Zvonimir/28

Zvonimir
Pisac: Jovan Subotić
PRVI PRIZOR

ČETVRTI ČIN

PRVI PRIZOR

Dvorana kod bana Petra

BAN PETAR (uđe naglo) Mutimir.
Sad od čuda kako da započnem
Proklinjati, grdit' il' biesniti!
Ovom rukom glavu sam mu drž'o,
A ovom mač bijah obnažio,
I zamahn'o, da mu je odsiečem:
Pa sad — sad sam svoju mogu sieći!
Ta moram se izjest' od biesnila,
I svisnuti od težke sramote,
Ubiti se od jada golema.
A razpasti od težkoga jeda!
Hoću druge ljude da poslušam,
A znam uviek da najbolje bieše,
Kad sam iš'o za svojim očima —
P'onda da i nepomislim, kud ga
I kome ga u tamnicu šiljem!
(pritiskuje čelo pesnicom)
Luda glavo!... Da na to nemislih —
Istina je, da sreća opije,
Pak i neznaš, šta i kako radiš!
No kako je i kad je izbieg'o?
MUTIMIR:
Čitavu ti noć mira nenađoh.
Sad mi mis'o po glavi se vrzla,
Da je bana pogubit' nepravo,
Kad nam čoviek ništa neučini,
Što bi glavom platiti morao;
Zatim opet napadne me briga,
Da se narod kako nepobuni
I nepusti njega iz tamnice;
Najposlie mi i to na um pade.
Da tamnicu samu ostavismo,
A mogu mu doći prijatelji
Pa ga iz nje oružjem oteti.
BAN PETAR:
Ko b' i mog'o mislit' drugačije?
Juče bismo kao zaluđeni!
MUTIMIR:
Tek što zora na istoku sine,
Skočim taki i k tamnici odem;
Kad ja tamo, vrata zabravljena,
Nemogu me da puste unutra.
Pitam, šta je? i je l' bala tamo
Rekoše mi, da je prie polnoći
S tamničarom zajedno izbieg'o.
Jer kad bieše oko pola noći
Oružani dođu mu drugovi
I provale silom u tamnicu,
A kad uđu, vide da ga nema,
Te posiednu svoje lake konje,
I otidu sami znadu kuda.
Eto to ti toliko doznadoh!
BAN PETAR:
Pa što taki meni nejaviše?
MUTIMIR:
Nisu mogli, jer momci banovi
Vezaše im i noge i ruke,
I odnese od vrata ključeve!
BAN PETAR:
Taki šilji na sve strane ljude,
Nek' proglase u ime kraljevo:
Ko uhvati živa Zvonimira,
Ili mrtvu donese mu glavu,
Svu njegovu dobit' će državu.
A podigni vojsku svukoliku,
Da gonimo toga mrkog vuka,
Da se nigdie odmorit' nemože.
I da nema časa oddahnuti,
Da nemože vojsku sakupiti,
Da taj oganj prije ugasimo,
Nego što nam krova dočepa se.
(Odu)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.