Византијске слике (Ш. Дил) 6

Извор: Викизворник
Византијске слике
Писац: Шарл Дил


Блажена Теодора.

I

Године 829. Михаило II из Аморија, цар Византије, умре, оставивши престо своме сину Теофилу. Нови владар није био ожењен; зато је у почетку царица удова Еуфрозина у дворским церемонијама играла улогу коју је етикета одређивала Августи. Али Еуфрозина је мрзела свет. Кћи оног несрећног Константина VI, тако свирепо ослепљеног на заповест своје мајке Ирене, и његове прве жене Марије, она се, после катастрофе која је оборила њену породицу, повукла у један манастир на Принчевским Острвима, и живела тамо мирна и скривена, кад, не без јавне саблазни, ватрена страст василеуса Михаила извуче из манастира лепу калуђерицу да је посади на престо Цезара. Али, по смрти свога мужа, Еуфрозина је имала само једну жељу, да се што пре врати у какво свето склониште, и сва њена брига била је управљена на то да без оклевања ожени младога цара, свога пасторка.

Да би за василеуса нашли жену, послаше, по традиционалном обичају византиског двора, гласнике по свима покрајинама, с налогом да пронађу и доведу у Цариград најлепше девојке из монархије, и изабране искупише у великој Бисерној Дворани, да Теофило међу њима одреди будућу царицу. На првом избору, владар је одвојио шест, најдивнијих, и, не могавши се одлучити између тих лепих супарница, он одложи за сутрадан последњи избор. Тога дана, он се појави међ младим девојкама држећи у руци, као Парис међу трима богињама, златну јабуку, залогу љубави, коју је требало да понуди оној која му буде освојила срце, и тако опремљенв отпоче смотру. Прво застаде пред једном врло лепом девојком, високога рода, која се звала Касија, и без сумње мало узбуђен, и не знајући како да почне разговор, изговори јој, у виду мудре изреке, овај не одвише учтив комплименат: »Од жене нам долази свако зло«. Касија је имала доста духа, и одговори не без забуне: »Да, али од жене нам долази и свако добро«. Тај јој је одговор нарушио срећу. Теофило се врло уплаши од ове лепе девојке тако брзе на одговору и тако феминистички расположене, окрете јој леђа, и однесе своје одликовање и своју јабуку другој једној кандидаткињи, исто тако врло лепој, која се звала Теодора.

Да би се утешила што је промашила престо, Касија је, по правом византиском обичају, основала један манастир у који се повукла; а како је била жена од духа, она се у својој самоћи забављала састављајући побожне спевове и световне епиграме који су дошли до нас и доста су занимљиви. За то време њена срећна супарница била је крунисана; са великим церемонијама у цркви Светог Стевана у палати Дафне, и, по обичају, цела је њена породица добила удела у њеној великој срећи. Њена мати Теоктиста добила је врло завидно достојанство »патрицијке с појасом«, њене три сестре, позвате надвор» удадоше се за великодостојнике; њена браћа Петронас и Вардас, брзо су напредовали на путу почасти. Они су уосталом показали мало захвалности оној; чије их је неочекивано уздизање и сестринска љубав толико приближила самим степенима престола.

Нова царица била је азијаткиња, рођена у Пафлагонији, од чиновничке породице. Родитељи су јој били побожни људи, приврженици поштовања икона, против којих је, под следбеницима благочестиве Ирене, царска влада опет била почела борбу, и чак изгледа да су доказали доста ватрену ревност у своме веровању. Васпитана у таквој средини, природно да је Теодора била побожна, и јако поштовала свете иконе; зато се с почетка осетила мало сметена у том дворском свету у који ју је удаја тако нагло пренела.

Од једно двадесет година, заиста, борба око икона била се опет разбуктала, још оштрија и још жешћа него у VIII веку, нарочито сад кад се на чисто верску препирку накалемило једно политичко питање, и кад се у сукобу хватала у коштац Држава која тражи право да се меша у црквене послове и Црква, која захтева и брани своје слободе. Михаило II гонио је своје противнике без поштеде и без устручавања; Теофило, паметан, својевољан, енергичан владар, ишао је за примерима и политиком свога оца. И тако је Теодора узалуд покушавала да употреби свој утицај у корист својих пријатеља и да својим молбама умири претерано строга гоњења. Теофило није нимало био владар погодне нарави; кад би набрао обрве, кад би почео говорити строгим гласом, његова жена, престрављена, не би се усудила да наваљује, и сама би била принуђена да пажљиво прикрива своја осећања и своје тајне симпатије. Требало је да брижљиво крије под своје одело свете иконе које је упорно продужила да носи уза се, морала је да употреби сву своју опрезност да би гоњене иконе сакрила од погледа, у сандуцима својих одаја, и понекад се излагала извесној опасности вршећи своје тајне и смотрене обреде.

Једнога дана царева дворска будала, један кепец који је забављао цео двор својим пакосним досеткама, изненади је пред иконама. Врло радознао од природе, он затражи да види ствари које су толико привлачиле царичину пажњу. »То су моје лутке«, рече му Теодора, »лепе су, и ја их врло волим«. Трчећи, кепец оде и исприча цару причу о лепим луткама, које је василиса 'чувала под својим јастуком. Теофило одмах разумеде о чему је реч, и бесан што види да се његове заповести не слушају у самоме двору, одјури у гинекеј, и оштро нападе царицу. Али Теодора је била жена, и умела да се извуче из незгоде. »Није то оно што ви мислите«, рече она своме мужу. »Ја сам се сасвим просто огледала у огледалу са мојим пратиљама, а ваш је кепец од ликова који су се одбијали у огледалу мислио да су иконе, и отишао да вас тако глупо обавести«. Теофило се умири, или се претварао да се дао убедити; али Теодора се умела наплатити брбљивцу. После неколико дана, за неку незнатну погрешку, она даде да се кепец жестоко ишиба, а затим му препоручи да у будуће никад не говори о луткама из гинекеја. А кад би се цар, после пића, враћао каткад на тај догађај и испитивао будалу, овај је, са изразитом мимиком, метао једну руку на уста, другу на део своје личности који је добио шибе, и врло брзо: »Не, не, господару,« говорио је, »да не говоримо више о луткама.«

Исто тако, у свима вишим круговима престонице, постојала је општа завера у корист икона. У манастиру где је завршавала живот, стара царица Еуфрозина исповедала је иста осећања као и Теодора, и кад би јој послали у посету царске ћерчице, она није престајала да им говори о поштовању икона. Теофило, који је нешто сумњао, трудио се да испита децу кад би се вратила, али није успевао да извуче никаква одређена обавештења. Ипак, једанпут, најмлађа се принцеза издала, и, пошто је испричала своме оцу како их у манастиру обасипају лепим поклонима, како им дају за ужину дивно воће, она му поче објашњавати како њена баба има и један сандук пун лепих лутака, и како их је често прислањала на чело њој и њеним сестрама, и давала им да их побожно љубе. Теофило се опет наљути, и забрани да се деца у будуће шаљу старој царици. Али, и у царевој најближој околини, много је политичара мислило као две царице; министри, лични саветници, остали су тајно али дубоко привржени обожавању икона, и ствар је дотле дошла да су гатари, које је цар радо питао за савет, отворено прорицали скору пропаст његовога дела. И сам је то толико осећао да је, на самртној постељи, захтевао од своје жене и од логотета Теоктистоса, свога првог министра, свечану заклетву да после њега неће ништа мењати у политици коју је он водио и да неће дирати патријарха Јована, који је био главни саветник те политике. Ретко су последње мере опрезности биле тако узалудне.

II

Наследник Теофилов, његов сив Михаило III, био је дете; 842. г., кад му је отац умро, имао је једва три до четири године. Зато је Теодора као некад Ирена, предузела намесништво за време малолетства младога владара. Код себе, да би је саветовали, задржала је главне министре претходне владе, логотета Теоктистоса, који је имао великога утицаја на царицу, и магистра Манојла. Обојица су били побожни људи, тајно одани, као и сама царица, обожавању икона, а такође и паметни људи, које је с разлогом бацало у бригу сувише дуго трајање једног бескорисног и опасног сукоба: они, дакле, сасвим природно, наумише да поврате православље. Па ипак, и поред њиховога наговарања, царица изгледа да се с почетка помало устезала да пође за њима. Теодора је врло волела свога мужа, и задржала је побожну оданост спрам његове успомене; а затим, плашила се да ће то предузеће наићи на тешкоће. Али сва њена околина трудила се да је убеди; мати, браћа, наваљивали су својим саветима. Узалуд је василиса примећавала: »Мој муж, покојни цар, био је паметан човек; знао је шта приличи радити; ми заиста не можемо да бацимо у заборав његову вољу«. Представише јој опасност стања, непопуларност којој се излаже ако се упорно држи политике Теофилове; плашили су је револуцијом у којој би се срушио престо њенога сина. Њена ју је побожност уосталом храбрила да послуша савете који су јој са свих страна давани. Она се реши.

У Цариграду буде сазван синод. Али да би могао лепо да сврши посао, требало се претходно ослободити патријарха. Јован, кога је Теофил 834. г. поставио на патријаршиски престо, био је стари учитељ владарев; уман, вредан, енергичан човек, он је изванредно служио царевим намерама: зато су га противници странке иконокласта мрзели. Проносили су глас да је мађионичар, називајући га »леканомантом« — што ће рећи врач, — новим Аполонијем, новим Валаамом; на његов рачун распростирали су најстрашније приче: како је, својим чинима, нашао начина да уништи цареве непријатеље; како је одлазио ноћу, мрмљајући тајанствене изреке, да скида главу бронзаној змији која је украшавала хиподром, и како је у својој кући у предграђу начинио једну подземну ђаволску пећину, где је уз припомоћ пропалих жена, обично ретке лепоте, и од којих су неке, ради што веће саблазни, биле калуђерице посвећене ђаволу, призивао демоне нечистим жртвама, и испитивао мртве, да од њих дозна тајне будућности. Ма како стајало с тим причањима, Јован је био човек вишега духа, јаке воље, и тиме њима на сметњи. Да би га се отарасили, позваше га да пристане на успостављање православља или да дâ оставку, а изгледа да су војници којима је дато да поднесу првосвештенику тај ултиматум, извршили налог доста сурово. Било како било, патријарх је смењен и затворен у један манастир; а како се, разјарен због свога пада, усудио да испољи своје рђаво расположење, нагрђујући иконе у манастиру који му је служио за пребивалиште, био је на заповест регенткињину свирепо ишибан.

На његово место наместише једну од жртава претходне владе, Методија; и одмах поче општа реакција. Старањем владика, буде повраћено поштовање икона; изгнаници, заточеници, буду позвани натраг и дочекани с триумфом; затвореници буду пуштени на слободу и указана им је почаст као мученицима; на зидовима цркава опет се појавише побожне слике и, опет, као некад, изнад врата Халкејских, Христова икона, свечано повраћена, сведочила је о побожности становника царске палате. Најзад, 19. фебруара 840. г., једна побожна и величанствена церемонија искупила је свештенство, двор и варош. Целе ноћи, у цркви Влахерна царица се побожно молила Богу са свештеницима; у јутру, једна триумфална литија ишла је кроз Цариград; окружена владикама и калуђерима, кроз одушевљену гомилу, Теодора оде од Влахерна до Свете Софије и у Великој Цркви захвали Свемогућем. Побеђени, држећи воштаницу у руци, морали су присуствовати тој поворци која је осветила њихов пораз, и понизно се савити под анатемама којима их обасуше. Затим, у вече, у Светој Палати, василиса је давала гозбу првосвештеницима, и сви су били срећни због успеха њиховога предузећа. То је била светковина православља. И од тада, за сећање на тај велики догађај, и за успомену на блажену Теодору, сваке године, прве недеље поста, грчка је црква свечано прослављала успостављање икона и уништење својих непријатеља. Она то прославља још и данас са побожношћу и захвалношћу.

Револуција је и самим мртвима дала њихов удео. Победоносно вратише у престоницу остатке славних исповедника, Теодора Студита, и патријарха Нићифора, који су страдали за веру и умрли у далеком изгнанству. Цар и сав двор, држећи у руци воштанице, сматрали су за част да дочекају свете мошти, да побожно прате ћивот који су носили свештеници, и кроз огроман скуп народа да оду за њим до цркве Светих Апостола. И обрнуто, обесветили су гроб у коме је лежао Константин V и, не поштујући царско величанство, бацили су на ђубре остатке великога противника икона, а његовим саркофагом од зеленог мрамора, исецканим на танке плочице, обложили су ради украса једно одељење двора.

Оно што византиски историчари, којима дугујемо ове појединости, нису на несрећу умели да нам кажу, то је, како се та велика револуција могла тако брзо извести а да не наиђе по изгледу на врло озбиљне тешкоће. Једна је ствар, изгледа, нарочито томе допринела: то је умор који су сви осећали од једне бескрајне борбе. Али и други један обзир придобио је политичаре за решење које је Теодора извојевала. Ако је, са гледишта догме, победа цркве била потпуна, она се с друге стране морала одрећи воље за независношћу коју су испољили неколицина од њених најславнијих бранилаца. Према држави она је остала у потпуној потчињености; у погледу вере, царска је власт била над њом јача но икад. Тиме је, и поред успостављања православља, политика царева иконокласта донела плода.

За велико дело које је извршила, Теодора је заслужила да буде увршћена у светитеље источне цркве. Ипак, неизвесност да ли добро ради често је узнемиравала царицу у току вршења њенога задатка. Једна ју је ствар нарочито бринула. Она је, као што се зна, страсно волела свога мужа; није могла да се помири с тим да и њега обухвате оне страшне анатеме које су погађале гониоце икона. Кад су дакле оци сакупљени у синоду дошли да од њене благонаклоности измоле успостављање светих икона, она је у замену за њен пристанак тражила од њих једну милост: то је да опросте грехе цару Теофилу. А како је патријарх Методије приметио да, ако црква и има неоспорног права да опрости живима који се кају, она ништа не може за једнога човека који је очевидно умро са смртним грехом на души, Теодора измисли једну побожну лаж. Она изјави да се василеус у последњем часу покајао за своје грехе, да је побожно ижљубио иконе које је жена била принела његовим уснама, и да је као добар хришћанин предао душу у божје руке. Владике се нису дале молити да прихвате ту поучну причу, тим пре што су осећали да ће по ту цену добити успостављање православља; и, повиновавши се жељи регенткиње, решише да целе недеље, по свима престоничким црквама, читају молитве за спас душе покојнога цара. Теодора је и сама узела учешћа у тим обредима и замишљала да ће тако измолити милост божју за грешнога владара који се покајао.

Легенда је доцније много улепшала дирљиву анегдоту о супружанској љубави Теодориној. Причало се да су страшни снови предсказали царици какав удес прети њеноме мужу. Она је видела Богородицу како, држећи у наручју Христа, седи на престолу окруженом анђелима, зове пред свој суд василеуса Теофила и даје га свирепо шибати. Други пут, учинило јој се да се налази на Константиновом форуму, и да је одједном велика гомила прекрилила трг, и да пролази једна поворка људи који носе справе за мучење, и да усред тих људи, сасвим нагог и у ланцима, вуку несрећног Теофила. Сва уплакана, Теодора је ишла за гомилом и с њом стигла на трг, који је био код двора, пред вратима Халкејским. Тамо је седео на престолу један човек, велики, страшна изгледа, са строгим изразом судије. Онда га царица, бацивши му се пред ноге, замоли да се смилује њеноме мужу, а човек одговори: »Жено, велика је вера твоја. Због твоје побожности и твојих суза, и из обзира према молитвама мојих свештеника, ја праштам твоме мужу Теофилу«. За то време, патријарх Методије, са своје стране, пробао је неке опите да би се уверио у намере провиђења. На велики олтар Свете Софије метнуо је један пергамент на коме је био исписао имена свију царева иконокласта; затим, заспавши у цркви, он виде у сну једног анђела који му је јављао да је цар нашао милости код Бога; и пробудивши се, и узевши пергамент са часне трпезе, он виде да заиста тамо, где је био написао име Теофилово, место беше неким чудом постало бело, у знак опроштаја.

Неколико се људи ипак показаше строжији од Бога. Живописац Лазар, један од најславнијих сликара икона, имао је десну руку одсечену, по заповести покојнога цара; и мада је, како тврди легенда, та одсечена рука неким чудом понова израсла, мученик је био озлојеђен на свога џелата, и на све царичине примедбе одговарао је упорно: »Бог није тако неправедан да заборави наше невоље и да укаже част нашем гониоцу«. На дворском ручку којим се завршила светковина православља, други један исповедник није се показао мање неприступачан. То је био Теодор Граптос, кога су тако звали, јер му је, за казну, Теофило дао усијаним гвожђем написати на челу четири погрдна стиха. Царица, старајући се да угоди мученицима, запита светога човека за име онога који му је досудио тако свирепе муке. »За овај натпис, одговори он свечано, имаћу да тражим рачуна пред божјим судом од цара, твога мужа«. На тај непредвиђени испад, царица сва у сузама, обративши се владикама, хтеде да зна да ли они тако мисле да одрже своја обећања; на велику срећу, умеша се патријарх Методије, и не без муке њему пође за руком да стиша раздраженог исповедника и да умири царицу: »Наша обећања, изјави он, постоје у целини, а презирање које неколицина показује спрам њих, ствар је без важности«. Али оно што, с друге стране, није безначајно, то је што се по овим анегдотама можемо уверити колико је људских и политичких обзира ушло у успостављање православља, и на колике су уступке савести пристајали подједнако лако и свете владике и благочестива Теодора.

III

»Прва врлина,« рекао је један хроничар тога доба, »јесте имати православну душу«. Теодора је у потпуности имала ту врлину. Али она је имала и других особина. Византиски историчари хвале њен политички ум, њену енергију, њену храброст; они јој придају херојске речи, као ову, којом је задржала упад бугарскога краља: »Ако победиш једну жену, поручила му је она, твоја ће слава бити ништавна; али ако пустиш да жена тебе потуче, служићеш за подсмех целом свету«. У сваком случају, за четрнаест година, колико се она држала на власти, владала је добро. Свакако, као што се могло и очекивати, њена влада носила је доста побожно обележје. Врло поносита што је повратила православље, њој је исто тако лежало на срцу да победи јерес; на њену заповест Павликијанци су били позвани да бирају између преобраћања у веру и смрти, а како они не попустише, крв је потекла потоком по крајевима Мале Азије где су они били смештени. Царски инквизитори који су имали налог да укроте њихов отпор чинили су чуда: њиховим старањем више од сто хиљада особа погинуло је на мукама: озбиљна ствар, која је морала имати још озбиљнијих последица; бацајући те очајнике у наручје муслимана, царска влада спремала је себи велике несреће за будућност.

Али, с друге стране, побожна ревност којом је пламтела регенткиња, уливала јој је срећне замисли и она је била та која је прва приступила великом делу мисија које ће, неколико година доцније, однети еванђеље Хазарима, Моравцима и Бугарима. Њена је слава такође била што је у борби са Арапима имала неколико трајних успеха, и снажно угушила побуну Словена из Хеладе. Али нарочито се бринула да монархија стекне добру финансиску администрацију. Она се разумевала, кажу, у новчаним питањима, и, поводом тога, легенда прича једну доста забавну анегдоту. Цар Теофило био је једног дана на једном прозору двора, кад виде како у пристаниште Златног Рога улази једна велика и раскошна трговачка лађа. Известивши се чија је та лепа лаћа, он дознаде да је царичина. На тај одговор, цар је ћутао; али сутра дан, како је ишао у Влахерне, он сиђе на пристаниште, и пошто је наредио да се товар лађе истовари, он заповеди да се запали. Затим, окренувши се својим људима: »Ви нисте знали, рече им, да је царица моја жена начинила од мене трговца! Никад се досад није видео ни један римски цар да се бави трговачким пословима«. Било како му драго с овим догађајем, Теодора је знала да управља имањем државе не мање добро него својим. Кад је сишла с власти, она је у ризници оставила знатне резерве. И по свему томе, она би без сумње била доста велика владарка, да није било дворских сплетака и супарништава, који се увек брзо створе под владом једне жене, и да није било беднога сина кога јој је Бог дао.

IV

Под владом Теофиловом царска палата, од пре толико векова седиште византиских василеуса, засијала је новим сјајем. Цар је волео лепе зграде: старим одељењима Константина и Јустинијана, био је додао читав један низ величанствених грађевина, украшених са најгосподскијом и најређом раскоши. Волео је параде и велелепност: да би подигао сјај дворских примања, поручио је код својих уметника чуда од златарства и од механике, Пентапиргион, чувени златни орман, у коме су били изложени крунини адиђари, златне оргуље које су свирале у дане свечаних примања, златан платан, подигнуг поред царског престола, и по коме су вештачке птице певале и летеле, златне лавове који су лежали код ногу владаревих и у извесним тренуцима усправљали се, ударали репом и рикали, златне грифоне тајанствена изгледа који су изгледали, као у палатама азијатских царева, да бдију над сигурношћу царевом. Сем тога, обновио је целу царску гардеробу, лепе хаљине, блиставе од злата, које су василеуси носили при дворским церемонијама, раскошно одело проткано златом и посуто драгим камењем, којим се китила Августа. Волео је најпосле и књижевност, науке и уметност. Он је обасуо доброчинствима великог математичара Лава Солунског, и у својој палати Магнаур отворио је школу где је научник својим ученицима давао ону наставу која је била слава Византије; он се чак показивао, он сурови иконокласт, пун трпељивости: спрам Методија исповедника, од дана кад је видео да је он способан да реши извесне научне тешкоће које су га занимале. Очаран ремек-делима арапске архитектуре, бринући се много да замени побожне украсе од прогнаних икона примерцима слободнијег и световнијег стила, он је византиску уметност свога времена упутио новим путевима, и захваљујући његовим напорима и његовом паметном покровитељству, у тој дивној Светој Палати, пуној префињене велелепности и ретке раскоши, у том несравњеном декору од павиљона, тераса, башта широко отворених на светле видике Мраморнога Мора, дворски живот је добио нов и изванредан сјај. Али сад кад је цар био умро, ту величанствену палату испуњавале су и потресале нарочито свађе и сплетке.

Под регенством Теодориним прави председник владе био је логотет Теоктитос. То је био човек доста осредње вредности, неспособан и увек несрећан војсковођа, политичар обичне памети, хладнога карактера, мрачан и груб. Мало симпатичан и мало вољен, он се држао благодарећи наклоности коју му је указивала царица. Постигао је чак да се настани у самом двору, вршио је неки чудан утицај на царицу, и уживао толико њено поверење, да су се по Византији ширили доста ружни гласови о природи односа које је министар одржавао са василисом. Знало се да је славољубив, памтило се са каквом је грозничавом журбом, на вест о једној тобожњој револуцији на двору, оставио војску на Криту, да би дошао и мотрио догађаје у престоници; сумњало се да тежи за престолом, и ишло се дотле да се говорило како је Теодора, потпомажући његове жеље, помишљала да се уда за њега, или да му да коју од својих кћери, готова, да би му прокрчила пут ка власти, да збаци, као што је некад учинила велика Ирена, или да дâ ослепити свога рођеног сина. У сваком случају врло дубоко одан регенткињи и свемоћан над њеним духом, логотет се трудио да изазове неповерење према свима саветницима који су делили власт с њим.

Брзо је успео да својим сплеткама удаљи своје супарнике. Магистар Манојло, који је био, са Теоктитом, тутор младога Михаила III, био је оптужен да склапа заверу против царске породице, и приморан да дâ оставку на своје звање. Царичина браћа, Петронас и Вардас, била су опаснија, други нарочито, чији је виши ум био удружен са крајњим недостатком сваког устручавања и моралности. С пристанком саме Теодоре, Вардас је био, под неким изговором, удаљен са двора, и логотет је мислио да је коначно себи осигурао власт. Он није био предвидео да има да рачуна са младим царем.

Михаило III је заиста растао, и растући показивао се бедан. Узалуд су се његова мати и министар трудили да му даду одлично васпитање; узалуд су га били поверили старању најбољих учитеља, окружили га најбољим друговима; легенда именује међу друговима царевићевим Ћирила, који је доцније имао да постане апостол Словена. Све је било узалудно: суштина је код Михаила била рђава. У петнаестој, шеснаестој години — то су године које је тада имао — он је нарочито волео лов, коње, трке, представе, борбе атлета, и он сам није се устручавао, да се у дворском хиподрому попне на коња и да се покаже пред својим пријатељима. Његов приватан морал био је још незгоднији. Он се дружио с најгорим друштвом, проводио у пићу до неко доба ноћи; имао је једну признату милосницу, Евдокију Ингерину.

Теодора и Теоктитос мислили су да, под таквим условима, има само једна ствар да се уради, а то је да се млади цар што пре ожени. Опет су, по обичају, весници са двора обишли провинције, да у Цариград доведу најлепше девојке из монархије: међу њима буде изабрана Евдокија, кћи Декаполита, и одмах крунисана за василису. Али после неколико недеља, Михаило III, брзо заморен од своје жене и брачног живота, врати се својим навикама» својим пријатељима, својој милосници, и продужи своје лудорије. И без сумње, треба се чувати да се дословце приме сва смешна и гнусна дела која византиски историчари придају Михаилу III: хроничарима оданим дому македонском сувише је ишло у рачун да извине и оправдају убиство које је довело на престо Василија I, а да не дођу у искушење да мало оцрне своју жртву. Али и поред овог ограђивања, сигурне чињенице сведоче колико је било безумља у владању кукавног цара. Стално окружен лакрдијашима, развратницима, дворским будалама, он је проводио време са својим недостојним друговима у смешним или скаредним лакрдијама, саблажњавао двор својим досеткама рђавога укуса, у којима није поштовао ништа, ни породицу ни веру. Једно од његових великих разонођења било је да своје пријатеље облачи као владике; један би представљао патријарха, други митрополите; сам царевић узео би титулу владике колонејског и, тако обучени, они су ишли као маскарада кроз варош, певајући срамне или смешне химне, пародишући црквене церемоније. Једнога дана, да би; радио као Христос, Михаило оде на ручак код једне сироте жене, унезверене што тако неочекивано дочекује василеуса; други пут, кад је срео на путу патријарха Игњатија и његове свештенике, цара је забављало да му приреди једну мачију музику, и са својом свитом од лакрдијаша дуго га је пратио, певајући му код ушију развратне песме, уз пратњу таламбаса и добоша.

Затим је са својом мајком правио глупе шале. Једнога дана јави јој да се патријарх налази у двору, и да би она без сумње била срећна да добије његов благослов. Побожна Теодора журно дотрча, и, заиста, у великом Златном Триклиниуму она нађе првосвештеника где седи на престолу, са капуљачом спуштеном на лице, који је изгледао, ћутећи и озбиљан, удубљен у дубока размишљања. Регенткиња паде пред ноге светом човеку и мољаше га да је удостоји и да помисли на њу у својим молитвама, кад одједном патријарх устаде, обрне се на петама, покаже царици леђа… и треба видети у тексту хроничара шта је пустио у лице Теодори. Затим, окренувши се: »Нећете рећи, Госпођо, изјави он, да се чак ни у том нисмо постарали да вам учинимо част,« и, забацивши капуљачу, показа лице: тобожњи патријарх није био нико други до царев најмилији будала. На ту досетку лепога укуса, Михаило прште у смех. Теодора, срдита, обасу свога сина клетвама: »Ах! неваљало дете! Бог је данас уклонио своју руку од тебе!« и изиђе из дворане у сузама. Али, и поред ових грубих непристојности, тутори нису смели да се умешају, и чували су се да не покуде василеуса, било што су му претерано гледали кроз прсте, било што су мислили да ће тим попуштањем сачувати свој уплив.

Показујући се пун трпељивости за забаве свога сестрића, Вардас се поглавито трудио да задобије утицај над њим. Он је, благодарећи посредништву свога пријатеља великога коморника Дамјаноса, успео да га цар позове да се врати из иностранства, и врло брзо је постигао да постане потребан Михаилу III. Разуме се да је мрзео Теоктитоса, који је стајао као препрека његовом славољубљу; зато је непрестано подстицао василеусово неповерење спрам министра. Он га је плашио да логотет може спремити какав друштвени удар, чак се није устручавао ни да оклевета своју сестру, регенткињу Теодору, и да сину представи у најружнијој светлости владање његове мајке. Он је тако вешто удесио ствари, да поводом једног безначајног догађаја (реч је била о једном царевом личном пријатељу, коме је министар одбио неко унапређење) изби доста озбиљан сукоб између владара и Теоктитоса. То је било 856. г. Вардас, користећи се својом надмоћношћу, прионе још више да распали Михаилову мржњу: он му примети да њега држе у страни од послова; суровим доставама подстакао је његово самољубље. »Догод Теоктитос буде са Августом, говорио му је он, василеус ће бити без икакве моћи«; нарочито је нашао начина да га увери како му раде о глави. Против логотета би скована завера. Људи са двора били су већим делом придобијени у Вардасову корист; царевић је пристајао на све, и, против Теодоре и њеног љубимца, чак се и једна царичина сестра била удружила са Вардасом, својим братом. Атентат је дакле успео без великих тешкоћа.

Једног дана кад је по својој уобичајеној дужности Теоктитос пошао, са хартијама у руци, код регенткиње у аудијенцију, у галерији Лаузиакоса, која је била пред царичиним одајама, нађе Вардаса, који га је, не уставши пред њим, мерио са дрским изразом. Мало даље, он срете цара, који му забрани да уђе код Августе, и заповеди му да њему преда рапорт о дневним пословима; а како се министар, збуњен, устезао, василеус га нагло отера. Али док се он повлачио Михаило викну дежурном дворанину: »Затворите овога човека«. На тај позив Вардас се баци на логотета; овај побеже; Вардас га стиже, обори га на земљу, и узевши мач у руку, спреми се да одбије свакога когод би покушао да помогне несрећнику. Ипак не изгледа да су по сваку цену желели смрт Теоктитосову: цар је прво просто био заповедио да га под добром стражом одведу у трем Скила и да сачекају његове наредбе. На несрећу по логотета, на ларму која се била дигла, дотрчала је Теодора, расплетене косе, са оделом у нереду, вичући и тражећи свога љубимца, обасипајући псовкама, разјарена, свога сина и брата, викнувши претећим гласом да она забрањује да се Теоктитос убије. Можда је та њена брига упропастила несрећника. У околини Михаиловој били су се уплашили да ће га, ако узаживи, регенткиња врло брзо понова поставити на власт и да ће се он свирепо светити својим непријатељима; из мере опрезности решише да га погубе. Узалуд су неколико гардиских официра, оставши верни његовој личности, покушали да га бране; узалуд је сиромах човек, кријући се под намештај, покушавао да избегне ч своју судбину. Једним јаким ударцем мача, један војник, сагнувши се, пробурази му трбух. Вардас је победио.

Убиство првога министра био је непосредан удар за Теодору: она је то добро осетила. У метежу који је потресао двор, већ је била чула како долазе претећи гласови против ње: викали су јој да се чува, и да је то дан убистава. И зато је она, у своме гневу, одбила сва извињења која су јој нудили, све утехе с којима су јој прилазили; разјарена, трагична, она је на кривце, а нарочито на свога брата Вардаса призивала божанску освету, и отворено желела њихову смрт, Тим непомирљивим држањем она је најзад постала несносна; Вардас, чијем је славољубљу она уосталом сметала, реши да је се отараси. Прво јој одузеше ћерке, које затворише у један манастир, рачунајући да ће она убрзо драговољно отићи за њима. Како је она оклевала да се одлучи, позваше је да се повуче у манастир Гастрију. Не хотећи да уноси неред у државу узалудним одупирањем, она достојанствено сиђе са власти, пошто је званично предала Сенату суме које је њена добра финансиска администрација оставила као резерву у благајну. То је био крај њеног политичког живота.

У манастиру где је потражила склоништа Теодора је живела побожно, са својим кћерима, још дуго година, опростивши своме сину, код кога је чак, изгледа, опет доцније стекла поверење, увек огорчена на Вардаса, кога је с правом чинила одговорним за Теоктитосову смрт. Она је толико далеко ишла, она побожна и православна царица, да је склапала завере против тог омрзнутог брата, и покушала, у дослуку са неколико људи блиских двору, да га убије. То јој предузеће не испаде за руком, и чак изгледа да је зато била доста строго кажњена. У то време су јој, без сумње, узаптили сва добра и одузели почасти које су биле остале везане за њен царски положај. Да би је утешила у њеној несрећи судбина ће се доцније постарати да јој створи једног осветника, који је требало да задовољи њене мржње чак и преко очекивања. То је био Василије, славни оснивач династије македонских царева.