Византијске слике (Ш. Дил) 7
| ←< 6. глава | Византијске слике Писац: Шарл Дил |
8. Глава >→ |
Романтичне пустоловине Василија Македонца.
У време када је царица Теодора седела на престолу са својим мужем Теофилом, од прилике око 840. године, један младић сиромашно одевен, али коме су његов висок стас, снажан састав, и препланула боја лица давали прилично достојанствен изглед, улазио је једног вечера, са торбом на леђима и штапом у руци, у Цариград, кроз Златна Врата. Била је недеља, и ноћ је била близу. Преморен и прашњав, путник леже под трем оближње цркве Светог Диомеда и ту убрзо дубоко заспа. А преконоћ, игуман манастира, коме је припадала црква, трже се иза сна, и чу неки глас који му говораше: »Устани, и иди отвори цару врата од цркве«. Калуђер послуша; али пошто у дворишту не виде никога до једног убогог ђавола у дроњцима, опруженог на плочама, помисли да је сањао и врати се да легне. Онда, по други пут, глас га пробуди иза сна и понови му исту заповест; и опет уставши и не видевши ништа до издрпаног спавача, он се врати у постељу. Онда, по трећи пут, заповеднички глас јаче одјекну у тишини и у исто време, да не би посумњао да је будан, игуман доби груб и тајанствен ударац песницом у ребра. »Устани«, заповедао је глас, »уведи онога што лежи пред вратима. Он је цар«. Сав дрхћући, свети човек журно изиђе из ћелије, сиђе и зовну непознатог. »Ево ме, господару,« одговори младић тргнувши се; »шта заповедаш твоме робу?« Игуман га позове да пође за њим и посади га за свој сто; ујутру му даде да се окупа и изнесе му ново одело; и како путник, изненађен, не могаше да разуме од куда га обасипају толиком пажњом, калуђер му, у поверењу, откри тајну његове будућности и замоли га да му од тада буде пријатељ и брат.
Том романтичном причом улази у историју човек који ће, под Теодором и Михаилом III, тако вешто управљати својом судбином, — Василије Македонац, који треба неколико година доцније да постави своју породицу на престо Византије.
Историчари који су живели на двору цара Константина VII, унука Василијевог, радо су за тога оснивача династије састављали пристојан и чак знаменит родослов. По њима, славни василеус водио је порекло по оцу од јерменске краљевске куће, по мајци је био у сродству са Константином и чак с Александром Великим. Истина изгледа да је била далеко скромнија. Василије је био врло ниског рода; рођен је око 812. год. од сиромашних досељеника јерменскога порекла, у незнатној сељачкој породици, коју су прилике довеле у Македонију; ту је породицу бугарски рат упропастио и очева смрт, последња несрећа, оставила је сасвим без средстава. Василије, оставши једина потпора своје мајке и сестара, имао је тада двадесет и пет или двадесет и шест година. То је био висок и јак момак, чврсте песнице, снажних плећа; густа коврџава коса окружавала је његово енергично лице. Сасвим неписмен уосталом, — он није знао ни да чита ни да пише, — то је пре свега била једна лепа људска животиња. То је било довољно да му осигура срећу.
Византиски хроничари, који су врло волели надприродно, брижљиво су испричали предсказивања која су прорекла будућу величину Василијеву: како га је, једног лепог летњег дана, кад је он заспао на њиви, један орао крстарећи изнад детета заклонио сенком својих крила; како је његова мајка у сну видела где из њене утробе излази једно златно дрво пуно златног цвећа и воћа, које је постало огромно и бацало сенку на целу кућу; и како јој се, други пут, у сну појавио свети Илија Тезбит под цртама једног високог старца с белом брадом, из чијих је уста лизао пламен, и како је пророк предсказао мајци сјајну судбину која је чекала њенога: сина. Сујеверје византиског друштва радо је шарало тим чаролијама младост великих људи, и оно је искрено веровало у вредност тих предсказивања. У ствари, Василије Македонац требало је да успе у животу помоћу других средстава и других особина: својим вештим и гипким умом, својом енергијом која није презала ни од чега, упливом своје снаге, и најзад помоћу жена, које су неодољиво подлегале његовим атлетским дражима.
У својој сиромашној земљи Македонији, Василије, принуђен да се брине о породици, брзо увиде да земљорадња никако није довољна да исхрани њега и његове, и он прво ступи у службу код намесника покрајине. Затим, оде у Цариград да потражи срећу, и ту му прилике притекоше у помоћ, како се само може пожелети. Игуман Светога Диомеда, који га је прихватио, имао је једнога брата, лекара по занимању; овај виде младића у манастиру, нађе да је личан и добро развијен, и препоручи га једноме своме пацијенту, рођаку царевом и Вардасовом, који се звао Теофило и кога су због његовог малог раста прозвали Теофилицес (мали Теофил). Тај мали човек имао је једну страст: то је да држи у својој служби људе високога стаса, херкулске снаге, које је облачио у сјајно свилено одело, и ништа му није чинило веће задовољство но да се покаже пред светом са својом свитом од џинова. Чим су му проговорили о Василију, он хтеде да га види и, очаран његовом лепотом, одмах га « погоди да му гледа коње, и пријатељски га крсти надимком Кефалас — што ће рећи: »јака глава«.
Василије остаде неколико година у кући Теофилицесовој, и за то време је имао један доживљај који му је сасвим осигурао срећу. Како је његов господар био послат мисијом у Грчку, Василије га је пратио, као коњушар; али на путу он се разболи и мораде се задржати у Патрасу. Тамо наиђе на Даниелиду. Даниелида је била богата удовица, већ мало зрела; имала је, кад ју је Василије познао, великога сина, а изгледа да је чак имала и унучиће. Али њено богатство било је за причу, »краљевско богатство«, вели један хроничар, »пре него приватног човека«. Имала је робова на хиљаде, огромна имања, небројена стада, радионице у којима су жене ткале дивне свиле, прекрасне ћилиме, изванредно танко ланено платно. Њена кућа је била пуна скупоценог златног и сребрног посуђа; њени сандуци напуњени сјајним оделом; њени ковчези набрекли од комада драгоцених метала. Она сама држала је велики део Пелопонеза и, по речима једнога историчара, она је заиста изгледала да је »краљица те земље«. Волела је раскош, параде: кад је ишла на пут, никад се није служила колима ни коњем, имала је носиљку, и пратили су је три стотине младих робова, који су је наизменце носили. Исто тако волела је лепе људе: тиме је Василије привукао њену пажњу. Треба ли мислити да је и она, како бележе сујеверни хроничари, предосећала славну будућност Македонца? Ја бих радије веровао да је њена симпатија долазила из стварнијих разлога. Толико стоји да га је она лепо примила у својој кући; и кад се Василије најзад морао решити да пође, она му даде новаца, лепога одела, тридесет робова да га служе; с тиме је убоги ђаво постао велики господин, и могао је играти улогу у свету и куповати имања у Македонији.
Никада он уосталом није заборавио своју добротворку. Кад се, неких двадесет година доцније, попео на престо, прва му је брига била да Даниелидином сину дâ једно високо достојанство, затим позва стару госпођу, »која је, веле, ватрено желела да још једаред види цара«, да му учини посету у престоници. Он је прими као владарку у палати Магнаур, и свечано јој даде титулу мајке василеусове. Са своје стране, Даниелида, увек дарежљива, донела је собом скупоцене дарове за свога старога пријатеља; она му поклони пет стотина робова, сто евнуха, сто необично вештих везиља, сјајне тканине и шта ти још знам. Она учини и нешто боље. Василије је у то време градио Нову Цркву; она хтеде да се придружи том побожном делу и даде откати у пелопонеским радионицама молитвене ћилиме, који ће покрити сав под цркве. Најпосле, она обећа да у своме тестаменту неће заборавити сина њеног некадашњег љубимца. После тога она се врати у Патрас; али сваке године, докле год је Василије живео, долазили су му из Хеладе велелепни дарови које му је слала његова стара пријатељица; а кад он умре, пре ње, она пренесе на владаочевог сина наклоност коју је била посветила оцу. Она дође још једанпут у Цариград да га види, и у своме тестаменту наименова га својим општим наследником. Кад је царски пуномоћник послат да састави инвентар наследства стигао кући Даниелидиној, он застаде пренеражен једним тако баснословним богатством. Да се и не помиње кован новац, адиђари, скупоцено посуђе, хиљаде робова — цар је од њих ослободио три хиљаде које је послао као насељенике у јужну Италију, — василеус лично наследио је више од осамдесет добара. Види се какво је у IX веку било богатство византиске царевине, каква су огромна имања имале оне велике породице провинциске аристократије, које су играле тако велику улогу у историји монархије. Али нарочито, зар то није једна занимљива и привлачна појава, та стара госпођа, чије је пријатељство, брижљиво неговано, било од такве користи дому Македонском?
Вративши се из Патраса у Цариград, Василије понова оде код Теофилицеса у службу, кад га један непредвиђен случај приближи цару. Једнога дана, рођак Михаила III, патриције Антигон, син Вардасов, давао је у част свог оца свечан ручак; позвао је био много својих пријатеља, сенатора, угледних личности, и исто тако бугарске посланике који су се у пролазу десили у Византији. По обичају на византиским гозбама, при крају обеда дођоше хрвачи да разоноде госте својим вежбама. Онда Бугари, са својом уобичајеном разметљивошћу и може бити распаљени добрим ручком, почеше хвалити извесног атлета њихове народности, изјавивши да је то непобедив човек и да ће он савладати свакога ко му противстане. Ухватише их за реч: и заиста варварски борац обори све супарнике. Византинци су били доста понижени, и још више надражени, кад Теофилицес, који је био на ручку, поче: »Ја имам у служби једнога човека, који ће, ако желите, издржати борбу са вашим славним Бугарином. Јер заиста било би мало стидно за Римљане да тај странац оде кући, не нашавши достојног такмаца«. Примише; зовнуше Василија; дворану брижљиво посуше песком да начине угодно земљиште за два борца, и борба поче. Снажном руком Бугарин се напреже да подигне Василија са земље и да га доведе да изгуби равнотежу; али још снажнији, Византинац. диже њега, окрете га живо око себе, и вештим хитцем, чувеним тада у борачким дворанама, баци на земљу свога супарника, онесвешћеног и прилично овређеног.
Овај подвиг привуче на Македонца пажњу дворских људи. А на неколико дана потом цар доби на дар од неког провинциског намесника, једног врло лепог коња; и одмах је хтео да га проба. Али кад се владар приближи животињи и хтеде да му отвори уста, да бу му прегледао зубе, коњ се ужасно пропе, и ни цар ни његови коњушари нису га могли савладати. Михаило III био је врло незадовољан, кад се умеша услужни Теофилицес: »Ја имам код куће, Господару, једнога младог човека врло вештог да рукује коњима; ако Ваше Величанство жели да га види, он се зове Василије«. Из двора одмах послаше по Македонца, и тада, »као други Александар на другом Букефалу«, по изразу једнога историчара, »као Белерофон на Пегазу«, он. скочи на леђа животињи и за неколико тренутака сасвим је укроти. Василеус је био усхићен: није се смирио док му Теофилицес није уступио тог лепог момка, који је био тако добар коњушар и тако снажан борац. И горд својом тековином, он одведе Василија да га представи својој мајци Теодори: »Ходите да видите«, рече јој, »каквог сам лепог човека нашао«. Али царица, пошто је дуго посматрала новога љубимца свога сина, рече тужно: »Камо среће да никада нисам видела тога човека! Он ће уништити нашу лозу.«
Теодора је имала право. Тај атлет, који је умео да се допадне женама, сад је имао да покаже да је способан и за друге ствари. Око 856. г. он је ступио у службу Михаила III: једанаест година доцније он је био цар.
У тренутку кад је Василије дошао на двор, Вардас, ујак василеусов, постајао је свемоћан. Убиство Теоктитосово, Теодорино повлачење од света, учинили су ускоро од њега правог поглавара владе; и једно за другим наименован за магистра и врховног команданта војске, ускоро за куропалата, најзад готово придружен царству са титулом Цезара, он је владао као господар под именом Михаила III.
И поред својих порока, Вардас је био човек одличних способности. Грамзиво славољубив, страсно жудан власти, богатства и раскоши, он је ипак желео да се покаже као добар администратор, строг судија, неподмитљив министар; и самим тим, и поред недостатка савести и његове дубоке неморалности, он је постао врло популаран. Врло уман, он је волео књижевност, интересовао се за науке. Њему припада част за оснивање славног университета Магнаура, где је позвао најчувеније научнике свога времена; ту се предавала граматика, философија, геометрија, астрономија; а да би подстакао заузимљивост професора и ревност ученика, Вардас је правио честе посете школи и пажљиво пратио рад. Он је међу своје присне пријатеље убрајао славнога Лава Солунског, великог математичара, чувенога философа и лекара, једнога од највећих духова IX века, и који је, као сви велики научници средњега века, уживао код својих савременика доста зао глас врачара и мађионичара. А без сумње, с друге стране, Вардас је саблажњавао варош и двор; са својом снахом одржавао је врло сумњиве односе, и то је чак био први узрок великоме сукобу који је букнуо између папског посланика и патријарха Игњатија,кад је првосвештеник сматрао за дужност да забрани свемоћном регенту приступ у Свету Софију. Али у главном и сами непријатељи Вардасови принуђени су да признају његове високе способности. Под. његовом управом постигнути су знатни војнички. успеси против Арапа; дрски напад на Цариград. који су покушали Руси био је снажно одбијен; а нарочито, уз припомоћ патријарха Фотија, Игњатијевог наследника, Вардас је постигао славу да успешно изведе велико дело хришћанских мисија, које је однело еванђеље Моравцима и Бугарима, под његовом заштитом су Ћирило и Методије, словенски апостоли, предузели велико дело, којим је читава једна раса била придобијена за православље.
Док је Цезар тако владао, цар је продужавао да тера своје лудости. Он је расипао на смешне трошкове новац који су скупили његови родитељи; он је зачуђавао и вређао престоницу својим необузданим склоностима ка тркама и коњима. Дао је саградити једну величанствену шталу, украшену као двор најскупоценијим статуама, и тиме се више поносио него и сам Јустинијан што је сазидао Свету Софију. Живео је у друштву кочијаша, обасипајући их златом, уживајући да лично кумује њиховој деци; он сам у кочијашкој хаљини председавао је тркама хиподрома и често је, по нарочитој стази у палати Светога Мамаса, сам трчао, приморавајући царске великодостојнике да чине што и он и да узму боје циркуса, да би се с њиме такмичили за награду. И, да би поруга била још саблажњивија, једна икона Богородичина намештена на царски престо, заузимала је место василеуса и председавала светковини.
Кад се Михаило III проводио, никако није допуштао да га, ни под каквим изговором, ко узнемирава. Једнога дана кад је био на хиподрому, јавише му да су Арапи заузели азиске области, и како је гласник врховног заповедника са стрепњом очекивао, стојећи пред василеусом, владалачке заповести: »Али каква дрскост, узвикну одједном цар, доћи и говорити ми о тим стварима, кад сам ја сав заузет једном трком од највеће важности, и кад има да се реши да ли се десне двоколице неће сломити на завијутку«. Између границе Киликије и престонице постојао је неки систем сигнала ватрому, нека врста оптичке телеграфије помоћу које се могло хитно јављати о упаду муслимана: Михаило III даде га разорити, наводећи да то у дане свечаности расејава народ и да рђаве вести тако достављене сметају гледаоцима, растужујући их, да потпуно уживају у задовољству игре. Зна се већ о његовом разврату и шалама ко]е је измишљао са својом пратњом од дворских будала и лакрдијаша; зна се о његовом пијанству, које му је у историји стекло надимак Михаило Пијаница, и како је, после пића, не знајући више добро шта равнодушно говори, изрицао смртне казне или проналазио чисте лудости. Једини начин да му се неко допадне био је да се придружи тим чудноватим забавама, и, свако се на двору трудио да му угоди. Прича се да је и сам патријарх Фотије налазио да су царева увесељавања врло забавна и радо је, да би му угодио, пио за столом још више него он. У сваком, случају, Василије је брзо разумео да је ту начин да осигура себи срећу.
Он је вешто помагао у свему, пристајао на све и користио се свачим. Године 856. звање великог штитоноше остаде празно, пошто је његов власник био у завери против цара: то место доби Василије. 862. г. први коморник Дамјанос, стари пријатељ Вардасов, буде смењен, пошто се огрешио о поштовање према Цезару, са којим је био у завади: Василије наследи то место 6д поверења, које онога који га заузима доводи у тесну везу са владаоцем. Михаило III, уосталом, обожавао је свога љубимца;, он је говорио онима који су га хтели слушати да му је једини Македонац одан и веран служитељ. И зато га он начини патрицијем, и најпосле га ожени. У ствари, Василије је већ имао жену, Македонку као и он, која се звала Марија; василеус га примора да се разведе, и Марија би, са нешто новаца, испраћена у свој родни крај. После тога, цар ожени свога пријатеља својом милосницом Евдокијом Ингерином.
То је била врло лепа жена, којој је Михаило био милосник већ више година и коју је још једнако волео: и зато, кад ју је удавао, поставио је услов да је задржи за милосницу, и уговора су се тако тачно придржавали, да независни хроничари без увијања приписују цару очинство прва два детета Василијева. Дворски писци, природно ћутљивији у једном тако тугаљивом питању, напротив, радо су хвалили не само лепоту и љупкост Евдокијину, него још и њену мудрост и врлину; само њихово задржавање на томе показује да је то било једно болно место, мало тегобно за Македонски Дом. Василије једини изгледа да се без муке прилагодио томе неугодном положају; уосталом, имао је где да се утеши. Он је био милосник Текле, цареве сестре; и Михаило III затворио је очи на ту везу, као што је Василије затварао очи на прељубу своје жене. И то је био најлепши брак у четворо што се може замислити.
Василије, може се мислити, није без рачуна показивао толику услужност. У томе македонском пустолову, тако добром дворанину и тако савитљивом, Вардас је добро прозрео скривено славољубље које себи крчи путеве. »Ја сам отерао лисицу,« говорио је он својим пријатељима, после пада Дамјаносова; »али, на њено место, увео сам лава, који ће нас све прождерати.« И заиста, између љубимца и министра ускоро се заметну огорчена борба. Василије се трудио да убеди цара да му Цезар ради о глави: али се Михаило само смејао на те бесмислене оптужбе. Тада, да би дошао до циља, смутљиви Македонац потражи саучесника; он се нађе са Симватиосом, властитим зетом Вардасовим, и под најстрашнијим заклетвама достави му да му је цар, који га јако цени, врло наклоњен, али да се једини његов таст противи његовом праведном унапређењу. Кад то сврши, он продужи да сплеткари код цара, и, да би поткрепио своје изказе, он се позове на Симватиоса, који се, заведен и бесан, није устезао да се с Василијем закуне како Вардас заиста склапа завере. Јако поколебан тим изјавама, Михаило III мало помало помири се с мишљу да предузме кораке против министра. Али је Цезар био моћан; у Цариграду су га поштовали толико исто и још више него цара; преко свога сина Антигона, главног заповедника гарде, он је држао престоничке трупе; покушати у Византији удар против њега било је осудити се унапред на сигуран неуспех. Да би нашли згодну прилику, требало је удаљити Вардаса од његових присталица; наговорише дакле цара, да објави поход на Азију, против Арапа; дужан да прати василеуса, Вардас се тако без одбране предавао у руке својим непријатељима.
Цезар је био извештен о свима тим сплеткама и у његовој околини саветовали су му чак да се брани, да смело изјави како неће пратити цара са војском. Разуме се да су сујеверне душе откриле такође свакојаке злокобне предзнаке, који су предсказивали скори крај министров. Причало се како је у цркви, док је био удубљен у молитве, одједном осетио позади неку невидљиву руку, где му трза са рамена свечани плашт. Злослутно су тумачили неочекивани поклон који му је скоро била послала његова сестра Теодора: то је била једна одећа извезена златним јаребицама и која случајно није била довољно дугачка; погађачи су се сложили у томе да јаребица значи издајство, и да сувише кратко одело указује на скору смрт. И сам Вардас имао је узбуђујуће снове. Видео је себе како улази у Свету Софију поред цара, на дан једне свечане литије, и у апсиди цркве, одједном, спази Светога Петра где седи на престолу међу анђелима, и код његових ногу патријарха Игњатија како тражи правду против својих гонилаца. И апостол, пруживши мач једном службенику свом одевеном у злато, постави цара себи с десне стране, Цезара с леве, и заповеди да га ударе мачем. Али Вардас је био сувише паметан, сувише слободоуман, да би придавао много важности тим случајностима. А и цар и његов љубимац нису ништа штедели да му улију поверење и сигурније га увуку у клопку. Пре поласка, обојица одоше са Цезарем у цркву Свете Марије Калкопратије, и ту, у присуству патријарха Фотија, који прими њихову заклетву, обојица се свечано заклеше на Христову крв да се Вардас нема од њих ничега бојати. Готово убеђен, регент се реши да пође са двором: Василије, три пута кривоклетник, био је дошао до свога циља.
Хроничари наклоњени македонској династији све су учинили да оправдају Василија за злочин према Вардасу, и трудили су се да покажу како он није играо никакву улогу у томе озбиљном догађају. Истина је сасвим друкчија. Војска и двор били су прешли у Азију. Василије, са неколико завереника, са својом браћом, рођацима, присним пријатељима, које је придобио за своје планове, био је готов да приступи послу чим му цар буде издао заповест; и, да би убрзали догађај, његови саучесници и он подстицали су Михаилову злу вољу против његовога ујака, и указивали на дрскост Цезареву, чији је шатор био подигнут на једном брежуљку који је надвишавао царев шатор. Вардас је знао све о завери која се ковала; али, са лепим презирањем опасности, он је опомене својих пријатеља називао бесмислицама, и, верујући у моћ свога анђела чувара, рачунао је да се његови непријатељи неће усудити. Да би изгледао достојанственији, он обуче раскошно одело, и, на коњу, са многобројном свитом, оде рано ујутру, по обичају, цару на подворење. Василије га је чекао. Према његовом положају великога коморника, његова је дужност била да прими Цезара и да га уведе код василеуса, водећи га за руку. Ушавши под шатор, Вардас седе поред владаоца и започе се разговор. Тада једним погледом Михаило показа својим вернима да је тренутак дошао. На тај миг, логотет Симватиос изиђе «з царског шатора и, начинивши на своме лицу знак крста, тим унапред уговореним покретом, извести убице и уведе их у дно шатора. Већ је Василије, стојећи иза Вардаса, и једва се уздржавајући, упућивао министру претеће покрете, кад се Цезар одједном окрете и разумеде. Осећајући да је изгубљен, он се баци пред ноге Михаилу, преклињући га да га спасе. Али Василије узе мач у руку; на тај знак завереници јурнуше, и пред очима неосетљивог или немоћног цара, они исекоше на комаде несрећног Цезара. Толико су се били окомили на тај раскрвављени леш, да су после једва могли покупити неколико безобличних остатака, који су сахрањени у оном истом манастиру Гастрији, где се Теодора, по заповести свога брата, морала некад повући.
Званично причање овог догађаја, очевидно састављено да оправда то подло убиство, тврди да су завереници, после дугог устезања, тако поступили само да спасу цару угрожени живот, и да је у тишми која је настала после убиства, Михаило III био изложен најозбиљнијој опасности. Али та прича није преварила никога. Без сумње, патријарх Фотије, добар дворанин, похитао је да честита цару што се извукао из тако велике опасности; народ, искренији, и који је волео Вардаса, викао је при пролазу владара: »Лепо си се провео на путу, василеусе, ти који си убио свога рођака и пролио крв својих сродника. Тешко теби! тешко теби!«
Василије је победио. Неколико недеља доцније, дар, који није имао деце, усвоји га и подиже до достојанства магистра; мало после, он га придружи престолу.
На дан Духова 866. године народ с чуђењем виде да се дижу два престола у Светој Софији, и беспослени људи били су врло радознали шта то може бити, говорећи да има само један василеус. Све се ускоро разјасни. У уобичајени час, царска поворка уђе у саборну цркву: Михаило III ишао је на челу, у свечаном оделу; Василије је ишао за њим носећи знаке и мач првога коморника. Чврстим кораком владалац дође до иконостаса и стаде на највише степене; испод њега Василије застаде; ниже се наређаше царски секретар, велики начелник двора или препозит, поглавари стража, који су престављали званичан народ. И тада, у присуству двора и сакупљене гомиле, царски секретар прочита василеусов извештај: »Вардас Цезар, гласио је тај докуменат, склопио је заверу против мене да ме убије, и зато ме је одвео изван престонице. И да није било пријатељских опомена од Симватиоса и Василија, мене више не би било међу живима. Али он. је погинуо као жртва свога греха. Ја дакле наређујем да Василије, мој верни слуга, који чува моје величанство, који ме је ослободио мога непријатеља, и који ме воли, буде у будуће чувар и администратор моје царевине и да буде од свију поздрављан као цар.« Василије, врло узбуђен, проли сузе на ово саопштење, које га без сумње није изненадило. А Михаило, предавши своју сопствену круну патријарху, који је благослови, стави је затим на главу Василију, док су му начелници огртали плашт и обували црвене чизме. И народ повика по пропису: »Живели цареви Михаило и Василије«.
Благодарност никада није била главна врлина Македончева. Како су његови дојучерашњи саучесници, нарочито Симватиос, захтевали свој део власти и почасти, пошто му више нису требали, он их. без устезања одгурну; и кад се они, незадовољни, побунише, он их строго казни за њихову побуну. Али са једним владаоцем као што је био Михаило, и благонаклоност најтемељнија на изглед, била је увек неизвесна: у толико више што су се многи дворски људи, суревњиви на брзо уздизање љубимчево, трудили да га изобличе код цара и да га увере како му његов нови друг ради о глави. Узалуд је Василије, да би сачувао његово поверење, чинио што треба, присуствовао царским гозбама, пијући с њиме, допуштајући му сваку слободу са његовом женом Евдокијом: са несталним и променљивим духом као што Је био Михаилов, он се без престанка морао бојати за своју власт, па и за сам свој живот.
Он ускоро сасвим јасно осети опасност која му је претила. Једно вече, да би се прославила победа коју је василеус однео на тркама, давала се свечана вечера у палати Светога Мамаса. При крају обеда, један од присутних, патриције Василисцианос, кога је владалац радо гледао, поче честитати цару што је са толико вештине и среће терао своја кола. Онда Михаилу, већ мало пијаном, дође једна смешна мисао, као што су му често долазиле после пића: »Устани«, рече он патрицију, »скини ми моје црвене чизме и навуци их себи«. Овај је, збуњен, гледао Василија, као да тражи од њега савета; онда му василеус, планувши, заповедничким гласом нареди да сместа послуша; затим, окренувши се своме ортаку: »Бога ми«, рече подругљиво Василију, »изгледа ми да њему боље стоје него теби«, и поче да саставља стихове у част свога новога љубимца. »Погледајте га сви«, певао је он, »и дивите му се. Зар није достојан да буде цар? леп је; круна му лепо стоји; све се стекло да увелича његову славу.« Василије, огорчен, гутао је свој бес ћутећи; Евдокија, сва у сузама, покушавала је да уразуми Михаила: »Велика је ствар, Господару«, говорила је она, »царско достојанство: не би га требало срамотити«. Али Михаило, све више пијан, одговараше смејући се: »Не брини ти о томе, ћерко. Свиђа ми се да начиним Василисцианоса царем.«
Можда је и Теодора, која је, изгледа, опет била ушла у милост код сина, бушкала против Василија, и гледала да га обори. Тек, то стоји да је Македонац, осетивши како његов друг хоће да се отргне, сматрао да је време свршити с њиме. Да би оправдао тај последњи чин драме, Константин VII, унук Василијев, трудио се да нам представи Михаила у најцрњим бојама и, у једној жестокој оптужби, покупио је приче о свима његовим лудостима, о свима његовим скандалима, о свима његовим злочинима: ипак није смео да каже каквог је учешћа узео његов деда у убиству човека који је био његов господар и добротвор. И овде међутим истина није ни мало сумњива.
23. септембра 867. г. цар је вечерао у палати. Светог Мамаса. И поред достава које је добио против Василија, и поред мржње коју је сад осећао спрам свога некадашњег пријатеља, владар је позвао свој сто свога царског ортака и његову жену Евдокију. Као обично, цар је много пио, а знало се, да кад је пијан, он је способан за све. Василије тврдо решен да изврши намеру, био се већ од пре неколико дана споразумео са већином оних који су му некад помогли да се отараси Вардаса. Сматрајући да је час дошао, он изиђе, под једним обичним изговором, из дворане у којој је била гозба, и отишавши у царску спаваћу собу, развали браве својом атлетском песницом, да би онемогућио цару да се закључа; затим се врати на своје место за столом; по обичају, Евдокија се умиљавала на све могуће начине око свога милосника. Кад се, доста доцкан у ноћ, гости дигоше, сам Василије хтеде да придржи цара, који је посртао, одведе га у његову собу и на прагу пољуби му руку с поштовањем. Под стражом два верна служитеља, Михаило убрзо заспа; тада, са завереницима, Василије уђе у собу. Било их је свега осам. На тај нагли упад, коморник Игњат поче уплашено викати, покуша да се одупре: на борбену грају, василеус се пробуди и, одједном отрежњен, погледа. Онда Јован Халдиос, један од Василијевих пријатеља, извуче свој мач, и једним јаким замахом одсече обе руке цару; други један обори Василисцианоса; за то време остала дружина чувала је стражу на вратима, да би спречила војнике који су били на служби да притекну у помоћ своме господару. После овог удара, завереници се посаветоваше: »Ми смо му одсекли руке, рече један, али он је још жив: а ако он живи, шта ће бити с нама?« Онда се један од убица врати у собу где је Михаило, усправљен на постељи, сав обливен крвљу, јаукао и грдио своје убице, а нарочито Василија. Једним снажним ударцем мача човек му пробурази трбух, затим, поносито, дође да јави Василију да је овога пута све свршено.
Константин VII осетио је ужас тога трагичног и подлог убиства. У биографији свога деде коју је написао, он просто вели: »Цвет великаша и Сената погубио је цара у палати Светог Мамаса уз припомоћ неколико војника из гарде; и, поставши неосетљив у пијаном стању, он је без мука прешао из сна у смрт«. Крај Михаила III сасвим је друкчије свиреп и ужасан. Он је погинуо, ако не од руке, а оно на заповест самог оног кога је он начинио царем; и нагло отрежњен у последњем часу, он је могао за време својих страшних смртних мука да осети све вероломство онога Василија двоструког оцеубице, крвника свога законитог владара и свога поочима.
Мрачна предсказивања Теодорина била су се остварила: уклонивши све препреке које су га растављале од престола, Македонац је био цар. Журно, да би окончали резолуцију, прешавши преко Златног Рога, заузеше Свету Палату, и ујутру, прва брига новога господара била је да ту смести, са великим церемонијама, у одељења законите царице, своју жену Евдокију Ингерину, која је, до краја, била милосница Михаила III. Са њом се он, без стида, показао о божићњим светковинама 867. г. на улицама престонице, возећи се на раскошним колима у која су била упрегнута четири белца; неколико година доцније чак је имао од ње једнога сина, који је био његово прво законито дете, и затим још четири кћери. Душа македонског сељака, која је остала простачка, није се, као што се види, нимало узбуђивала таштом осетљивошћу.
И такав је он увек био. Василије је у своме животу срео три жене. Даниелида, матрона из Патраса, била је богата; она му је, с новцем, дала средства да се подигне: зато је он брижљиво чувао њену успомену и неговао њено корисно пријатељство. Евдокија је била царева милосница: он је услужно прими за жену, и услужно затвори очи. пред њеним неисправним владањем. Јер она је служила његовој амбицији, јер она му је била користан ортак; и зато ју је он, чак после смрти Михаилове, и поред нових саблазни њенога живота, увек задржао, осећајући да би династију изложио опасности кад не би имао за њу неисцрпна блага праштања. Најпосле Текла, сестра Михаила III, осећала је према лепом човеку Василију једну заљубљену слабост: спрам ње једине он се показао строг. Кад је доцније дознао да је узела другога милосника, старога пријатеља Цезара Вардаса, он даде човека на розге и нареди да жену свирепо ишибају. И то није био, као што би се на први поглед могло мислити, занос задоцнеле љубоморе код остарелог цара; практичан дух, Василије је у исто време конфисковао у своју корист Теклино имање.
Тако је он целога живота остао људска животиња, примитивна и сирова, са јаким страстима, грубим и сировим нагонима, као што је био годинама раније, кад је заснивао своју срећу; и то баца чудновату светлост на психологију тога оснивача династије. То је био славољубив човек, вешт и срећан, и исто тако велики политичар, који је својом владавином припремио византиској царевини два века славе и сјаја. То је увек била једна користољубива и ниска душа, без устручавања и без осетљивости, без захвалности и без части.
Изгледа да су нас пустоловине Василија Македонца мало удаљиле од благочестиве царице Теодоре: трагични догађај од 23. септембра 867. г. враћа нас њој. И заиста, тога тужнога дана она се последњи пут јавља у историји. Кад су се, после смештања Василијевог у Свету Палату, постарали да изврше последње дужности према убијеном цару, изасланици василеусови, дошавши у палату Светог Мамаса, били су сведоци једног жалосног призора. »Они нађоше леш Михаила III где лежи на земљи, просуте утробе, рђаво завијен у покривач једнога од његових коња, које је он много волео. Око тела неколико жена у жалости плакале су и молиле се Богу. То је била стара царица Теодора и њене кћери, које су дотрчале на вест о драми и које су побожно молиле милост божију за несрећника.
По околностима у којима је она дошла до власти, по своме великом напору да поврати православље, блажена Теодора личи на другу једну византиску царицу, василису Ирену. Па ипак, она нема ни њену заповедничку и охолу појаву, ни њено ватрено и злочиначко славољубље. Побожна и нежна, она је волела иконе, свога мужа и свога сина, и може бити, после смрти Теофилове, свога министра Теоктитоса; а ако је имала мржње, поглавито спрам свога брата Вардаса, то није било из жалости за изгубљеном влашћу, него пре из сећања на свога љубимца, издајнички закланог. Она је с престола сишла просто, без огорчења; у својој дугој старости, дочекала је бол да присуствује уништењу свога дома и паду династије. Ако је данас славна у историји, то је нарочито зато што је обновила православље; али она и с друге стране заслужује да привуче пажњу и да се одржи у сећању. Догађаји у које је она била умешана, као и Василијеве пустоловине, бацају чудну светлост на ту Византију IX века, у којој уједно налазимо, да узмемо наслов једне лепе књиге Мориса Бареса, »крви, сласти, смрти«