Из науке о светлости/0
| ←Преглед | Из науке о светлости (1895) Писац: Ђорђе Станојевић Приступ |
1→ |
| Станојевић, Ђорђе (1895). Из науке о светлости. Београд: Српска књижевна задруга. Државна штампарија Краљевине Србије |
„И рече Бог: Нека буде светлост!“
Првом својом речи раставио је Творац светлост од таме, да у осветљеној природи изведе своје замишљено дело.
И од самога свога постанка, па непрестано, светлост је била и биће извор свега видљивог и невидљивог живота и кретања, не само на нашој земљи него и у целој васељени. Светлост је узрок и повод свима онима појавама, које видимо да се свакодневно дешавају у нашој најближој околини, у нашој атмосфери као и на површини наше земље, на врховима брегова као и у долинама и равницама, у врелим пределима екваторским као и у леденим крајевима поларним. Свима разноликим променама, које на оваком кораку сретамо, узрок је светлост: једне се јављају периодички и правилно, јер зависе од тако исто правилник страна 2 кретања наше земље, друге долазе изненадно и неочекивано и онда у толико више својом појавом, а често и лепотом, изазиваду нашу пажњу. И биле све те светлосне појаве ма какве, оне увек привлаче на се пажњу свакога од нас, како незналице тако и научара: једни им се диве и чуде, а често их се и плаше; други их посматрају, испитују и проучавају…
„И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ.“
Дан и ноћ, праћени јутром и вечером, јесу најпростије, најчешће, најобичније и најпознатије светлосне појаве на нашој земљи. Па каквих огромних промена у сјајности, у ниансама боја, у растењу и опадању светлости, како у ваздуху и облацима, тако и на површини земљиној, на суву и на води! На једном се истом месту, према добру дана, према добу године или стању времена, изглед предела најразноврсније мења; час је весео и светао, час тужан и суморан; на једној страни обилато просута светлост, на другој се једва провиде поједини предмети у тами и мраку. (Натписна слика представља игру светлости и сенке у Јелашничкој клисури код Ниша).
Као год што се промене светлосне дешавају код нас, у умереним пределима, тако су исто оне разнолике и у осталим појасевима наше земље; како на половима тако и на екватору. У колико се више приближујемо страна 3 једном или другом полу, у толико се час ноћ час дан све више продужују, док најзад целу годину не поделе на два једнака дела. У извесно доба сунца нема повише месеца над хоризонтом; једина светлост, која обасјава дугу поларну ноћ, јесте слаба месечина, праћена с времена на време бледом северном светлошћу. Па онда тако дугу ноћ замени исто тако дуги дан са бледим сунцем, које се по кадшто тек појави кроз поцепане густе облаке.
Један очевидац на Шпицбергу овако описује те прилике поларне:
„Време је веома непостојано. После мртве тишине ваздушне на један пут стане грувати силан ветар. Небо, ведро по неколико сати, наоблачи се; магле готово увек има и тако је густа, да се једва виде предмети неколико корака далеко. Та нас магла, влажна и хладна, окваси скроз као киша. Буре и олује су непознате у овим пределима; ни лети се овде не чује грмљавина. У колико се више приближује јесен, у толико су магле гушће, а киша пређе у снег; сунце се све мање и мање издиже изнад хоризонта, а сјајност му све више опада. Први пут сунце зађе 11 августа; та прва ноћ није ништа друго до дуги сутон, али се сунце даљих дана поново јавља, док 14 октобра не сиђе у море и више не излази. Још за неко време осветљава слаби сутон небо око подне, али и то осветљење бива све слабије и слабије; док се сасвим не угаси. Онда је месец главни извор светлосни, који кроз поцепане облаке обасјава смрзнуту земљу. страна 4 Више пута поларна светлост замењује месечину. (Сл. 1.)
„Од почетка јануара почиње око подне свитати и то свитање бива сваним даном све јаче; то је зора, која објављује повратак сунца. Најзад 4 фебруара један комад сунчеве површине, као каква светла тачка, засија неко кратко време, па га опет нестане; тога се дана ништа не ради, тај је дан општи празник; онда се узајамно чине честитања, игра се и весели се у славу васкрснућа сунчева. Почев од тога доба, тај комад сунчеве површине бива сваког даљега подна све већи, док се најзад цела сунчева кугла не појави изнад хоризонта: то је крај дуге поларне ноћи. Све страна 5 до 9 априла наизменце се јавља дан и ноћ, а од тог доба наступа дуги дан, који траје четири месеца и за то време сунце никад не залази.“
Око екватора, на против, једва се разликују дани и ноћи по дужини целе године; сунце, веома сјајно и врело, пење се свакога дана скоро до зенита. Прелаз између дана и ноћи, као и обратно, много је бржи. Готово би човек рекао да нема ни вечери ни зоре. Месечева светлост, кад је има, није онако слаба као у пределима више или мање засићеним воденом паром, а месецом необасјане ноћи осветљава веома сјајна кумовска слама и блиставе звезде.
Сви дани и све ноћи, и то како оне кратке према екватору, тако и оне врло дуге на половима, постају и мењају се услед разноврсних положаја наше земље према природном и најјачем извору светлости, према сунцу. Да ли ће због окретања земљина око сунца и око себе сунце бити више или мање издигнуто над Хоризонтом; да ли ће ваздушни слојеви, који омотавају нашу земљу, и кроз које мора сунчева светлост проћи, док до нас не допре, бити више или мање засићени воденом паром; према томе ће и сунчева светлост бити више или мање преломљена, расута и упијена; према томе ће се појавити оне хиљаде разних светлосних прелаза, оне боје најразличнијих ступања, почев од најлепшег плаветнила на тропима, па до сурог и натмуреног неба на половима, пролазећи кроз све оне различне поступности, какве виђамо у нашим умереним пределима…
страна 6
„И би вече…“
У књизи постања не каже се на који је начин од мрака постала светлост; поступно или напрасно. Али, према самоме начину стварања светлости, изгледа да је земља од један пут била обасјана светлошћу. После извесног времена по створењу светлост је морала опадати, док није наступило прво вече.
Залазак сунца износи на наше очи такве природне лепоте, које се не даду описати. Оно поступно силажење сунца са свода небеског, оно особито осветљење, које добијају високи облаци од сунца, које се више не види; оно преливање боја, другојаче на западу, а сасвим друго на истоку, све то чини те и нехотице сваки од нас са задовољством прати поступно прелаз светлости у таму, прелаз дана у ноћ.
И ако се код нас, на тврдој земљи, на континенту, угасито плаветнило далеких планина, као и ружичасти и љубичасти врхови даљих или ближих брегова, меша на особит начин, кад сунца нестане са хоризонта, са црвенкастим облацима који плове по западном небу, са плаветнилом на зениту и са затворенијим бојама на истоку — ипак најлешпи утисак на посматрача оставља залазак сунца, ипак се најлепше вечери виде на морској површини, где се све разне ниансе боја на небу огледају у морској води, те тиме целокупни страна 7 утисак на човека постајејош већи, још величанственији. Јер на океану, кад је небо без облака и кад се сунчеви зраци, полазећи са онога места, где је сунца нестало, у крупним сноповима пењу далеко у висину и разилазе на све стране, светлосне слике, одбијене и преломљене у морским таласима, задобију ванредне облике и достигну особити сјај…
„…и би јутро, дан први.“
После тамне ноћи, која на екватору траје колико и дан и која према половима идући траје дуже или краће време према самоме месту и добу године, јавља се свако јутро поново изнад хоризонта наша дневна звезда, носећи најпре зору, па онда јутро и дан. И лепоте светлосне ређају се сада изврнутим редом према ономе, што смо видели код заласка сунчева, исто онако величанствене, исто онако сјајне и бојама богате, с том само напоменом, да као год што се најлепше вечери виде на морској пучини, исто тако изгледа да се најлепша јутарња смеса боја и њихово преливање дешава на песковитим океанима, у великим пустињама. (Сл. 2.)
Наша земља није верна слика свих осталих светова. Она са још неколико својих друга има то преимућство над осталима, што је на њој сунчева светлост отворена један пут за свагда и што се онда разноврсни ступњи страна 8 светлости ређају сасвим правилно према добу дана, према положају места и према добу године
са извесним само разликама у лепоти, према томе да ли се оне дешавају усред поларнога страна 9 леда или у огромним пустарама Азије и Африке, на океану или на континенту. Али има светова на којима се сунце никад не рађа, никад не залази; тамо нема ни јутра, ни вечери, ни ноћи; то су светови са којих светлост истиче, који сами собом светле. Има и таквих светова, које не осветљава само једно сунце, као нашу земљу, који немају само једну зору и једно вече, него код којих два, три или више сунаца у исти мах и наизменце свако за се изазивају све оне промене светлосне, које познасмо мало час. Има најзад и тавих светова, где се светлост и топлота не мењају тако правилно као код нас, него се промене између таме и светлости и обратно дешавају напрасно и неочекивано. За те би се светове могло рећи да се светлост чешће и ствара и уништава.