ДЈЕВОЈКА И ВЈЕТРИЦ
Дјевојка пољем Шетала,
По пољу руже бирала,
Најљепшу кад је смотрила,
Тргла је, па јој зборила;
Ој ружо, моја ружице,
Љубави н'јема рјешчице,
Да ми те како драгому
Дометнут' момку мојему !
Дјевојку вјетриц зачуо.
Из буса лако пирнуо.
Цв'јет јој из руке избио,
И првко поља однио.
Моли га она: вјетрицу.
Ој врати мени ружицу !
Жагори вјетриц : драгому
Носим је момку твојему;
Њу ћу му на скуп метиути,
Мирисом њега осути,
Нека уз мирис ружице
Сјећа се своје дјевице.