice, zaneše me do potpunog zaborava svih briga i svih dužnosti pored kojih dotle ništa drugo nisam ni video! Ja proklinjah rat kao nikad dotle, i kao nikad pre toga zaželeh da se on najzad svrši pa da pronađem ovake iste fine male cipelice koje bih znao da ljubim ludo, sa nežnošću koju nikad ni prema čemu u životu nisam osetio, sa ljubavlju koja se, činilo mi se, nikad ne bi mogla utuliti. I tako i svim tim raznežen, očaran, opijen, skoro uplakan, ja se povratih u zemunicu, da sanjam o svršetku rata, koji sam toliko mrzeo i toliko puta nazivao najodvratnijim ljudskim poslom, ali u kome sam, isto tako, postao mnogo boljim čovekom, poučavajući se iz njega plemenitim i često korisnim stvarima.

2

Kratko vreme od ulaska vojske ja se opasno razboleh od gripa, a morao bih se razboleti inače, jer sve što sam video, kad smo se ovamo vratili, bilo je tako žalosno i sramno. U ritama, skoro gola, zemlja je činila utisak devojke koja se podala, pa se propila i tako osramoćena, tako raskalašna i pijana, ponudila bratu. I sad mi je mrsko do užasa kad se podsetim prvih dodira sa onima, o čijoj smo gordosti i vernosti toliko i tako naivno sanjali dole u mukama, a o čijim gadostima saznadosmo tek pošto prođoše oni prvi dani besmislene radosti i kad je sve bilo dockan da se preduzme i osveti.

A zanimljivo je, bogami, kako se brzo mirilo sa svačim, u iznemoglosti duha, šta li, ili valjda, iz navike na sva moguća čudesa. Moram ti priznati, nemam kud, da sam i ja bio jedan od onih što se sa svačim mirio brzo. Tako se, čim sam ozdravio, zaleteh u sva moguća razonođenja, tvrdo rešen: da odsad strpljivo podnosim sve nepravde, da se što je moguće manje žalostim i ljutim, i da otpočnem, najzad, misliti jedino na sebe i na svoj duševni mir. A u palanci gde sam bolovao bio sam dobro poznat, i po familiji koja je uživala veliki ugled i po svome dosta lepom glasu iz rata. Ja sam imao trideset godina, novu artiljerijsku uniformu kapetana i beli orao s mačevima na prsima. Ja sam bio rado primljen, voljen i omiljen zbog svoje skoro smešne iskrenosti, zbog vesele naravi i kao pevač koji se nikad nije dugo molio da pokaže koliko i šta u tome zna. Pevao sam, pričao, igrao i umeo da unesem radosnog i živog raspoloženja, smeja i oduševljenja u svaki skup, koji, ne znam, da li bi bez mene i mogao imati kakvog smisla. I to je tako išlo sve dok me jednoga dana ne uzbuniše dve cipelice (baš iste onako sanjane) jedne plavuše ne osobito lepe. Znam samo to: da sam smesta osetio kako one moraju biti moje i znam da je uvek moralo da bude ono što sam hteo, pa je tačno tako i bilo. Osvojio sam je na juriš pa sam bez muke postao verenikom devojke koja nije bila naročita lepotica, ali je bila sasvim po mom ukusu, devojka idealnih kvaliteta.

Posle toga među nama nije bilo ničeg osobitog. Voleli smo se i odnosili po onom redu i po onom postupku kako je uvek bilo i kako će uvek biti, i s nama se dešavalo sve ono što se dešava među verenicima, naročito kad ovaj odnos traje nešto duže nego što bi trebalo. Svakako bilo je i mučnih trenutaka zbog moje ljubomore. Ali to je neizbežno bilo jer ja sam u tome prilično arnautskih pogleda. Ja se nisam mogao složiti, na primer, da žena koju volim, u mome odsustvu, provodi vreme s drugim. Jer kad ja pustim ženu da, recimo, s drugim uživa u prirodi onda šta? Šta sam dopustio? Dopustio sam da on deli s njom draž onog uživanja, da se spaja s njom u tome itd. A ja je volim i dragoceno mi je baš to da samo ja jedini s njom delim onu radost, ushićenje itd. Mrzi me o tome da pričam.

Pa i pored toga išlo je, uglavnom, dobro, jer smo već jedno na drugo bili navikli. Ja moram voleti stvorenje koje mi je odano i koje mene predpostavlja svima drugim stvorenjima. Ja sam na frontu plakao kao kiša onog dana kad su mi ukrali moga divnog tičara Morica, koji je naročito znao da se ulaguje (kome nikad niste smeli reći „marš“ toliko je bio osetljiv i fini) i koji se od mene godinama nije odvajao.

Dakle tako, ništa osobito i naročito, sve dok njen otac, i protiv svoje i protiv svih nas nade ne zadobi jednu vrlo zavidnu situaciju u Beogradu. Tako se oni smesta odseliše, pa uskoro i mene tamo premestiše. Ja sam već bio skinuo svoju uniformu, pa sam u svome predratnom odelu, koje nije u svemu odgovaralo poslednjoj modi, odlazio na svoje časove u gimnaziju. Nije to bilo bez uticaja na moju verenicu (prosto me stid da to kažem) što sam ja skinuo svoju uniformu i što su vojnici, podoficiri i mlađi od mene oficiri, prestali da me pozdravljaju, ali tako je moralo biti i ja sam joj to morao odbiti na mladost... Priznajem to: da se nikad u Beogradu nisam dobro osećao. Srbenda, palančanin, ja sam bio zaljubljen u onu tamo tišinu palanke, u onaj miran i redovan tok njenih sporih minuta. Ja sam voleo njeno čisto jutro, puno radosnih pokreta, jutro što krepi i podiže dušu umornu i pomućenu onim kalamburom prestonice. Voleo sam da poranim, rano da izađem izvan varoši, gledam u plave daljine, gazim po rosi, slušam trubne zvuke i sretam čete što idu na vežbanje; a kad sunce odskoči da se vratim u probuđenu varoš. Smej se ti koliko ti drago! Ja sam čak uživao da gledam ćifte kad, okupljeni oko mesarnice, posmatraju krvavo meso ili se uz prve kafe ogovaraju pred kafanama, da se posle raziđu i produže to isto po ladovinama ispred dućana. Sve tamo ide polako, prosto svojim redom, ujednačeno i moji su nervi uvek mirni. Moji su nervi uvek mirni, a to je najvažnije. I probudi li me noću apotekarski pomoćnik, student ili oficir, pesmom ili violinom, pred kućom lepotice proglašene zimus kraljicom bala, ja se ne ljutim. Bogami, časti mi ne ljutim se; znam da i oni imaju smisla za meru, čak i ti apotekarski pomoćnici, i da beskrajna, iako letnja, noć ima suviše mrtve tišine i za mene. Eto takav mir, planinski, pun, voleo sam, mir u koji sam pokajnički bežao uvek kad sam, zavitlan olujom prestoničkog života, hteo da se povratim iz duševne pobrkanosti u koju sam zapadao i koja me je tamo redovno obuzimala.

Ali se nije imalo kud i ja sam morao otpočeti ovaj novi život, svestan da nisam onde gde je moje pravo mesto, da sve više postajem rastrojen, pobrkan i zbunjen i da mi ostaje još jedina nada: da se oženim što je moguće pre i živim, posle toga, po svojoj volji. Samo što ovo poslednje nije nimalo lako bilo. Jer, zavitlani novim životom više nego ja, roditelji moje verenice i ona sama, sasvim pogubiše glave pune prečih briga od mene i mojih planova. Bezbrojne nove veze i već možeš zamisliti sve što je izazvala njegova nova situacija i dr. U njihovoj kući, koja se otvori za najelegantniji svet prestonice, za tzv. lavove i lavice salona kao i sve nemoguće skorojeviće, ja sam se osećao sve mučnije. Jer, kakav sam ja među njima izgledao? Kako sam se ja tamo osećao? Zamisli me samo! U svojim amerikanskim cipelama, ja, tigar palanačke „velike sobe“, bio sam ovde nemoguć, sasvim nespretan; odskakao sam toliko da sam više puta u mnogim očima onih lavica čitao jasno čuđenje: otkud sam ja, uopšte tu, u toj kući, ko je to poludeo da me tamo pusti onako staromodnog i bez „šimi“ cipela?

Ja bih slagao kad bih tvrdio da me moja verenica, u to vreme, nije volela. Naprotiv; samo što ona za to osećanje nije imala vremena, iscrpljujući se neprestano posetama, koje je primala i vraćala, pozorišnim predstavama i balovima koje nije propuštala. Da, ja ne mogu reći da me nije volela, ogrešio bih se. Ali mogu reći, a da se ne ogrešim, da me je često i zadugo zaboravljala. I oko toga, i oko puno sitnica, mi smo sve češće dolazili u sukob, počeli smo da se naširoko objašnjavamo i, prirodno, da se ne razumevamo. Prebacivala mi je ona što se ne prilagođavam ovome ili onome u novim prilikama, što ne pojmim da se bar na glavne balove mora ići, što sam sve mračniji i nervozniji; a ja sam joj zamerao podražavanje njenim drugaricama koje mi se nisu dopadale i, u ophođenju, sve veću izveštačenost koju sam iskreno mrzeo. Ja se nisam varao, ja sam jasno video da je sve pošlo naopako i u raznim pravcima. Nije mi, pored toga, izmaklo da primetim: kako mladi ljudi obleću oko njenog oca i kako se on sve više od mene libi kao da mu se činim pomalo priprost za njegov novi položaj, a najposle sam osetio i to, kako svoju verenicu počinjem voleti nekako drukče, ne kao ranije, nego nekako slično kao kad se voli sestra od tetke ili tako šta svoje i blisko iz familije. Zbog svega toga stradao sam i u unutra osećao sve veću smetenost, sve veći nemir i nespokojstvo.

Jedno jutro uskočio sam na tramvaj za gimnaziju. Bio sam neispavan, nervozan, jedva sam se držao na sasvim umornim nogama od kojih sam inače patio. Ulazeći unutra ja sam prosto oteo jedno mesto do samih vrata, ne obzirući se što su neke, čak starije od mene, dame ostale stojeći, pa se tiskale i ćuškale nezgodno pri kretanju prepunih kola. Skupljen tako u onom uglu osećah se vrlo neprijatno, pa se ne usudih ni da pogledam okolo sebe, uveren da me zbog ove nepristojnosti posmatraju s prezrenjem, utoliko većim što se onako naoči činim čovekom sasvim mladim. „Kako je to nepravedno i kako ljudi brzo sude o svemu, pomislio sam ljutito. Eto, uveren sam, svi misle da sam iz besa, onako iz drskosti ili nevaspitanja, zauzeo to mesto i seo ovde, a ne znaju da sam prosto morao, jer se ne mogu održati na nogama i jer sam umorniji i namučeniji od svih ovde skupa u kolima.“

I ljut zbog ovog kukavičluka, večitog nekog urođenog ustezanja i obaziranja na to što će ko o meni pomisliti i kako će me pogledati, ja se osmelih da podignem oči i da se slobodno i drsko obazrem oko sebe. I u tom trenutku moj se pogled zaustavi na neobičnim očima jedne žene, koja je sedela na klupi preko puta mene, i svakako i po svemu bila Ruskinja.

Ja sam čovek nenormalno upečatljiv. Otkud to ja ne znam, ali sam smesta osetio ovo, i zakleo bih se i izgoreo bih zato, da je ona tačno znala šta je tog trenutka u meni što me je mučilo, da je savršeno razumela moj položaj. Zbunjen, ja sam neprestano lutao pogledom preko onih lica u kolima, ali se redovno i sve češće zaustavljao na njenim očima koje su mi govorile tako jasno da bih poludeo od čuđenja: „Sedite sasvim mirno, ja vas potpuno razumem, vidim sve iz vaših očiju.“ Otkud to tako ne znam, ali mi se učini tog istog trenutka da bi ova žena ovde mogla razumeti, kao nijedna druga, sve moje muke, ako bih joj otkrio. Pa potpuno uveren u to ja je pogledah zbunjenim i tako očajnim očima koje su govorile da sam sve na svetu gotov radi onog olakšanja. Ona je sedela sasvim mirno i pogledala me još jedanput tako otvoreno, tako dobro i sa toliko plemenitosti da sam sasvim bio zaboravio gde sam i šta je sa mnom. Ja propustih stanicu gde sam imao da izađem i ostadoh u kolima sve dok ona ne siđe. I tako sutradan, pa idući dan, i mesec dana zatim ja sam činio to isto, čekao je uvek na stanici sa koje je polazila, prateći je redovno, sve više zaluđen njenim očima, toliko dobrim da bih svisnuo da ih ne vidim jednog jedinog dana.

Mesec dana posle prvog susreta, jedno poslepodne, primetio sam na nekom zidu reklamu velikog ruskog bala koji se isto veče davao u jednoj od velikih beogradskih sala. Čim sam to pročitao, pomislih: da bi se na tom balu mogao upoznati sa ženom čije su oči čudnom snagom zadržavale dalje rušenje mojih nada. Ja brzo odjurih svojoj verenici da je pitam, da li bi htela ići na ovaj bal, čiji program hvalih, i sa nekom neobjašnjivom nadom da će ona odbiti da pođe. I zaista, očarana programom, ona me uveri da joj ništa žalije nije nego što ga, sprečena nazebom, mora propustiti. Zatim stade navaljivati da ja idem bez nje, moleći me uporno da joj to učinim, a da pre bala dođem kod nje da me vidi kako izgledam. Ja joj, najzad, obećah, duboko dirnut onom njenom dobrotom, umiljatošću i srdačnošću kakvu odavno od nje nisam osetio. I u tom času ja potpuno zaboravih da sam, po planu, hteo da ona odbije, pa je iskreno, skoro plačući molih da pođe sa mnom ili da mi odobri da ne idem ni ja. U tom času ja ljubljah svoju verenicu svom iskrenošću jednog srca koje, uveliko poremećeno, beše na putu da poludi. Ali ona osta pri svome i ja sam morao doći da me vidi. Kakva umiljatost, kakva nežnost, kakva osećanja! Šta je meni bilo da posumnjam?

Naivan, dobri moj, tek docnije otkrio sam ja zašto je ona odbila moj poziv. Kao i ja ovoga večera o ruskom balu, tako je i ona želela da bez mene bude na dvorskom, za koji se uveliko i potajno od mene odavno pripremala. Kako je njoj samo išlo naruku to, što ja idem bez nje, sasvim sam, i još na njeno žestoko navaljivanje!

3

Tako je nekako teklo dotle i nadam se da ovo nije ni pobrkano, niti sa nekim osetnim prazninama. (Za sve vreme ove ispovesti osećao sam ipak nekakvo olakšanje i nekakvu nadu nabolje, kao da se s mene neki strašni teret skida i u glavi mnogo štošta razbistrava.)

Koncertni deo bio je pred svršetkom, a ja sam neprestano tražio ženu zbog koje sam došao na bal, sve nestrpljiviji i sve nervozniji što je nigde nisam mogao ugledati. A kako se program već bližio kraju, to sam sve više verovao da ona i neće doći, pa sam se čudio kako sam se i mogao zanositi onom nadom. U tim trenucima pomišljao sam na verenicu, na njenu širokogrudost, u tome tako neobičnu kod naših žena, i na onu umiljatost i nežnost sa kojom me je ispratila ovamo. U tim trenucima ja sam je tako voleo, da se divim i sad kako me onaj besni nastup kajanja i uzbuđenja nije smesta podigao i vratio k njoj, da joj se ispovedim o svemu i da je pokorno umolim da mi oprosti. Ali se zadržah još neko vreme, pa tek što sam ustao da pođem, kad se ona žena najedanput odnekud pojavi. Uznemiren, zbunjen i uzbuđen do nesvesti ja sedoh ponova na svoje mesto i najedanput zaboravih sve, ali sasvim sve zaboravih o čemu sam maločas mislio. A žena zauze svoje mesto, pa me ubrzo primeti, zaustavljajući svoj dobri pogled na meni i ne krijući zadovoljstvo što me vidi.

Čim sam je ugledao, odmah sam stao misliti o tome kako da joj se, posle koncertnog dela, približim. A kad igra otpoče, ja se uzmuvah na sve strane, ne znajući sam ni koga tražim ko bi me s njom upoznao, ni kako, uopšte, mislim to da postignem. Ali, šarajući amo-tamo među svetinom, ja iznenada čuh svoje ime, izgovoreno sasvim iz blizine. Ja se obazreh, i, tražeći zbunjenim očima, spazih krasno lice jedne svoje mlade ruske poznanice iz poslednje godine moje nove službe ministarstva. To milo stvorenje, sa očima tako naivnim i uvek punim one religiozne uzbudljivosti, zaradovalo bi se redovno pri svakom našem susretu i kad god bi me ugledalo, pa me i sad pozdravi tako radosno i sa toliko uzbuđenja, da mi se učini kako, od tog pozdrava oko mene blesnu nešto sasvim novo — sjajno, kako bih to rekao, nešto sasvim zanosno, kao neočekivana svetlost neočekivane sreće.

Prva moja misao, dok sam joj stezao kao papir tanku ruku, bila je: da bi me ona mogla predstaviti ženi, koju sa nekom strepnjom u srcu, nikako više nisam smeo gubiti iz vida. I ta pomisao razdraga me toliko, da sam osećao kako mi se lice preobražava u jedan tako radostan izraz kakog ranije sigurno nikad nije doživelo. A ova radost kao da se prenese i na nju, jer i njeno lice odade najednom taku sreću, da sam pomislio: kako i ona, samo mi nije jasno bilo zašto, toga časa doživljuje najlepši momenat života. Baš utom ona žena ustade i sasvim sama pođe sredinom sale. Neiskazano uzrujan ja se obratih ovamo, ja rekoh: „Vanja, da li slučajno poznajete damu koja prolazi eno onamo?“ Ja ne znam kakav sam tada izgledao. I ne pomišljajući na kakav god utisak od toga, ja je pogledah skoro preklinjući; kad, najedanput, u njenim očima sevnu nešto kao zaprepašćenje i ona sva, sva uzdrhta. Ne znajući u čemu je stvar i zbunjen još više njenom iznenadnom bledoćom, ja zaustih da je pitam, ali se ona pribra. „Da“, reče, „da, poznajem. Hoćete li da vas predstavim?“ I, smešeći se sasvim usiljeno, dok sam ja oklevao i dosećao se otkud je ova njena zabuna, ona me povede kroz gomilu. Sva u nervoznoj drhtavici ona promuca nešto o mojoj velikoj želji da upoznam, izgovarajući moje ime, kad nekako presekosmo put njezinoj poznanici koja se zaustavi. Onda, malo posle, i još bleđa, ostavi nas ona same pa iščeze. Ali se ona drhtavica sad prenese i na mene i smeten, pobrkan, lud od one blizine očiju, od čega li, ja jedva što promucah nekoliko fraza, posle kojih se i mi brzo rastavismo. A malo docnije bio sam na ulici. I tamo, na toj ulici, ja sam te noći ostao do svanuća. Te noći ja sam toliko podjednako voleo sve tri žene, toliko podjednako da moj razum... al kakav razum, on je mene sasvim bio napustio.

Ja sam već bio pojurio u sunovrat i od onog večera nikakve veze, nikakvog smisla nigde i ni u čemu nisam mogao da pronađem. Ja sasvim više nisam umeo da mislim (o kakvom radu ni pomena) i osećao sam jasno samo jednu stvar: da stvarno volim, da podjednako volim nekoliko žena, a na razne načine, i da mi je nepoznato da je negde i nekad to bilo moguće. Ali u onoj zabuni kao da mi je bilo ostalo nešto malo nade: ja sam verovao da će me žena, koju sam uspeo da upoznam na onom balu, jedina moći spasti. I ja se usudih da je pronađem i da joj iskažem sve što sam imao. To je bilo jedne večeri kod pozorišta gde sam je prosto na silu zadržao. Neiznenađena, ona mi odgovori odmah da je udata i vrlo srećna da me jako žali, ali da mi ničim ne bi mogla pomoći. Ja sam se pretvarao (to jest ne znam da li sam tada istinu govorio ILI nisam) da od nje ništa i ne tražim izvan prijateljstva njenih očiju koje bi me spasle. Ona me umoli da se vratim svojoj verenici, ali ja se zakleh da to ne može biti i da ću naprotiv, zbog nje, morati raskinuti. Tada sam osetio potajnu želju da razorim i njenu sreću.

Ali beskrajna je ta gnjavaža kad bih se ja na svemu što je bilo zadržavao. Nego posle dvorskog bala ja odoh svojoj verenici. I bez okolišenja, sasvim otvoreno, ja joj otkrih pravi pravcati razlog odlaska na bal bez nje, kad mi ona, sa svoje strane i sa istom iskrenošću, priznade istovetnu pobudu. Mi oboje, posle toga, osetismo neko olakšanje i rastasmo se zauvek, a ja požurih ženi čija mi sreća nije više davala mira. Ja slagah da sam sve veze raskinuo samo zbog nje. A kad mi ona reče da se boji za mene i da bi me nekako htela spasti ja je uverih da ću je ostaviti na miru baš sada kad sam slobodan. Ja sam verovao da ću je ovom taktikom zbuniti. I kad se već nisam mogao prikupiti sav za jednu jedinu ženu kako sam sanjao, ja se ustremih da ia juriš rušim sreću drugih.

Posle nekoliko dana saznao sam da se moja verenica, koja mi je to bila tri godine, verila s drugim. Nemoguće je da je iz ljudskih grudi kadgod izleteo mnogo očajniji krik nego što je iz mojih kad sam to saznao. I ja, koji sam želeo raskid, poludih, poludih onog časa kad mi je jasno pred očima puklo: da će stvorenje, koje sam za svoje smatrao ravno tri godine, pripasti drugom.

Jedno veče, posle toga, sedeo sam u svojoj sobi, u mraku, sa glavom u mokrim šakama, i plakao sam kao dete kad su se vrata naglo otvorila i neko upao unutra. Ja skočih i upitah ko je, ali u isti mah onaj neko pade na moje grudi. „Slobodna sam, slobodna sam, tvoja sam, spašću te“, govorio je i grlio me tako snažno da mi je taj zagrljaj, najprisniji i najtopliji, svedočio o najiskrenijem, o sasvim pobesnelom osećanju i odanosti onoga koji me grli. U trenutku ja zaboravih sve, sav bol, i mišljah poludeću od radosti. „Dakle raskid, raskid, hvala, kako sam srećan, kako sam srećan“, šaputao sam kroz plač i svom snagom mučio ženu koja mi se predavala.

Kad sam malo zatim upalio sveću, ja jeknuh tako bolno, ja ustuknuh tako zaprepašćen, da žena koja je stajala preda mnom vrisnu, pa me prihvati da se ne srušim. Bila je to jedna javna žena koju sam davno bio napustio i koja je poletela k meni čim je čula o mom raskidu. Ali se brzo povratih, jer mi se učini da u njenim očima i u njoj vidim nešto tako popravljeno, preporođeno, oplemenjeno i novo baš sve ono i onako isto kako sam i očekivao od stvorenja koje me je trebalo spasti. Ali to je bilo za trenutak. Jer posle toga n od toga dana, kao da sam dotle bio sav u lancima, pa oslobođen odjednom, ja osetih jasno svu laž o onoj potpunoj dovoljnosti jedne žene, svu laž o mogućoj sreći i spokojstvu sa jednom. Oslobođen tako, ja tek tada osetih i svu slast one slobode da pomalo budem neki paša onog harema ženskih duša o kome govori Arcibašev. I tako, od jutra do mraka, svakog bogovetnog dana, jurio sam za svima, gonio sve i svuda, otimao od svake pomalo, davao svakoj pomalo. I hteo sam sva usta, sve grudi, sve kose, sve osmejke, ogorčen što sam toliko vreme izgubio, u pustom strahu da svega toga ne ostanem željan. I nijedna druga misao, ništa drugo, baš ništa osim žene, nije više zanimalo ni moj mozak, ni moj duh, nijedan deo moga bića.

Sedeo sam, neko veče, pred jednom od velikih kafana, gde je za okruglim stolovima oko mene bilo puno lepih žena. Bio sam rastrojen toliko da sam na svakog, ko bi me bolje zagledao, morao činiti utisak ludaka. Mislio sam o onoj mojoj neverovatnoj i neprirodnoj strasti za četiri žene i na to: kako da umirim, da povratim, da spasem kako bilo onaj bedni ostatak svojih sasvim poludelih nerava. Ja sam o tome mislio, a u isto vreme, sa nemirnim očima leteo na sve strane, u nervoznoj želji da što pre privučem pogled ma koje od dama što su oko mene sedele. Najzad me najviše zanese neobičan, fini osmejak jedne od njih, te je stadoh posmatrati sve dok me nije primetila. Ali baš utom pristigoše druge, pa, kako nigde ne nađoše mesta, umoliše me da sednu za moj sto. I kad ja ljubazno dopustih, dotičući se šešira, jedna se od njih namesti do mene. skoro sasvim uz mene. Ona je imala ruku punu, oblu, belu i sasvim golu i ta ruka takođe privuče jedan deo moje, na sto strana, rasturene pažnje. Ja se tada uznemirih još više i učinih ovo: dok sam zaljubljenim očima posmatrao ženu prema meni, ja, u isto vreme, vrlo oprezno i pažljivo stadoh milovati fine malje na ruci žene koja je sedela uz mene i koja se i nije protivila. Ali dok sam se naslađivao time naiđe treća, lepša od svih pređašnjih i sede sasvim blizu nas. i opet, ja sve učinih da i njenu pažnju na sebe privučem. U tom pokušaju, međutim, i tek što sam za nju spremio naročiti izraz, ona žena prema meni, koju sam prvo posmatrao, uvreba me. I kad ja, tako uhvaćen, onaj isti spremljeni izraz, htedoh upraviti njoj, ona se najednom i na moj užas prekrsti sa odvratnošću. Ona beše videla sve.

U tom trenutku, taj krst ove žene osvesti me do užasa. Ja se naglo podigoh, pa, osramoćen kao nikad i kao da je ceo svet primetio sve, pojurih kući. U celoj svojoj prošlosti, koje sam se toliko stideo, koja mi je toliko mrska i odvratna bila, nisam, čini mi se, nikad samome sebi toliko prljav izgledao. Ali ono najstrašnije što sam tada osetio bilo je: da ima nešto u meni svidrigajlovsko u najvećoj meri, nepopravljivo u mojoj kvarnoj krvi, da je to kakav je čovek u onome glavna stvar života i da tako dalje, sa tom gadnom prirodom, i nema nikakve vrednosti živeti; ja sam bio načisto da je sav moj san o boljem i čistijem životu nepovratno propao.

Te noći uzalud sam pokušavao da zaspim: ubiti se, bilo je jedino i sve čime sam sav bio ispunjen. (Priznajem da su mi i druge stvari, vrlo važne, išle naopako i da se inače sve bilo skupilo protivu života). Da to izvršim što pre hrabrio me je i davao naročitu odlučnost jedan nedavni slučaj samoubistva nekoga mladoga oficira, potporučnika, koga sa krvavom rupicom na srcu nađoše u jednoj od skrivenih aleja parka u Košutnjaku. Ovaj mladi čovek ne beše za sobom ostavio nikakva pisma. Govorilo se, posle toga, da je on sebe kaznio zato što je, u prvom dodiru sa ženom, zadobio neku gadnu bolest. On je nađen usred cveća, na jednoj krasnoj uzvišici borovog parka, gde se ubio pri zalasku sunca. On je bio devojački lep, ali je njegovo lice odavalo užas jedne strašne patnje koju je tako odlučno uspeo da prekrati. Zamisli samo, koliko besmrtne osetljivosti u jednoj duši tako uzvišenoj, detinjskoj i čednoj, tako dostojnoj da se rajski odmara usred onoga cveća! I zamisli kakvu sam smrt ja onda zaslužio!

Te noći odlučih da u okolini Beograda potražim kakvo smetlište, đubrište i mesto gde ubijaju pobesnele pse ili tako šta i tu, kao neka strvina, završim sa životom. Činilo mi se čak i to malo, pa sam tražio nešto drugo, prljavije i od toga.

Bila je prošla ponoć i ja sam, sav klonuo, sedeo za stolom, misleći o tome, kad me san i bunilo osvojiše. Glava mi se zanosila sve više i više i, postepeno, sasvim se izgubih u onom teškom zanosu pred najčvršćim snom koji tek što me nije savladao. Tada, kao iglom žacnut, osetih najedanput krilance leptira kako se dotače onog svilenog graničnog končića, te me strašnom opomenom, jedinstveno mučki, trže iz zanosa. Kao mahnit ja poskočih sa stolice i zgrabih revolver koji je ležao na stolu. Srce mi tako snažno zalupa da me zaboli, um mi se pomrači, a glava zanese, kad najednom ugledah pravog pravcatog leptira, baš istog onakvog kakvog sam zamišljao u glavi, gde mahnito obleće oko moje lampe, udarajući svom snagom o staklo i zučeći tako oštro i prkosno kao da mi prži i struže nešto u samoj srži mozga. Ludo prestravljen ja pokušah najpre da ga uhvatim, i to levom rukom pod koju mi nekako zgodno podiđe, ali ne uspeh. Onda, sasvim mehanički, okidoh inače labavi oroz revolvera. A tada, Bog mi je svedok, pucanj odjeknu, lampa se preturi i pršte u hiljadu parčadi, a ja se, koliko sam dug, stropoštah na patos. Posle su uleteli u moju sobu i ja sam muke imao da objasnim: kako je to bila samo ludost moje nepažnje sa revolverom koji sam ispustio. I tako sam ih umirio. I tako sam ja njih umirio, ali sebe nisam mogao, niti mogu, niti bih ikad mogao.

Dve noći, jedna za drugom, prođoše mi, posle toga, u groznoj nesanici i leptir mi se obe noći povraćao u glavu da me kinji, da me muči i mrcvari do bukvalnog besnila. Međutim i to bi se nekako moglo izdržati. Ali dve iduće noći dogodi se nešto neiskazano užasnije. To je bilo ovako: najpre mi se pojavi odnekud onaj lepršavi pramičak svesti o tome da sam budan, pa iz njega, kao obično, on, onaj leptir (i baš onakav kakav je obletao oko lampe), zatim (a u tome je sav užas), zatim iz njega drugi, pa treći, pa četvrti, pa čitav roj i rojevi, dok naposletku ne počnem osećati pravu vejavicu takvih leptira koji lete, gužvaju se, šenangleziraju i zuče po mojoj jadnoj glavi kao po košnici, pa mi piju i sišu nešto unutra, tako da Mi ništa slađe ne bi bilo nego da ovu glavu izgorim u nekom žaru ili da [je] svu iseckam i zdrobim ispod kakvog žrvnja. Eto i maločas zadremao sam usred pisanja, pa isto, te kao što vidiš nema mi spasa, nema, nema, nema mi spasa. Zbogom! Poslušaj me: oženi se i budi i živi i umri bolji od mene. Zbogom! Zbogom! Zbogom!

Kad sam ono jutro primio pismo moga prijatelja i to preko nekoga grbavog dečka, čistača obuće dole negde oko železničke stanice, ja sam, ubeđen da je već sve i sva dockan, ipak pošao njegovoj kući. „Jadni čovek, mislio sam, šta je drugo i mogao učiniti, kud se mogao denuti i kako se mogao boriti i na kraj izaći sa tolikim leptirima u glavi punoj verenica, žena, Ruskinja i, šta ti ja znam još kakvih, živih stvorova i stvari. Sreća je moja, razmišljao sam dalje, što mene nije pitao za savet, jer mu, i pored toga što još nisam počeo osećati toliko mnogo buba u glavi, ništa ne bih mogao pomoći, a posle bih sebe krivio i prebacivao što nisam mogao. Začudo mi je uvek, da, idući njegovoj kući, nisam nimalo osećao od onog nemira i uzbuđenja koje obično obuzima ljude u mojoj koži. Naprotiv, i meni je, izgleda mi, nekako lakše bilo što je najzad svršeno sa onim bezbrojnim leptirima, koji su toliko dosađivali mome jadnom prijatelju pa mu čak i pili nešto i u onako žednoj glavi. Kad sam ušao u kuću i tužnoga lica upitao, odgovoriše mi da ni oni pojma nemaju o mom nesretnom drugu, ali da veruju da je negde otputovao, po svom običaju da nikoga ne izveštava. Kad sam to čuo, ja se reših da se zbog svega toga nimalo ne uznemiravam, jer sam se sad, naročito s obzirom na njegovo iskustvo, starao o svojim nervima koje sam pošto-poto hteo da sačuvam svih mogućih leptira i drugih sekiracija. I tako prođoše nekoliko dana. Ali jednom prilikom ja slučajno saznah da se moj prijatelj od nekog vremena nalazi u jednoj od ovdašnjih bolnica. Sad je već stvar stajala drukče i ja odjurih tamo da ga potražim i da mu koliko god mogu pomognem. I, zaista, nađoh ga u jednoj svetloj sobi ogromne bolnice, čiji su prozori gledali na ulicu, a sa ugipsanom nogom, opruženog na jednom gvozdenom bolničkom krevetu. Kad sam ga, više afektirajući, zagrlio i malo se odmakao od njega, oči su mu bile pune suza, ali dosta vedre, ispavane i pametne. „Slušaj, reče mi odmah posle pozdrava, sedi; sedi evo ovde pored mene i neizostavno učini mi ovo što ću te, pre svega, moliti: vrati mi ono pismo, molim te, vrati mi ga odmah. „Dobro, rekoh, lako ćemo za to, nego reci mi, je li, životinjo jedna, šta je s tobom?“ „Slušaj, navali on ponova, vrati mi ono pismo, pre, pre svega vrati mi pismo.“

Ali ja sam čovek jakih nerava, a osim toga, znam i umem prilično s bolesnicima, naročito nervnim, te ga sklonih da se zbog toga nimalo ne uzbuđuje, nego da mi lepo, polako i potanko, ispriča šta se to dogodilo i kako se ratosiljao onolikih leptirica zbog kojih, vidim, leži sa ugipsanom nogom i sa puno nekih ogrebotina i modrica na obrazima. I on, na moje navaljivanje, pristade i ispriča mi sve, baš sve. Šta je, dakle, bilo? E pa, dakle, evo šta je. One noći, kad je završio pismo, u kome nije propustio a da me ne posavetuje da se ženim, i dao ga onom grbavom dečku, koji mu je nekad raznosio mnogo veselija pisma, on ti se lepo spremi da potraži smrt, i to ovako. Odlučio se on da skoči sa petog, šestog, sedmog ili osmog sprata jedne od novih građevina na koju prvo naiđe a) pošto u oba revolvera, kojima je raspolagao, nije bio siguran, b) pošto toliko žara koliko mu je trebalo da izgori svu glavu nije bilo i v) pošto ni o žrvnju nije moglo biti reči. I zaista naiđe on vrlo brzo na neku veliku kućerinu što se zidala u blizini njegova stana. I pošto se pažljivo obazreo oko sebe i uverio se da je sam on uđe. Krijući se da ga kogod ne primeti, on se s mukom nekako, sprat po sprat, i kroz neke mračne hodnike što su još zaudarali na vlagu, uspuzao najzad do samog krova kobne zgrade. I u taj par, eto u taj mah, bacajući poslednji pogled na nove i stare krovove Beograda osvetljene mesečinom, s prokletstvom svoje nesretne svidrigajlovske krvi i leptira što mu ispiše sav mozak, zatvorenih očiju, stegnutih zuba i pesnica, surva se on dole. Ali kako, gde dole? S početka on nije bio svestan. A samo nekoliko trenutaka zatim, oseti on jasno da se u večnost još nije preselio, nego samo grozno i privremeno zaglavio, zapetljao i zamrsio usred nekih skela, kaiša, konopaca, čekrka, žitkog maltera i dasaka, prvoga sprata odozgo, od krova. Tada se on uzaman i bez uspeha stao koprcati. I koprcao se tako sve do svanuća, kad je stao osećati bol u nozi i kad je naišao neki radnik koji ga je odmah primetio, odmotao ga i ukazao mu prvu pomoć. Umoljen od njega da nikom ništa ne govori, i dobro za to nagrađen, radnik ga je preneo u bolnicu, gde je on, razume se, slučaj predstavio sasvim drukčije. Eto tako, eto, dakle, tako. „Lepo, a leptiri, a šta je s leptirima, upitao sam ga, jer sam, na svaki način, hteo da saznam, šta je s glavnim krivcima. Video sam da mu nije pravo pa se ipak nasmešio. „Ne diraj me, ne muči me, zar mi je lako? Uostalom, ja sam tvrdo hteo.“ Ali je posle sasvim popustio. Poverio mi je da spava kao zaklan sad kad su mu bolovi uminuli. Čak mi je pričao, kako se tu, u bolnici, upoznao sa nekom divnom mladom devojkom kojoj su operisali tj. odsekli dva prsta na desnoj nozi mali i domali. Upropastila ih jadnica užasno tesnim cipelama. Ova mlada devojka, koja ga dvaput dnevno posećuje, a još ide na štakama, privlači ga čudno. „To što zajedno patimo od noge, šta li“, i oči mu se ovlaže. Priznao mi je da mu je i mala studentkinja Vanja triput donosila cveće.

„A ova slika, a ova slika, šta će ova slika ovde?“ On se zbuni. Na stočiću kraj kreveta ležala je uramljena fotografija njegove verenice. Ništa mi nije odgovorio. A malo posle, i dok smo razgovarali, ja primetih kako se propinje, petlja, muči, podiže na laktovima, pa se vešto trudi da zavara trag. Ali mu nije upalilo. Uvrebah ga ja kako čas-po pogleda kroz prozor tamo negde preko puta. U jednom trenutku ja se munjevito osvrnuh i gle, lepo spazih gde umače, što jest jest, moram priznati, fina, vrlo fina crnpurasta glavica, iza čipkane zavese tamo u onoj kući baš prema njegovom prozoru. I tada se ja razjarih (bogami ne iz zavisti), samo da ste me videli! „Slušaj ti, rekoh, Svidrigajlove Svidrigajloviću, narediću smesta da se spuste ove ovde zavese, da se napolje izbaci ova ovde bivša — slika, da ti se sasvim zabrane posete, ma ko bio, ma ko bio, razumeš li me? Jer, ako ti leptiri ponova jurnu u glavu i kad ponovo nastane vejavica svršio si, gotov si.“ On je bio crven kao rak, on se nije smeo protiviti. On malo poćuta, zamisli se, pa procedi: „Onda mi bar donesi knjiga. Molim te, proberi i donesi ili pošlji, moram nešto raditi.“ „Doneću ti, rekoh, doneću ti, bratac, kako ne. Ti ćeš ležati duže i trebaće ti mnogo knjiga. Doneću ih puno i jedan časopis u kome ti skrećem pažnju na priču s naslovom: Ispovest jednog posleratnog smetenjaka. Neuređena je, razdrobljena, smušena i banalna ali vrlo iskrena. Zanimaće te, znam. Servus!“