Dva psa

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Dva psa
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović
Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.


Jedan čovek imao dva psa. Jednoga od njih nauči loviti, a drugoga prenebreže doma. A kad bi bilo do jela, jednako bi davao obojima. Onda lovac počne ukoravati i žaliti se na drugoga psa, govoreći: „To je baš naopako! Ja se mučim i lovim, a ti smrdiš doma, a kad dođe do jela, opda: tȁ meni, tȁ tebi!” — „Muči, braše”, odgovori mu drugi pas — „ne govori samo u vetar! Ja tome nimalo nisam kriv, nego naš gospodar, koji me nije naučio truditi se, nego s tuđim trudom hraniti se.”

Naravoučenije

Likurg, lakedemonski zakonodavac, hoteći svojim građanom da dâ poznati kakovu silu vospitanije imade ne samo nad ljudma no i nad skotovi, uzme dva kučeta od jedne fele, zajedno od jedne kučke okoćena, pak jedno nauči loviti zecove, a drugo ništa nego žderati i ležati. Sazove jednom sve graždane u jednu veliku salu, gdi dâ postaviti čanak mesa i pustiti jednog zeca. Zapovedi pustiti i dva rečena psa u salu. Onda lovac poleti za zecom i ne obzirući se na meso, a drugi sklopi nam se nad čanak ne mareći da je tu hiljadu zecova. Vidite, braćo moja, dva psa jednoga roda i zajedno okoćena, no kakovu različnost među njima vospitanije uzrokuje! Ne učimo, dakle, decu našu izmalena mekosti, slastoljubiju i lenosti, no mužestvu, vozderžaniju i trudoljubiju.

Svemu je svetu poznato kakvi su ljudi Lakedemonjani bili dok su među njima Likurgovi zakoni cvetali. Sovjetuje jedan premudri Inglez (lord Čisterfild) svog devetogodišnjeg sina, govoreći: „Čini ti sve što ja hoću dok ti bude osamnaest godina, a potom za vsegda ja ti se obeštavam da ću činiti sve što ti budeš hoteo.” Mladić koji se pametno vlada do osamnaest godina, posle toga sve će bolji i pametniji biti. A koji se dotle razmazi i pokvari, čudo veliko ako se ikada poboljša, razve ako je odveć od prirode dobra srca. „Junost (veli premudri Haler u svojemu „Albertu”) daje se lasno savijati kud je mudro vospitanije upravlja; njejzina jošte čista duša prima s podobnoju gotovostiju ljubov k dobrodjetelji i k istini.”

„Και πάνη αγαθή γη αμεληθείσα χερσεύεται: I vesma blaga zemlja, prenebrežena, divjači”, govori Plutarh. Mužestveni i hrabri narodi bez vaspitanija i nauke, šta su? Šta li bi mogli biti? Ali ko će ovo jednom narodu ili opštestvu dati? Niko nego njihovi upravitelji i poglavari. A kad |će oni to dati? Onda kad sami budu učeni, razumni, otečestvu pravi dobroželatelji, i ne samo rečma no delom blagodjetelji i verni služitelji. A dok oni takovi ne budu, šta će biti? Sve ovakove reči i naravoučenija biće u vetar.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2582 godine.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 211 godina.