Звонимир/28

Звонимир
Писац: Јован Суботић
ПРВИ ПРИЗОР

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПРВИ ПРИЗОР

Дворана код бана Петра

БАН ПЕТАР (уђе нагло) Мутимир.
Сад од чуда како да започнем
Проклињати, грдит' ил' биеснити!
Овом руком главу сам му држ'о,
А овом мач бијах обнажио,
И замахн'о, да му је одсиечем:
Па сад — сад сам своју могу сиећи!
Та морам се изјест' од биеснила,
И свиснути од тежке срамоте,
Убити се од јада голема.
А разпасти од тежкога једа!
Хоћу друге људе да послушам,
А знам увиек да најбоље биеше,
Кад сам иш'о за својим очима —
П'онда да и непомислим, куд га
И коме га у тамницу шиљем!
(притискује чело песницом)
Луда главо!... Да на то немислих —
Истина је, да срећа опије,
Пак и незнаш, шта и како радиш!
Но како је и кад је избиег'о?
МУТИМИР:
Читаву ти ноћ мира ненађох.
Сад ми мис'о по глави се врзла,
Да је бана погубит' неправо,
Кад нам човиек ништа неучини,
Што би главом платити морао;
Затим опет нападне ме брига,
Да се народ како непобуни
И непусти њега из тамнице;
Најпослие ми и то на ум паде.
Да тамницу саму остависмо,
А могу му доћи пријатељи
Па га из ње оружјем отети.
БАН ПЕТАР:
Ко б' и мог'о мислит' другачије?
Јуче бисмо као залуђени!
МУТИМИР:
Тек што зора на истоку сине,
Скочим таки и к тамници одем;
Кад ја тамо, врата забрављена,
Немогу ме да пусте унутра.
Питам, шта је? и је л' бала тамо
Рекоше ми, да је прие полноћи
С тамничаром заједно избиег'о.
Јер кад биеше око пола ноћи
Оружани дођу му другови
И провале силом у тамницу,
А кад уђу, виде да га нема,
Те посиедну своје лаке коње,
И отиду сами знаду куда.
Ето то ти толико дознадох!
БАН ПЕТАР:
Па што таки мени нејавише?
МУТИМИР:
Нису могли, јер момци банови
Везаше им и ноге и руке,
И однесе од врата кључеве!
БАН ПЕТАР:
Таки шиљи на све стране људе,
Нек' прогласе у име краљево:
Ко ухвати жива Звонимира,
Или мртву донесе му главу,
Сву његову добит' ће државу.
А подигни војску свуколику,
Да гонимо тога мрког вука,
Да се нигдие одморит' неможе.
И да нема часа оддахнути,
Да неможе војску сакупити,
Да тај огањ прије угасимо,
Него што нам крова дочепа се.
(Оду)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.