Владислав/31
| ◄ ПОЗОРЈЕ ТРЕЋЕ | ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО | ПОЗОРЈЕ ПЕТО ► |
ПОЗОРЈЕ ЧЕТВРТО
Владислав (сам).
Какве речи, какав гром поразителни! Сво мужство моје ишчезе као дим при бурној олујини. Остадох као слаба лађа на бесним таласима моје судбине. Шта чиним, куд сам заишао? Речи истине громовно се оре по развалинама совести моје као кршањ камените стене; падају грмови намера мојих пред њима, и са страхом предсказују ми кончину бића мога. O, бежи, бежи несрећна помрчино! Где си Владимире, Владимире, твоја душа нек' ми буде искупитељ драги. Али он пада, пада? Ху! Ево половине царства мога, само ти немој пасти. Немој, душо света, немој анђеле избавитељу, немој! Шта чиним ја? Где је Владимир? Ха, под ножем жестоких убица. Давиде, стани, куд ме твоја црна заведе душа? (Виче) Давиде, Давиде! Нико нема помилованија? Давиде, одзовни се!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|