Звоно (Јован Грчић Миленко)

Звоно Писац: Јован Грчић Миленко

I
Кад на кули звоно дрхти
И поздравља празник свети,
Сваки звук му птица мила,
Што у моје срце лети, —
Птице разумем!

Па кад звоно и умукне,
Не умукну птице моје,
Већ и даље у срдашцу
Славу вишњем Богу поје, —
Славу разумем!

II
Кад на кули звоно куца,
Оглашује пожар ноћни,
Чини ми се к’о да јеца
С погорелци беспомоћни, —
Плач му разумем!

А кад дом се сав засија,
Чудно букти, страшно пуши,
K‘o да с кула звоно виче:
»Беж’те, дом ће да се сруши!« —
Страх му разумем!

III
Кад над мртвим звоно плаче,
С њим бих плак’о и ја таде,
Ја осећам исто оно,
Ја осећам звона јаде —
Ја га разумем!

Па све докле тако плаче,
Мене терет неки гони,
А чим стане, неправо ми
Што и даље још не звони —
Кад га разумем!

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 230-231

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.