Женик слободе/ПОЈАВА VII/II
| ←ПОЈАВА VI | Женик слободе Писац: Драгутин Илић СЛИКА II - ПОЈАВА VII |
ПОЈАВА VIII→ |
Два витеза (буде се из мртвих, али још као нерасвештени изгледају).
I ВИТЕЗ (који се у пола диго, забезекнуто гледа):
Где ми је мач?
II ВИТЕЗ (такође):
Застава где је? (Кад је угледа он устане и посрћући је дохвати и подигне).
За миом витези!
За веру и слободу изгинућемо сви!
I ВИТЕЗ (у чијој је руци прекрхан мач те вшие личи на крст, него ли на оружје, већ је на усклик прискочио под заставу):
Витеже, наши где су?
II ВИТЕЗ (који је разгледао по мртвацима):
Вај, сви су изгинули!
I ВИТЕЗ (клоне главом и испусти мач из руке):
Кукавна отаџбино!
II ВИТЕЗ:
Из мртвих ко нас диже?
ГЕНИЈЕ:
Ја!
Геније Српства тужног; с косовског пепелишта
Распирих два жератка. Кроз дугу, кобну ноћ,
Тињајте међ срцима несрећних мученика
Народу потлачену згревајте стару моћ!
I ВИТЕЗ:
О, сјајни душе, хвала!
II ВИТЕЗ:
Витеже, узми мач!
ГЕНИЈЕ:
Не, томе време није! Мачи су саломљени
Витештво поносито, косовски скрива гроб.
I ВИТЕЗ:
Без мача и топуза, зар као худи роб?
ГЕНИЈЕ (узме са земље пребијени мач и држи руком за дуљу страну):
Овим ћеш победити!
I ВИТЕЗ и II ВИТЕЗ (зачуђено):
Крст?!
ГЕНИЈЕ:
Да, крстом сине! На Косову том
Витештво сконча; прође славан век,
Од сад под ризом ти ћеш побожном
Тешити роба!
II ВИТЕЗ:
И ја оче мој?
ГЕНИЈЕ:
За сенком светог крста у стопу ти ћеш ићи
Кроз робље очајано с косовским заветом!
Тебе ћу ослепити!
II ВИТЕЗ (ужаснуто):
Шта?!
ГЕНИЈЕ (се дотакне руком његових очију).
II ВИТЕЗ (тргне се као поражен и испусти заставу):
Ох!
ГЕНИЈЕ (узме од Равијојле гусле):
Косовски завет прими, ти пророк робу буди,
Са светих струна нек ти одјекне моћан глас!
Проноси славу стару, на ропске куцај груди
Слободе сејач буди.
А када гране час
И преври суза горка; с гусала твојих звон
Дићи ће срца храбра, а тад ће доћи он.
И ти ћеш прогледати!
II ВИТЕЗ:
Ко ће ми вођа бити?
ГЕНИЈЕ:
Ево ти Равијојле! — Пророче часа тог,
Кад такнеш струне свете, с тобом ће бити Бог!
II ВИТЕЗ:
Богом посестримо!
РАВИЈОЈЛА:
Богом побратиме! (загрле се)
КАРАЂОРЂЕ (кроза сан):
Слободо, ти укрепи витешке слухе своје! (клоне у сан).
СРБИЈА (у сну подиже главу):
Ох, и ја видим; ево витешке наде моје!
II ВИТЕЗ:
Ко збори то?
РАВИЈОЈЛА:
Мајка Србија.
ОБА ВИТЕЗА (падну по њој):
Ох, мајко окована!
ГЕНИЈЕ:
С Косова хајте сада међ јадне мученике! (Оба
се дижу, калуђер држи руку с крстом на прсима и полази; за њим Равијојла води слепца обгрливши га око паса).
|