Два пса

Два пса
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Један човек имао два пса. Једнога од њих научи ловити, а другога пренебреже дома. А кад би било дo јела, једнако би давао обојима. Онда ловац почне укоравати и жалити се на другога пса, говорећи: „То је баш наопако! Ја се мучим и ловим, а ти смрдиш дома, а кад дође до јела, опда: тȁ мени, тȁ теби!” — „Мучи, браше”, одговори му други пас — „не говори само у ветар! Ја томе нимало нисам крив, него наш господар, који ме није научио трудити се, него с туђим трудом хранити се.”

Наравоученије

Ликург, лакедемонски законодавац, хотећи својим грађаном да дâ познати какову силу воспитаније имаде не само над људма но и над скотови, узме два кучета од једне феле, заједно од једне кучке окоћена, пак једно научи ловити зецове, а друго ништа него ждерати и лежати. Сазове једном све граждане у једну велику салу, гди дâ поставити чанак меса и пустити једног зеца. Заповеди пустити и два речена пса у салу. Онда ловац полети за зецом и не обзирући се на месо, а други склопи нам се над чанак не марећи да је ту хиљаду зецова. Видите, браћо моја, два пса једнога рода и заједно окоћена, но какову различност међу њима воспитаније узрокује! Не учимо, дакле, децу нашу измалена мекости, сластољубију и лености, но мужеству, воздержанију и трудољубију.

Свему је свету познато какви су људи Лакедемоњани били док су међу њима Ликургови закони цветали. Совјетује један премудри Инглез (лорд Чистерфилд) свог деветогодишњег сина, говорећи: „Чини ти све што ја хоћу док ти буде осамнаест година, а потом за всегда ја ти се обештавам да ћу чинити све што ти будеш хотео.” Младић који се паметно влада до осамнаест година, после тога све ће бољи и паметнији бити. А који се дотле размази и поквари, чудо велико ако се икада побољша, разве ако је одвећ од природе добра срца. „Јуност (вели премудри Халер у својему „Алберту”) даје се ласно савијати куд је мудро воспитаније управља; њејзина јоште чиста душа прима с подобноју готовостију љубов к добродјетељи и к истини.”

„Και πάνη αγαθή γη αμεληθείσα χερσεύεται: И весма блага земља, пренебрежена, дивјачи”, говори Плутарх. Мужествени и храбри народи без васпитанија и науке, шта су? Шта ли би могли бити? Али ко ће ово једном народу или општеству дати? Нико него њихови управитељи и поглавари. А кад |ће они то дати? Онда кад сами буду учени, разумни, отечеству прави доброжелатељи, и не само речма но делом благодјетељи и верни служитељи. А док они такови не буду, шта ће бити? Све овакове речи и наравоученија биће у ветар.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.