Владислав/6

ДЕЈСТВО ПРВО

ПОЗОРЈЕ ШЕСТО

ПОЗОРЈЕ ШЕСТО

Зарица води окована Ивицу.

ЗАРИЦА: Краљу Владиславе, таквим те именом народ поздравља, ево убице нашег Радомира, у твоје га предаје руке, да му неумитан судија будеш.
ВЛАДИСЛАВ (тргне мач): у пропаст иди убицо брата мога.
ЗАРИЦА: Не тако, краљу Владиславе, твоја власт нека га осуди, а сви да участвују казни његовој, то је жеља народа.
ВЛАДИСЛАВ: Мој народ мени да заповеда?
ЗАРИЦА: Није заповест, краљу господине, но жалост за убијеним Радомиром.
ВЛАДИСЛАВ (за себе): у неприлику ме доводи тај проклети народ, но Давид је мој код мене. (Ивици). Казуј, безбожни човече, шта те наведе на такво богомрско дело? Говори, ужасне те муке очекују!
ИВИЦА (с гнушенијем окрене главу од њега).
ДАВИД: Он ћути, крив је. Нашто даљег испита?
ЗАРИЦА: Говори, несрећни Ивица, како прегоре толику љубов доброг ти и краља и оца, дај причину твога крвног дела.
ИВИЦА: Слабоумни старче, зар се с годинама мора и памет изгубити?
ВЛАДИСЛАВ: Поступак његов осведочава праведну сумњу нашу; у тамницу с њиме! (Одведу Ивицу). Несторица, ти ћеш ми за њега добар стајати, а ти, Зарица, објави народу шта си чуо. Нека све у приправности буде, још сутра морам круну на глави видети.

(Несторица и Зарица отиду).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.