Звоно (Јован Грчић Миленко)
| Звоно Писац: Јован Грчић Миленко |
I
Кад на кули звоно дрхти
И поздравља празник свети,
Сваки звук му птица мила,
Што у моје срце лети, —
Птице разумем!
Па кад звоно и умукне,
Не умукну птице моје,
Већ и даље у срдашцу
Славу вишњем Богу поје, —
Славу разумем!
II
Кад на кули звоно куца,
Оглашује пожар ноћни,
Чини ми се к’о да јеца
С погорелци беспомоћни, —
Плач му разумем!
А кад дом се сав засија,
Чудно букти, страшно пуши,
K‘o да с кула звоно виче:
»Беж’те, дом ће да се сруши!« —
Страх му разумем!
III
Кад над мртвим звоно плаче,
С њим бих плак’о и ја таде,
Ја осећам исто оно,
Ја осећам звона јаде —
Ја га разумем!
Па све докле тако плаче,
Мене терет неки гони,
А чим стане, неправо ми
Што и даље још не звони —
Кад га разумем!
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 230-231
|