Владислав/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   ПОЗОРЈЕ ШЕСТО ПОЗОРЈЕ СЕДМО ПОЗОРЈЕ ОСМО   ►

ПОЗОРЈЕ СЕДМО


Владислив и Давид.


ВЛАДИСЛАВ: Друже верни, све нам срећно за руком иде. Један је Ивица у Бугарској, који би ме на одговор Радомира ради одвукао, но и он у оковма обезвлађен лежи. Хоће ли нам тако и Владимир допасти?
ДАВИД: С најбољом се надеждом лађар на море оправља. Пут је његов у рукама судбине.
ВЛАДИСЛАВ: У рукама судбине? — Шта је судбина? Сенка, којој само страшљиво срце тамјан приноси. Јуначка рука за никакву опсену не зна, она и саму бесноћу лажљивог определенија заошијава. Спремај се на пут, добра ме надежда пита. Ја ћу да будем онај кип ком се слабији духови клањају. Шта стојиш? Спремај се! Кад се вратиш, наћи ћеш Владислава круном накићена, ал' ће и за тебе место приправљено бити.
ДАВИД: Тек кад се вратим, видећеш колико ти је Давид привезан. (Отиде).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 163 године.