Женик слободе/ПОЈАВА VI/II
| ←ПОЈАВА V | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА II - ПОЈАВА V |
ПОЈАВА VII→ |
Геније Српства и Равијојла са гуслама у руци (долазе).
ГЕНИЈЕ:
Сирото моја тужна!
РАВИЈОЈЛА:
Ох, оче, избави је!
ГЕНИЈЕ (сетно):
У праху леже сви!
Ко грмље из корена олујом ишчупано
Витештво српско паде, бранећи свети праг,
И вера погажена и царство закопано!
Ха, како над славнима злуради сикће враг!
РАВИЈОЈЛА:
Србију спаси оче, просветли ко и пре!
ГЕНИЈЕ:
Векови очајања прећи ће преко ње!
Дан из дан оковано вапиће њено срце
У јаду и ужасу ништаће њезин глас;
И суза што прелива витешке ове мрце
Родиће осветника.
РАВИЈОЈЛА (весело):
И јавиће се спас?
ГЕНИЈЕ:
Кад демон и издајство преврше своју моћ.
РАВИЈОЈЛА :
И онда?
ГЕНИЈЕ:
Јавиће се он.
РАВИЈОЈЛА:
Косовски витез?
ГЕНИЈЕ:
Силан као гром;
Ко бура страшна, која у облак диже море,
Опасан муњом пламном, грозан у гњеву свом,
Слободе женик, он ће потрести српске горе
И мајка окована пренуће иза сна!
РАВИЈОЈЛА:
Ох, да га видим само!
ГЕНИЈЕ:
О, он ће доћи!
РАВИЈОЈЛА (живо):
Сад?
ГЕНИЈЕ:
Када га суза роди; косовска суза, чуј!
РАВИЈОЈЛА (за се):
Косовска суза?
ГЕНИЈЕ (приступа Србији):
Да,
У праху косовском он тешким санком спије.
И снева о слободи, невести поносној,
Душа му огњем пламти, косовске јаде пије;
Ал онда кад испије до капи пехар свој,
Ко бура изненадна кад у вис дигне море
Букнуће с’ дивљим треском, грмнуће његов глас!
Пред дахом осветника камене пашће горе,
Окови здробиће се, и тад ће народ вас
Витешки закликтати: на ноге ко је роб!
Слободе женик ступа! Слобода или гроб!
РАВИЈОЈЛА:
Ох, дођи, скоро дођи!
ГЕНИЈЕ:
Сирото окована, горки су твоји дани,
А чашу мучеништва коју искапиш ти
Тек пију изабрани!...
Демоне обесни,
Твоје је доба ово, сад твоја обест ври,
Наливај чашу кобну, не штеди грозну кап;
Јер што се више суза у ропској патњи лива,
Спасеном мученику слобода слађа бива.
СРБИЈА (кроза сан дубоко уздахне):
Авај!
РАВИЈОЈЛА:
Ужасе снива.
ГЕНИЈЕ:
Утешићу је сад (оде међу изгинуле витезове)
Устајте мртви!
|