Vizantijske slike (Š. Dil) 6
| ←< 5. glava | Vizantijske slike Pisac: Šarl Dil |
7. Glava >→ |
Blažena Teodora.
Godine 829. Mihailo II iz Amorija, car Vizantije, umre, ostavivši presto svome sinu Teofilu. Novi vladar nije bio oženjen; zato je u početku carica udova Eufrozina u dvorskim ceremonijama igrala ulogu koju je etiketa određivala Avgusti. Ali Eufrozina je mrzela svet. Kći onog nesrećnog Konstantina VI, tako svirepo oslepljenog na zapovest svoje majke Irene, i njegove prve žene Marije, ona se, posle katastrofe koja je oborila njenu porodicu, povukla u jedan manastir na Prinčevskim Ostrvima, i živela tamo mirna i skrivena, kad, ne bez javne sablazni, vatrena strast vasileusa Mihaila izvuče iz manastira lepu kaluđericu da je posadi na presto Cezara. Ali, po smrti svoga muža, Eufrozina je imala samo jednu želju, da se što pre vrati u kakvo sveto sklonište, i sva njena briga bila je upravljena na to da bez oklevanja oženi mladoga cara, svoga pastorka.
Da bi za vasileusa našli ženu, poslaše, po tradicionalnom običaju vizantiskog dvora, glasnike po svima pokrajinama, s nalogom da pronađu i dovedu u Carigrad najlepše devojke iz monarhije, i izabrane iskupiše u velikoj Bisernoj Dvorani, da Teofilo među njima odredi buduću caricu. Na prvom izboru, vladar je odvojio šest, najdivnijih, i, ne mogavši se odlučiti između tih lepih suparnica, on odloži za sutradan poslednji izbor. Toga dana, on se pojavi međ mladim devojkama držeći u ruci, kao Paris među trima boginjama, zlatnu jabuku, zalogu ljubavi, koju je trebalo da ponudi onoj koja mu bude osvojila srce, i tako opremljenv otpoče smotru. Prvo zastade pred jednom vrlo lepom devojkom, visokoga roda, koja se zvala Kasija, i bez sumnje malo uzbuđen, i ne znajući kako da počne razgovor, izgovori joj, u vidu mudre izreke, ovaj ne odviše učtiv komplimenat: »Od žene nam dolazi svako zlo«. Kasija je imala dosta duha, i odgovori ne bez zabune: »Da, ali od žene nam dolazi i svako dobro«. Taj joj je odgovor narušio sreću. Teofilo se vrlo uplaši od ove lepe devojke tako brze na odgovoru i tako feministički raspoložene, okrete joj leđa, i odnese svoje odlikovanje i svoju jabuku drugoj jednoj kandidatkinji, isto tako vrlo lepoj, koja se zvala Teodora.
Da bi se utešila što je promašila presto, Kasija je, po pravom vizantiskom običaju, osnovala jedan manastir u koji se povukla; a kako je bila žena od duha, ona se u svojoj samoći zabavljala sastavljajući pobožne spevove i svetovne epigrame koji su došli do nas i dosta su zanimljivi. Za to vreme njena srećna suparnica bila je krunisana; sa velikim ceremonijama u crkvi Svetog Stevana u palati Dafne, i, po običaju, cela je njena porodica dobila udela u njenoj velikoj sreći. Njena mati Teoktista dobila je vrlo zavidno dostojanstvo »patricijke s pojasom«, njene tri sestre, pozvate nadvor» udadoše se za velikodostojnike; njena braća Petronas i Vardas, brzo su napredovali na putu počasti. Oni su uostalom pokazali malo zahvalnosti onoj; čije ih je neočekivano uzdizanje i sestrinska ljubav toliko približila samim stepenima prestola.
Nova carica bila je azijatkinja, rođena u Paflagoniji, od činovničke porodice. Roditelji su joj bili pobožni ljudi, privrženici poštovanja ikona, protiv kojih je, pod sledbenicima blagočestive Irene, carska vlada opet bila počela borbu, i čak izgleda da su dokazali dosta vatrenu revnost u svome verovanju. Vaspitana u takvoj sredini, prirodno da je Teodora bila pobožna, i jako poštovala svete ikone; zato se s početka osetila malo smetena u tom dvorskom svetu u koji ju je udaja tako naglo prenela.
Od jedno dvadeset godina, zaista, borba oko ikona bila se opet razbuktala, još oštrija i još žešća nego u VIII veku, naročito sad kad se na čisto versku prepirku nakalemilo jedno političko pitanje, i kad se u sukobu hvatala u koštac Država koja traži pravo da se meša u crkvene poslove i Crkva, koja zahteva i brani svoje slobode. Mihailo II gonio je svoje protivnike bez poštede i bez ustručavanja; Teofilo, pametan, svojevoljan, energičan vladar, išao je za primerima i politikom svoga oca. I tako je Teodora uzalud pokušavala da upotrebi svoj uticaj u korist svojih prijatelja i da svojim molbama umiri preterano stroga gonjenja. Teofilo nije nimalo bio vladar pogodne naravi; kad bi nabrao obrve, kad bi počeo govoriti strogim glasom, njegova žena, prestravljena, ne bi se usudila da navaljuje, i sama bi bila prinuđena da pažljivo prikriva svoja osećanja i svoje tajne simpatije. Trebalo je da brižljivo krije pod svoje odelo svete ikone koje je uporno produžila da nosi uza se, morala je da upotrebi svu svoju opreznost da bi gonjene ikone sakrila od pogleda, u sanducima svojih odaja, i ponekad se izlagala izvesnoj opasnosti vršeći svoje tajne i smotrene obrede.
Jednoga dana careva dvorska budala, jedan kepec koji je zabavljao ceo dvor svojim pakosnim dosetkama, iznenadi je pred ikonama. Vrlo radoznao od prirode, on zatraži da vidi stvari koje su toliko privlačile caričinu pažnju. »To su moje lutke«, reče mu Teodora, »lepe su, i ja ih vrlo volim«. Trčeći, kepec ode i ispriča caru priču o lepim lutkama, koje je vasilisa 'čuvala pod svojim jastukom. Teofilo odmah razumede o čemu je reč, i besan što vidi da se njegove zapovesti ne slušaju u samome dvoru, odjuri u ginekej, i oštro napade caricu. Ali Teodora je bila žena, i umela da se izvuče iz nezgode. »Nije to ono što vi mislite«, reče ona svome mužu. »Ja sam se sasvim prosto ogledala u ogledalu sa mojim pratiljama, a vaš je kepec od likova koji su se odbijali u ogledalu mislio da su ikone, i otišao da vas tako glupo obavesti«. Teofilo se umiri, ili se pretvarao da se dao ubediti; ali Teodora se umela naplatiti brbljivcu. Posle nekoliko dana, za neku neznatnu pogrešku, ona dade da se kepec žestoko išiba, a zatim mu preporuči da u buduće nikad ne govori o lutkama iz ginekeja. A kad bi se car, posle pića, vraćao katkad na taj događaj i ispitivao budalu, ovaj je, sa izrazitom mimikom, metao jednu ruku na usta, drugu na deo svoje ličnosti koji je dobio šibe, i vrlo brzo: »Ne, ne, gospodaru,« govorio je, »da ne govorimo više o lutkama.«
Isto tako, u svima višim krugovima prestonice, postojala je opšta zavera u korist ikona. U manastiru gde je završavala život, stara carica Eufrozina ispovedala je ista osećanja kao i Teodora, i kad bi joj poslali u posetu carske ćerčice, ona nije prestajala da im govori o poštovanju ikona. Teofilo, koji je nešto sumnjao, trudio se da ispita decu kad bi se vratila, ali nije uspevao da izvuče nikakva određena obaveštenja. Ipak, jedanput, najmlađa se princeza izdala, i, pošto je ispričala svome ocu kako ih u manastiru obasipaju lepim poklonima, kako im daju za užinu divno voće, ona mu poče objašnjavati kako njena baba ima i jedan sanduk pun lepih lutaka, i kako ih je često prislanjala na čelo njoj i njenim sestrama, i davala im da ih pobožno ljube. Teofilo se opet naljuti, i zabrani da se deca u buduće šalju staroj carici. Ali, i u carevoj najbližoj okolini, mnogo je političara mislilo kao dve carice; ministri, lični savetnici, ostali su tajno ali duboko privrženi obožavanju ikona, i stvar je dotle došla da su gatari, koje je car rado pitao za savet, otvoreno proricali skoru propast njegovoga dela. I sam je to toliko osećao da je, na samrtnoj postelji, zahtevao od svoje žene i od logoteta Teoktistosa, svoga prvog ministra, svečanu zakletvu da posle njega neće ništa menjati u politici koju je on vodio i da neće dirati patrijarha Jovana, koji je bio glavni savetnik te politike. Retko su poslednje mere opreznosti bile tako uzaludne.
Naslednik Teofilov, njegov siv Mihailo III, bio je dete; 842. g., kad mu je otac umro, imao je jedva tri do četiri godine. Zato je Teodora kao nekad Irena, preduzela namesništvo za vreme maloletstva mladoga vladara. Kod sebe, da bi je savetovali, zadržala je glavne ministre prethodne vlade, logoteta Teoktistosa, koji je imao velikoga uticaja na caricu, i magistra Manojla. Obojica su bili pobožni ljudi, tajno odani, kao i sama carica, obožavanju ikona, a takođe i pametni ljudi, koje je s razlogom bacalo u brigu suviše dugo trajanje jednog beskorisnog i opasnog sukoba: oni, dakle, sasvim prirodno, naumiše da povrate pravoslavlje. Pa ipak, i pored njihovoga nagovaranja, carica izgleda da se s početka pomalo ustezala da pođe za njima. Teodora je vrlo volela svoga muža, i zadržala je pobožnu odanost spram njegove uspomene; a zatim, plašila se da će to preduzeće naići na teškoće. Ali sva njena okolina trudila se da je ubedi; mati, braća, navaljivali su svojim savetima. Uzalud je vasilisa primećavala: »Moj muž, pokojni car, bio je pametan čovek; znao je šta priliči raditi; mi zaista ne možemo da bacimo u zaborav njegovu volju«. Predstaviše joj opasnost stanja, nepopularnost kojoj se izlaže ako se uporno drži politike Teofilove; plašili su je revolucijom u kojoj bi se srušio presto njenoga sina. Njena ju je pobožnost uostalom hrabrila da posluša savete koji su joj sa svih strana davani. Ona se reši.
U Carigradu bude sazvan sinod. Ali da bi mogao lepo da svrši posao, trebalo se prethodno osloboditi patrijarha. Jovan, koga je Teofil 834. g. postavio na patrijaršiski presto, bio je stari učitelj vladarev; uman, vredan, energičan čovek, on je izvanredno služio carevim namerama: zato su ga protivnici stranke ikonoklasta mrzeli. Pronosili su glas da je mađioničar, nazivajući ga »lekanomantom« — što će reći vrač, — novim Apolonijem, novim Valaamom; na njegov račun rasprostirali su najstrašnije priče: kako je, svojim činima, našao načina da uništi careve neprijatelje; kako je odlazio noću, mrmljajući tajanstvene izreke, da skida glavu bronzanoj zmiji koja je ukrašavala hipodrom, i kako je u svojoj kući u predgrađu načinio jednu podzemnu đavolsku pećinu, gde je uz pripomoć propalih žena, obično retke lepote, i od kojih su neke, radi što veće sablazni, bile kaluđerice posvećene đavolu, prizivao demone nečistim žrtvama, i ispitivao mrtve, da od njih dozna tajne budućnosti. Ma kako stajalo s tim pričanjima, Jovan je bio čovek višega duha, jake volje, i time njima na smetnji. Da bi ga se otarasili, pozvaše ga da pristane na uspostavljanje pravoslavlja ili da dâ ostavku, a izgleda da su vojnici kojima je dato da podnesu prvosvešteniku taj ultimatum, izvršili nalog dosta surovo. Bilo kako bilo, patrijarh je smenjen i zatvoren u jedan manastir; a kako se, razjaren zbog svoga pada, usudio da ispolji svoje rđavo raspoloženje, nagrđujući ikone u manastiru koji mu je služio za prebivalište, bio je na zapovest regentkinjinu svirepo išiban.
Na njegovo mesto namestiše jednu od žrtava prethodne vlade, Metodija; i odmah poče opšta reakcija. Staranjem vladika, bude povraćeno poštovanje ikona; izgnanici, zatočenici, budu pozvani natrag i dočekani s triumfom; zatvorenici budu pušteni na slobodu i ukazana im je počast kao mučenicima; na zidovima crkava opet se pojaviše pobožne slike i, opet, kao nekad, iznad vrata Halkejskih, Hristova ikona, svečano povraćena, svedočila je o pobožnosti stanovnika carske palate. Najzad, 19. februara 840. g., jedna pobožna i veličanstvena ceremonija iskupila je sveštenstvo, dvor i varoš. Cele noći, u crkvi Vlaherna carica se pobožno molila Bogu sa sveštenicima; u jutru, jedna triumfalna litija išla je kroz Carigrad; okružena vladikama i kaluđerima, kroz oduševljenu gomilu, Teodora ode od Vlaherna do Svete Sofije i u Velikoj Crkvi zahvali Svemogućem. Pobeđeni, držeći voštanicu u ruci, morali su prisustvovati toj povorci koja je osvetila njihov poraz, i ponizno se saviti pod anatemama kojima ih obasuše. Zatim, u veče, u Svetoj Palati, vasilisa je davala gozbu prvosveštenicima, i svi su bili srećni zbog uspeha njihovoga preduzeća. To je bila svetkovina pravoslavlja. I od tada, za sećanje na taj veliki događaj, i za uspomenu na blaženu Teodoru, svake godine, prve nedelje posta, grčka je crkva svečano proslavljala uspostavljanje ikona i uništenje svojih neprijatelja. Ona to proslavlja još i danas sa pobožnošću i zahvalnošću.
Revolucija je i samim mrtvima dala njihov udeo. Pobedonosno vratiše u prestonicu ostatke slavnih ispovednika, Teodora Studita, i patrijarha Nićifora, koji su stradali za veru i umrli u dalekom izgnanstvu. Car i sav dvor, držeći u ruci voštanice, smatrali su za čast da dočekaju svete mošti, da pobožno prate ćivot koji su nosili sveštenici, i kroz ogroman skup naroda da odu za njim do crkve Svetih Apostola. I obrnuto, obesvetili su grob u kome je ležao Konstantin V i, ne poštujući carsko veličanstvo, bacili su na đubre ostatke velikoga protivnika ikona, a njegovim sarkofagom od zelenog mramora, iseckanim na tanke pločice, obložili su radi ukrasa jedno odeljenje dvora.
Ono što vizantiski istoričari, kojima dugujemo ove pojedinosti, nisu na nesreću umeli da nam kažu, to je, kako se ta velika revolucija mogla tako brzo izvesti a da ne naiđe po izgledu na vrlo ozbiljne teškoće. Jedna je stvar, izgleda, naročito tome doprinela: to je umor koji su svi osećali od jedne beskrajne borbe. Ali i drugi jedan obzir pridobio je političare za rešenje koje je Teodora izvojevala. Ako je, sa gledišta dogme, pobeda crkve bila potpuna, ona se s druge strane morala odreći volje za nezavisnošću koju su ispoljili nekolicina od njenih najslavnijih branilaca. Prema državi ona je ostala u potpunoj potčinjenosti; u pogledu vere, carska je vlast bila nad njom jača no ikad. Time je, i pored uspostavljanja pravoslavlja, politika careva ikonoklasta donela ploda.
Za veliko delo koje je izvršila, Teodora je zaslužila da bude uvršćena u svetitelje istočne crkve. Ipak, neizvesnost da li dobro radi često je uznemiravala caricu u toku vršenja njenoga zadatka. Jedna ju je stvar naročito brinula. Ona je, kao što se zna, strasno volela svoga muža; nije mogla da se pomiri s tim da i njega obuhvate one strašne anateme koje su pogađale gonioce ikona. Kad su dakle oci sakupljeni u sinodu došli da od njene blagonaklonosti izmole uspostavljanje svetih ikona, ona je u zamenu za njen pristanak tražila od njih jednu milost: to je da oproste grehe caru Teofilu. A kako je patrijarh Metodije primetio da, ako crkva i ima neospornog prava da oprosti živima koji se kaju, ona ništa ne može za jednoga čoveka koji je očevidno umro sa smrtnim grehom na duši, Teodora izmisli jednu pobožnu laž. Ona izjavi da se vasileus u poslednjem času pokajao za svoje grehe, da je pobožno ižljubio ikone koje je žena bila prinela njegovim usnama, i da je kao dobar hrišćanin predao dušu u božje ruke. Vladike se nisu dale moliti da prihvate tu poučnu priču, tim pre što su osećali da će po tu cenu dobiti uspostavljanje pravoslavlja; i, povinovavši se želji regentkinje, rešiše da cele nedelje, po svima prestoničkim crkvama, čitaju molitve za spas duše pokojnoga cara. Teodora je i sama uzela učešća u tim obredima i zamišljala da će tako izmoliti milost božju za grešnoga vladara koji se pokajao.
Legenda je docnije mnogo ulepšala dirljivu anegdotu o supružanskoj ljubavi Teodorinoj. Pričalo se da su strašni snovi predskazali carici kakav udes preti njenome mužu. Ona je videla Bogorodicu kako, držeći u naručju Hrista, sedi na prestolu okruženom anđelima, zove pred svoj sud vasileusa Teofila i daje ga svirepo šibati. Drugi put, učinilo joj se da se nalazi na Konstantinovom forumu, i da je odjednom velika gomila prekrilila trg, i da prolazi jedna povorka ljudi koji nose sprave za mučenje, i da usred tih ljudi, sasvim nagog i u lancima, vuku nesrećnog Teofila. Sva uplakana, Teodora je išla za gomilom i s njom stigla na trg, koji je bio kod dvora, pred vratima Halkejskim. Tamo je sedeo na prestolu jedan čovek, veliki, strašna izgleda, sa strogim izrazom sudije. Onda ga carica, bacivši mu se pred noge, zamoli da se smiluje njenome mužu, a čovek odgovori: »Ženo, velika je vera tvoja. Zbog tvoje pobožnosti i tvojih suza, i iz obzira prema molitvama mojih sveštenika, ja praštam tvome mužu Teofilu«. Za to vreme, patrijarh Metodije, sa svoje strane, probao je neke opite da bi se uverio u namere proviđenja. Na veliki oltar Svete Sofije metnuo je jedan pergament na kome je bio ispisao imena sviju careva ikonoklasta; zatim, zaspavši u crkvi, on vide u snu jednog anđela koji mu je javljao da je car našao milosti kod Boga; i probudivši se, i uzevši pergament sa časne trpeze, on vide da zaista tamo, gde je bio napisao ime Teofilovo, mesto beše nekim čudom postalo belo, u znak oproštaja.
Nekoliko se ljudi ipak pokazaše strožiji od Boga. Živopisac Lazar, jedan od najslavnijih slikara ikona, imao je desnu ruku odsečenu, po zapovesti pokojnoga cara; i mada je, kako tvrdi legenda, ta odsečena ruka nekim čudom ponova izrasla, mučenik je bio ozlojeđen na svoga dželata, i na sve caričine primedbe odgovarao je uporno: »Bog nije tako nepravedan da zaboravi naše nevolje i da ukaže čast našem goniocu«. Na dvorskom ručku kojim se završila svetkovina pravoslavlja, drugi jedan ispovednik nije se pokazao manje nepristupačan. To je bio Teodor Graptos, koga su tako zvali, jer mu je, za kaznu, Teofilo dao usijanim gvožđem napisati na čelu četiri pogrdna stiha. Carica, starajući se da ugodi mučenicima, zapita svetoga čoveka za ime onoga koji mu je dosudio tako svirepe muke. »Za ovaj natpis, odgovori on svečano, imaću da tražim računa pred božjim sudom od cara, tvoga muža«. Na taj nepredviđeni ispad, carica sva u suzama, obrativši se vladikama, htede da zna da li oni tako misle da održe svoja obećanja; na veliku sreću, umeša se patrijarh Metodije, i ne bez muke njemu pođe za rukom da stiša razdraženog ispovednika i da umiri caricu: »Naša obećanja, izjavi on, postoje u celini, a preziranje koje nekolicina pokazuje spram njih, stvar je bez važnosti«. Ali ono što, s druge strane, nije beznačajno, to je što se po ovim anegdotama možemo uveriti koliko je ljudskih i političkih obzira ušlo u uspostavljanje pravoslavlja, i na kolike su ustupke savesti pristajali podjednako lako i svete vladike i blagočestiva Teodora.
»Prva vrlina,« rekao je jedan hroničar toga doba, »jeste imati pravoslavnu dušu«. Teodora je u potpunosti imala tu vrlinu. Ali ona je imala i drugih osobina. Vizantiski istoričari hvale njen politički um, njenu energiju, njenu hrabrost; oni joj pridaju herojske reči, kao ovu, kojom je zadržala upad bugarskoga kralja: »Ako pobediš jednu ženu, poručila mu je ona, tvoja će slava biti ništavna; ali ako pustiš da žena tebe potuče, služićeš za podsmeh celom svetu«. U svakom slučaju, za četrnaest godina, koliko se ona držala na vlasti, vladala je dobro. Svakako, kao što se moglo i očekivati, njena vlada nosila je dosta pobožno obeležje. Vrlo ponosita što je povratila pravoslavlje, njoj je isto tako ležalo na srcu da pobedi jeres; na njenu zapovest Pavlikijanci su bili pozvani da biraju između preobraćanja u veru i smrti, a kako oni ne popustiše, krv je potekla potokom po krajevima Male Azije gde su oni bili smešteni. Carski inkvizitori koji su imali nalog da ukrote njihov otpor činili su čuda: njihovim staranjem više od sto hiljada osoba poginulo je na mukama: ozbiljna stvar, koja je morala imati još ozbiljnijih posledica; bacajući te očajnike u naručje muslimana, carska vlada spremala je sebi velike nesreće za budućnost.
Ali, s druge strane, pobožna revnost kojom je plamtela regentkinja, ulivala joj je srećne zamisli i ona je bila ta koja je prva pristupila velikom delu misija koje će, nekoliko godina docnije, odneti evanđelje Hazarima, Moravcima i Bugarima. Njena je slava takođe bila što je u borbi sa Arapima imala nekoliko trajnih uspeha, i snažno ugušila pobunu Slovena iz Helade. Ali naročito se brinula da monarhija stekne dobru finansisku administraciju. Ona se razumevala, kažu, u novčanim pitanjima, i, povodom toga, legenda priča jednu dosta zabavnu anegdotu. Car Teofilo bio je jednog dana na jednom prozoru dvora, kad vide kako u pristanište Zlatnog Roga ulazi jedna velika i raskošna trgovačka lađa. Izvestivši se čija je ta lepa laća, on doznade da je caričina. Na taj odgovor, car je ćutao; ali sutra dan, kako je išao u Vlaherne, on siđe na pristanište, i pošto je naredio da se tovar lađe istovari, on zapovedi da se zapali. Zatim, okrenuvši se svojim ljudima: »Vi niste znali, reče im, da je carica moja žena načinila od mene trgovca! Nikad se dosad nije video ni jedan rimski car da se bavi trgovačkim poslovima«. Bilo kako mu drago s ovim događajem, Teodora je znala da upravlja imanjem države ne manje dobro nego svojim. Kad je sišla s vlasti, ona je u riznici ostavila znatne rezerve. I po svemu tome, ona bi bez sumnje bila dosta velika vladarka, da nije bilo dvorskih spletaka i suparništava, koji se uvek brzo stvore pod vladom jedne žene, i da nije bilo bednoga sina koga joj je Bog dao.
Pod vladom Teofilovom carska palata, od pre toliko vekova sedište vizantiskih vasileusa, zasijala je novim sjajem. Car je voleo lepe zgrade: starim odeljenjima Konstantina i Justinijana, bio je dodao čitav jedan niz veličanstvenih građevina, ukrašenih sa najgospodskijom i najređom raskoši. Voleo je parade i velelepnost: da bi podigao sjaj dvorskih primanja, poručio je kod svojih umetnika čuda od zlatarstva i od mehanike, Pentapirgion, čuveni zlatni orman, u kome su bili izloženi krunini adiđari, zlatne orgulje koje su svirale u dane svečanih primanja, zlatan platan, podignug pored carskog prestola, i po kome su veštačke ptice pevale i letele, zlatne lavove koji su ležali kod nogu vladarevih i u izvesnim trenucima uspravljali se, udarali repom i rikali, zlatne grifone tajanstvena izgleda koji su izgledali, kao u palatama azijatskih careva, da bdiju nad sigurnošću carevom. Sem toga, obnovio je celu carsku garderobu, lepe haljine, blistave od zlata, koje su vasileusi nosili pri dvorskim ceremonijama, raskošno odelo protkano zlatom i posuto dragim kamenjem, kojim se kitila Avgusta. Voleo je najposle i književnost, nauke i umetnost. On je obasuo dobročinstvima velikog matematičara Lava Solunskog, i u svojoj palati Magnaur otvorio je školu gde je naučnik svojim učenicima davao onu nastavu koja je bila slava Vizantije; on se čak pokazivao, on surovi ikonoklast, pun trpeljivosti: spram Metodija ispovednika, od dana kad je video da je on sposoban da reši izvesne naučne teškoće koje su ga zanimale. Očaran remek-delima arapske arhitekture, brinući se mnogo da zameni pobožne ukrase od prognanih ikona primercima slobodnijeg i svetovnijeg stila, on je vizantisku umetnost svoga vremena uputio novim putevima, i zahvaljujući njegovim naporima i njegovom pametnom pokroviteljstvu, u toj divnoj Svetoj Palati, punoj prefinjene velelepnosti i retke raskoši, u tom nesravnjenom dekoru od paviljona, terasa, bašta široko otvorenih na svetle vidike Mramornoga Mora, dvorski život je dobio nov i izvanredan sjaj. Ali sad kad je car bio umro, tu veličanstvenu palatu ispunjavale su i potresale naročito svađe i spletke.
Pod regenstvom Teodorinim pravi predsednik vlade bio je logotet Teoktitos. To je bio čovek dosta osrednje vrednosti, nesposoban i uvek nesrećan vojskovođa, političar obične pameti, hladnoga karaktera, mračan i grub. Malo simpatičan i malo voljen, on se držao blagodareći naklonosti koju mu je ukazivala carica. Postigao je čak da se nastani u samom dvoru, vršio je neki čudan uticaj na caricu, i uživao toliko njeno poverenje, da su se po Vizantiji širili dosta ružni glasovi o prirodi odnosa koje je ministar održavao sa vasilisom. Znalo se da je slavoljubiv, pamtilo se sa kakvom je grozničavom žurbom, na vest o jednoj tobožnjoj revoluciji na dvoru, ostavio vojsku na Kritu, da bi došao i motrio događaje u prestonici; sumnjalo se da teži za prestolom, i išlo se dotle da se govorilo kako je Teodora, potpomažući njegove želje, pomišljala da se uda za njega, ili da mu da koju od svojih kćeri, gotova, da bi mu prokrčila put ka vlasti, da zbaci, kao što je nekad učinila velika Irena, ili da dâ oslepiti svoga rođenog sina. U svakom slučaju vrlo duboko odan regentkinji i svemoćan nad njenim duhom, logotet se trudio da izazove nepoverenje prema svima savetnicima koji su delili vlast s njim.
Brzo je uspeo da svojim spletkama udalji svoje suparnike. Magistar Manojlo, koji je bio, sa Teoktitom, tutor mladoga Mihaila III, bio je optužen da sklapa zaveru protiv carske porodice, i primoran da dâ ostavku na svoje zvanje. Caričina braća, Petronas i Vardas, bila su opasnija, drugi naročito, čiji je viši um bio udružen sa krajnjim nedostatkom svakog ustručavanja i moralnosti. S pristankom same Teodore, Vardas je bio, pod nekim izgovorom, udaljen sa dvora, i logotet je mislio da je konačno sebi osigurao vlast. On nije bio predvideo da ima da računa sa mladim carem.
Mihailo III je zaista rastao, i rastući pokazivao se bedan. Uzalud su se njegova mati i ministar trudili da mu dadu odlično vaspitanje; uzalud su ga bili poverili staranju najboljih učitelja, okružili ga najboljim drugovima; legenda imenuje među drugovima carevićevim Ćirila, koji je docnije imao da postane apostol Slovena. Sve je bilo uzaludno: suština je kod Mihaila bila rđava. U petnaestoj, šesnaestoj godini — to su godine koje je tada imao — on je naročito voleo lov, konje, trke, predstave, borbe atleta, i on sam nije se ustručavao, da se u dvorskom hipodromu popne na konja i da se pokaže pred svojim prijateljima. Njegov privatan moral bio je još nezgodniji. On se družio s najgorim društvom, provodio u piću do neko doba noći; imao je jednu priznatu milosnicu, Evdokiju Ingerinu.
Teodora i Teoktitos mislili su da, pod takvim uslovima, ima samo jedna stvar da se uradi, a to je da se mladi car što pre oženi. Opet su, po običaju, vesnici sa dvora obišli provincije, da u Carigrad dovedu najlepše devojke iz monarhije: među njima bude izabrana Evdokija, kći Dekapolita, i odmah krunisana za vasilisu. Ali posle nekoliko nedelja, Mihailo III, brzo zamoren od svoje žene i bračnog života, vrati se svojim navikama» svojim prijateljima, svojoj milosnici, i produži svoje ludorije. I bez sumnje, treba se čuvati da se doslovce prime sva smešna i gnusna dela koja vizantiski istoričari pridaju Mihailu III: hroničarima odanim domu makedonskom suviše je išlo u račun da izvine i opravdaju ubistvo koje je dovelo na presto Vasilija I, a da ne dođu u iskušenje da malo ocrne svoju žrtvu. Ali i pored ovog ograđivanja, sigurne činjenice svedoče koliko je bilo bezumlja u vladanju kukavnog cara. Stalno okružen lakrdijašima, razvratnicima, dvorskim budalama, on je provodio vreme sa svojim nedostojnim drugovima u smešnim ili skarednim lakrdijama, sablažnjavao dvor svojim dosetkama rđavoga ukusa, u kojima nije poštovao ništa, ni porodicu ni veru. Jedno od njegovih velikih razonođenja bilo je da svoje prijatelje oblači kao vladike; jedan bi predstavljao patrijarha, drugi mitropolite; sam carević uzeo bi titulu vladike kolonejskog i, tako obučeni, oni su išli kao maskarada kroz varoš, pevajući sramne ili smešne himne, parodišući crkvene ceremonije. Jednoga dana, da bi; radio kao Hristos, Mihailo ode na ručak kod jedne sirote žene, unezverene što tako neočekivano dočekuje vasileusa; drugi put, kad je sreo na putu patrijarha Ignjatija i njegove sveštenike, cara je zabavljalo da mu priredi jednu mačiju muziku, i sa svojom svitom od lakrdijaša dugo ga je pratio, pevajući mu kod ušiju razvratne pesme, uz pratnju talambasa i doboša.
Zatim je sa svojom majkom pravio glupe šale. Jednoga dana javi joj da se patrijarh nalazi u dvoru, i da bi ona bez sumnje bila srećna da dobije njegov blagoslov. Pobožna Teodora žurno dotrča, i, zaista, u velikom Zlatnom Trikliniumu ona nađe prvosveštenika gde sedi na prestolu, sa kapuljačom spuštenom na lice, koji je izgledao, ćuteći i ozbiljan, udubljen u duboka razmišljanja. Regentkinja pade pred noge svetom čoveku i moljaše ga da je udostoji i da pomisli na nju u svojim molitvama, kad odjednom patrijarh ustade, obrne se na petama, pokaže carici leđa… i treba videti u tekstu hroničara šta je pustio u lice Teodori. Zatim, okrenuvši se: »Nećete reći, Gospođo, izjavi on, da se čak ni u tom nismo postarali da vam učinimo čast,« i, zabacivši kapuljaču, pokaza lice: tobožnji patrijarh nije bio niko drugi do carev najmiliji budala. Na tu dosetku lepoga ukusa, Mihailo pršte u smeh. Teodora, srdita, obasu svoga sina kletvama: »Ah! nevaljalo dete! Bog je danas uklonio svoju ruku od tebe!« i iziđe iz dvorane u suzama. Ali, i pored ovih grubih nepristojnosti, tutori nisu smeli da se umešaju, i čuvali su se da ne pokude vasileusa, bilo što su mu preterano gledali kroz prste, bilo što su mislili da će tim popuštanjem sačuvati svoj upliv.
Pokazujući se pun trpeljivosti za zabave svoga sestrića, Vardas se poglavito trudio da zadobije uticaj nad njim. On je, blagodareći posredništvu svoga prijatelja velikoga komornika Damjanosa, uspeo da ga car pozove da se vrati iz inostranstva, i vrlo brzo je postigao da postane potreban Mihailu III. Razume se da je mrzeo Teoktitosa, koji je stajao kao prepreka njegovom slavoljublju; zato je neprestano podsticao vasileusovo nepoverenje spram ministra. On ga je plašio da logotet može spremiti kakav društveni udar, čak se nije ustručavao ni da okleveta svoju sestru, regentkinju Teodoru, i da sinu predstavi u najružnijoj svetlosti vladanje njegove majke. On je tako vešto udesio stvari, da povodom jednog beznačajnog događaja (reč je bila o jednom carevom ličnom prijatelju, kome je ministar odbio neko unapređenje) izbi dosta ozbiljan sukob između vladara i Teoktitosa. To je bilo 856. g. Vardas, koristeći se svojom nadmoćnošću, prione još više da raspali Mihailovu mržnju: on mu primeti da njega drže u strani od poslova; surovim dostavama podstakao je njegovo samoljublje. »Dogod Teoktitos bude sa Avgustom, govorio mu je on, vasileus će biti bez ikakve moći«; naročito je našao načina da ga uveri kako mu rade o glavi. Protiv logoteta bi skovana zavera. Ljudi sa dvora bili su većim delom pridobijeni u Vardasovu korist; carević je pristajao na sve, i, protiv Teodore i njenog ljubimca, čak se i jedna caričina sestra bila udružila sa Vardasom, svojim bratom. Atentat je dakle uspeo bez velikih teškoća.
Jednog dana kad je po svojoj uobičajenoj dužnosti Teoktitos pošao, sa hartijama u ruci, kod regentkinje u audijenciju, u galeriji Lauziakosa, koja je bila pred caričinim odajama, nađe Vardasa, koji ga je, ne ustavši pred njim, merio sa drskim izrazom. Malo dalje, on srete cara, koji mu zabrani da uđe kod Avguste, i zapovedi mu da njemu preda raport o dnevnim poslovima; a kako se ministar, zbunjen, ustezao, vasileus ga naglo otera. Ali dok se on povlačio Mihailo viknu dežurnom dvoraninu: »Zatvorite ovoga čoveka«. Na taj poziv Vardas se baci na logoteta; ovaj pobeže; Vardas ga stiže, obori ga na zemlju, i uzevši mač u ruku, spremi se da odbije svakoga kogod bi pokušao da pomogne nesrećniku. Ipak ne izgleda da su po svaku cenu želeli smrt Teoktitosovu: car je prvo prosto bio zapovedio da ga pod dobrom stražom odvedu u trem Skila i da sačekaju njegove naredbe. Na nesreću po logoteta, na larmu koja se bila digla, dotrčala je Teodora, raspletene kose, sa odelom u neredu, vičući i tražeći svoga ljubimca, obasipajući psovkama, razjarena, svoga sina i brata, viknuvši pretećim glasom da ona zabranjuje da se Teoktitos ubije. Možda je ta njena briga upropastila nesrećnika. U okolini Mihailovoj bili su se uplašili da će ga, ako uzaživi, regentkinja vrlo brzo ponova postaviti na vlast i da će se on svirepo svetiti svojim neprijateljima; iz mere opreznosti rešiše da ga pogube. Uzalud su nekoliko gardiskih oficira, ostavši verni njegovoj ličnosti, pokušali da ga brane; uzalud je siromah čovek, krijući se pod nameštaj, pokušavao da izbegne č svoju sudbinu. Jednim jakim udarcem mača, jedan vojnik, sagnuvši se, proburazi mu trbuh. Vardas je pobedio.
Ubistvo prvoga ministra bio je neposredan udar za Teodoru: ona je to dobro osetila. U metežu koji je potresao dvor, već je bila čula kako dolaze preteći glasovi protiv nje: vikali su joj da se čuva, i da je to dan ubistava. I zato je ona, u svome gnevu, odbila sva izvinjenja koja su joj nudili, sve utehe s kojima su joj prilazili; razjarena, tragična, ona je na krivce, a naročito na svoga brata Vardasa prizivala božansku osvetu, i otvoreno želela njihovu smrt, Tim nepomirljivim držanjem ona je najzad postala nesnosna; Vardas, čijem je slavoljublju ona uostalom smetala, reši da je se otarasi. Prvo joj oduzeše ćerke, koje zatvoriše u jedan manastir, računajući da će ona ubrzo dragovoljno otići za njima. Kako je ona oklevala da se odluči, pozvaše je da se povuče u manastir Gastriju. Ne hoteći da unosi nered u državu uzaludnim odupiranjem, ona dostojanstveno siđe sa vlasti, pošto je zvanično predala Senatu sume koje je njena dobra finansiska administracija ostavila kao rezervu u blagajnu. To je bio kraj njenog političkog života.
U manastiru gde je potražila skloništa Teodora je živela pobožno, sa svojim kćerima, još dugo godina, oprostivši svome sinu, kod koga je čak, izgleda, opet docnije stekla poverenje, uvek ogorčena na Vardasa, koga je s pravom činila odgovornim za Teoktitosovu smrt. Ona je toliko daleko išla, ona pobožna i pravoslavna carica, da je sklapala zavere protiv tog omrznutog brata, i pokušala, u dosluku sa nekoliko ljudi bliskih dvoru, da ga ubije. To joj preduzeće ne ispade za rukom, i čak izgleda da je zato bila dosta strogo kažnjena. U to vreme su joj, bez sumnje, uzaptili sva dobra i oduzeli počasti koje su bile ostale vezane za njen carski položaj. Da bi je utešila u njenoj nesreći sudbina će se docnije postarati da joj stvori jednog osvetnika, koji je trebalo da zadovolji njene mržnje čak i preko očekivanja. To je bio Vasilije, slavni osnivač dinastije makedonskih careva.