Васа Решпект/XXIII

Извор: Викизворник

◄   XXII XXVI XXIV   ►


XXIII

После четири недеље Решпект је већ у ватри, и после тога одмах каплар. Виндишгрец и Јелачић напредују. Мађари се повлаче натраг, и траже где ће се опет скупити. Нема дана без борбе. У опасном каквом патролирању, ту је Решпект; ако у претходници, или заступници, Решпект не сме фалити. Свак се диви његовој храбрости. Већ је стражмештер. Допустише му, где је могуће, и Аница ту да може бити, и заиста није им била на штету, јер је болне и рањенике послуживала. Код Каполне спасе мајору живот, посече једног уланског лаћмана, и то грофа. На то постане лаћман. Но Виндишгрец освоји Пешту, и Решпект са својом региментом дође до Великог Варада.

Ту се неко време забави, док се војска опорави и боље устроји. Сад га хтедоше преместити да војује против Срба. Он се јави и замоли да га оставе, да је готов пре главу изгубити него да у друштву Роже Шандора[1] сродну крв пролива. Код другог узели би за непослушност, но он тако је био већ признат делија да му нису за зло примили, но држали су да ће бити добар и против другог. Но због тог што није хтео да иде против Срба, многи се мргодили, и у самој његовој регименти почеше гдекоји о његовој лојалности сумњичити. Решпект је све то стрпљиво сносио, знао је да то извире из зависти, а Српство им је само вент.[2] Но толико им је ипак казао да се због тога неће засад упуштати у личне сукобе, но да неће то ни заборавити, и кад дође до боја, пазиће на бојном пољу на своје противнике шта ће они починити, а они нек пазе на њега, па да видимо ко ће се посрамити.

Дође пролеће и започне се нов војни поход. У тој првој кампањи дође Решпект у кор ђенерала Дамјанића; баш командант за њега. Дамјанић дође код Цибакхазе, код Зађве и Тисе, јуришем продре преко моста са црвенокапским батаљоном, који командује делија Фелдвари, опет српске горе лист, и преметну после Каргерову бригаду, која ту пострада.

Дођу у помоћ банови хусари и драгони. Сад ће Решпектов ескадрон јуришати на драгоне. Тај ескадрон као бујица навали на драгоне. Ескадронско крило где је Решпект био, упадне у гужву баш са оним одељењем драгона где је био драгонски дивизионски командант, мајор. И у тој гужви, melee,[3] позна Решпект свога човека. То је био онај ритмајстор због кога је био кажњен и премештен, и услед тога што је тако страдао, онај исти с ким је у канцеларији онај афер имао. Тај негдашњи ритмајстор одмах у почетку буне премештен је у драгоне, јер је његова хусарска регимента Мађарима прешла, а он није хтео с њима, те тако премештен авансира. Ни драгонски шлем није га могао скрити пред Решпектовим оком, па и мајор је на први поглед спазио Решпекта. Та како не би познао гују Решпекта, онај прототип хусарски!

Решпект, како га смотри, одмах запламти. Помисли: Боже помози, па најпре јурне сабљу у бок трубару који му сметао, и у тренутку извади; овај падне, коњ му одскочи, а Решпект једним скоком је на левoм боку мајора, а себи на десно. У исти мах испарира мајоров одбранбени махај, и одсебним ударцем у маху посече му врат до половине, на што мајор сруши се и сабља му звекне. Решпект дочепа коња за улар, а већ око њега су драгони на буљуке растучени, преметнути, па већ трубе retraite[4]; коме уво, коме нос је ту остао, и то све за тили час. Решпект дода коња момку, а он са осталима јури драгоне да сви не измакну, и више пропадне него што се спасе.

После свега Решпект није хтео да иде да гледа свог душмана, а да му се очи освете науживају, задовољио се коњем као трофејем, а други који су тражили и нашли су шићара у мајора.

Решпект авансује за обрлаћмана, и буде похваљен.

Сад се опет показа код Тапије Бичке, где је Дамјанић Клапку из блата извукао. То јест, да не поправи Дамјанић, изгубљена битка, а морала се поправити новим јунаштвом.

Па опет Решпект туче се као змај код Ижасега, где су потучени Виндишгрец, Шлик и Јелачић, и Пешта дође у руку Мађара. У исти мах Дамјанић окрене се на Вац, баци се на Гецову бригаду да јој пресече повратак. Погине Гец, бригада распрштена и похватана, и у том нападају опет ту је Решпект. Сад опет побеже Виндишгрец. Јелачић Бан спусти се доле низ Дунав. Један део мађарске војске остане да освоји Будим-град, а остала крене се горе на бечки друм, и да горњу Угарску од Аустријанаца очисте. У овој војсци је и Решпект, опет под Дамјанићем.

Опседну Будим-град.

А шта ради сирота стрина, чика Јосина удовица? Још за живота чика Јосина, он и она тако су удесили да, кад које кога преживи, заоставше све имање ужива, управо стрина да ужива, а после њене смрти да све остане његовој родбини. Он умре, и њој, то јест стрини, све остане на ужитак. Но у његовој тој тестаменти било је још чудноватих неких располагања. Чика Јоса умро је, но ипак одржао је реч: никад није више своје рођено место, Сент-Андреју, походио, и опет је оставио једној цркви где се родио хиљаду форината. Начинио, даље, легат да се после њене смрти положе више хиљада форината, па од камате тог капитала има се удати каква ваљана сиромашна девојка за ваљаног занатлију. Па онда оставио је чивутској синагози неколико стотина, и Чивути су у своје време, кад су новце добили, у новинама захвалили, и уздигли као неку реткост толеранције. Па још оставио понешто и неким официрским фрајлама, сиротама, којима од родитеља није ништа остало, и морале су поштено живети од свог рукодела. Тако чика Јоса умро је као што је живео, као елегантан, милостив особењак, и ту елеганцију и после смрти сада можеш видети у Будиму у српском гробљу, на његовом споменику.

После његове смрти сасвим се код стрине преиначило. Она није волела његов род, као што то обично код стрина бива, и окружена је била туђим људма и женскима, понајвише улизицама. Стрина је била већ јако преко седамдесет година. У првој младости, још као неудата, могла је имати буран живот, и морала га је имати, а толико сигурније што је и сама као "модистка" у кућу примила неизвесног владања младића који је у првој младости своје имање потрошио, и то млађег од себе. Али у течају времена постала је тако строг морални судија да у њеном кругу когод тек онда се за доброг држао ако је кроз њено решето добро прошао. А да је много решетала, особито његову родбину, сумње нема. И зато родбина кроз њено решето није ни прошла најбоље. Обично, који су у младости прошли кроз буран разноврстан живот, кад им после посао врло добро иде, забораве своју прошлост, и строго критикују и осуђују оне који то исто раде што су и они у младости чинили.

Тако код стрине био је у милости један господин калефактор,[5] иначе прави господин, и што је он рекао, то је држала за свето. Тај калефактор такођер није трпео родбину, која је бајаги због Решпекта и Стевана постиђена, него је скупио око стрине те улизице, који ће пред њом увек родбину решетати, и пазити да се ко од ње не увуче.

Споменуто је каквих је лепих ствари било у чика Јосе. Скупоцене сибирске бунде и изврсне слике, све сами ремеци сликарске уметности, и друге драгоцености у драгом камењу, у сребру и злату. Кад су Мађари Будим опсели, стрина се није за времена из града иселила, но није ни могла. Јер таква женска која је педесет година живела у највећим угодностима, без престанка, што но кажу, "као бубрег у лоју", готово размажена, морала се од страха разболети како је само чула да ће Мађари град опсести. И доиста, на први глас да су Мађари ту, добије стрина срдобољу и леже у кревет. Стринина кућа је на педесет корака од стоно београдске капије, а једно двеста корака од палате "командирендера". Ту ће јуриш најжешћи бити. Топови ричу, праве "брешу"[6], и већ су тамо где је споменуто и начинили. Већ има више бреша. Јуриши се; буду најпре одбијени. Сад се започе наново јуриш. Граничари и Талијани бране се јуначки. Ту се јуначки држи шеснаестогодишњи младић Џавер Николић Сентомашанин, па делија Стојковић, лаћман од талијанске регименте Чекопијери. Ђенерал Хенци, ословљен на предају пре тога, не предаје се. Сад са свих страна јуриш. Хенци са својима туче се очајно, особито граничари; но мноштво и одушевљење мађарске војске преодоле. Хенци баш тамо до палате "командирендерове" код бедема при јуришу јуначки паде, а Мађари са свију страна руљом рупну, и сав град заплаве. Ту је сад покољ. Кога ухвате - убију, прободу. Гарнизон се од чести предаје, од чести повлачи се у борби једнако у оружничко здање и у друго здање, у башти, од стране источне прама Дунаву и Пеште. Овде затворени граничари не предају се, но у очајној борби изгину. Победиоци нису уважили дужност и узвишену храброст граничара, оцева толике деце и браће толиких сестара, и нужду мајки и љуба, и у борби слобода је закаљана крвљу невиних. Тамо где је Хенци погинуо, на неколико корака, насред пијаце видећеш леп споменик, а на њему написана имена свију тих јунака, и кад онуд прођете, станите и прочитајте сва та имена. То је јуначка читуља, и ваше читање за њих је молитва.

Сирота стрина, како је чула јуриш, баш од страха умре. После освојења, кад се опет све стишало, у кући код стрине све празно. Нема стрине, нема сибирских бунда, ни ликова, нити драгоцености остале. По собама све поваљано, поломљено. Једни кажу да су хонвиди[7] разнели све те лепе ствари, други опет кажу да су улизице са господином калефактором посакривали. Доста то да их хала и магла однела, и доцније, када је дошло до деобе, коме је дошло какво драгоцено парче или комад у наследство, морао се задовољити само голим писмом у тестаменти.

Тако слава чика Јосине куће трајала је само по столећа, и прође са "шумом".

У ово доба је и сирота Марија у Деблингу умрла.



Друга, већа војска под Дамјанићем, Клапком и Нађ-Шандором гони Аустријанце. Виндишгрец остави команду, а прими је ђенерал Велден. Но ни овај није успео. Мађарска војска бујно напредује и бори се са највећим одушевљењем. Пошљу из Италије ђенерала. Волдемута, који се у Италији одликовао. Али код Нађ-Шарлова пала му с чела лаворика. Ту је био од те тројице потучен. Последња војска која се Мађарима опрети могла.

Ту jе и Решпект. Већ је пре битке постао капетаном. Доби заповест да удара на аустријско једно "каре". У косом правцу као бујица спусти се на кут од "кареа" и продере. Ломе се бајонети, пeшаци под коњским копитама премећу се; већ су распрштени и погажени. Но улани дођу у помоћ, баце се на Решпектов ескадрон, и у први мах од копаља многи се преметну, и Решпект да "retraite" трубити. У исти мах удари други хусарски ескадрон Решпекту у помоћ, и дегажира[8] га. Док ови улане туку, донде има Решпект времена да ескадрон на ново формира, и већ кад је готов, види да је један киразирски[9] ескадрон наперен на овај хусарски ескадрон који већ улане премеће. Решпект баци тамо око као соко, измери згодну даљину у тренутку, заповеди "атак"[10], па пљесне са већом коњском хитрином на киразире. Решпекту од брзине на калпаку челенка се савија, сав је прелегао на коњу, сабља му над главом коњском међу ушима пружена, зна и куд ће грунути, са својим коњем измеђ две киразирске коњске главе, па, подупрев се на узенгији, дигне се, па удара десно, лево. Велики киразирски коњи, мањи хусарски, у жестоком судару гдекоји поклецну, но Решпект с неколицином начини сокак; ту се сад сече, боде; с коња чупа један другог, и где је Решпект, па кад удари киразира по крести, шлем му се накриви, глава му се нија, ила испод пазуха му у тренутку сабљу сјурне и извади, па опет трећег по образу мазне. Киразири беже; тако се све труби час атак, час retraite. Аустријанци су разбијени; што може, повлачи се натраг. И Решпект добије две ране, на руци и на челу, што је најлепша рана. Та дичи јунака.

Ово је била најлепша победа у целом рату. Ту је био врхунац славе за маџарску војску. Да нису у то доба посели Будим, изгубили људе и време, и да је и та војска ту била, нико не би пут к Бечу препречио. Но то на страну.

Распореди се којекуд војска. Решпект ће доћи са својим ескадроном на штацију у месту Е., и ту ће се и дуже забавити. Ту ће му се за кратко време и ране излечити, које нису опасне. Добио је и декорацију за храброст. Како се опоравио, он своје послове лепо оправља, и ту чека на даљу заповест.

У месту Е. један леп мали дворац; кућа сваком отворена. Официри одлазе тамо, па фале домаћицу како је гостољубива, па покрај тога умиљата, па и ако није баш сасвим млада, опет је у најбољим годинама и "љубведостојна". Она је удовица, и ту су већ окукали. Решпект зна у каквом је месту, и то зна да је ту Матилда. То је оно место откуд су Емилија и њена мати испред Матилде избегле, па и то врло добро зна да ће се она и њему добра показати као год што се показала и према "царским" киразирима и уланима, јер њој је то све једно, она је у томе "космополиткиња", и све врсте трупа пријатељица је, прима их.

Решпект сасвим се опорави, и обуче се парадно као коњанички капетан, на прсима декорације, да походи милостиву госпођу Матилду, коју су већ сви официри походили по упуству Решпекта, и по којима дао се извинити што је још досад због рана походити није могао. Решпект је командант штације, па то је већ давнашњи обичај да командант и официри таквим кућама прву визиту учине.

Особито Матилда је била чувена са своје гостољубивости још док је и покојни господин живео, па и сад, ма да је удовица, јер јој је господин стари пре по године умро. Поплашио се и он као стрина, разболи се и умре. Сад је Матилда удовица, и у црнини је, а таква црнина кокетним удовицама добро стоји. Решпект учини визиту. Решпект изгледа као делија. Не позна га, допада јој се. Мисли Матилда: таман би за њу ђувегија био. Пријем од стране Матилдине изредан. Она њега не позна, али позна он њу, и не једаред додирне балчак, па да сабљу извуче; срце му пламти, али опет уздржи се. После кратке визите препоручи се и оде. Матилди допада се капетан, није га познала, али ипак покрај свег тога на њу прави необичан утисак: у једном магновењу јој је симпатичан, у другом не; такво лице је у животу већ видела, па у спомену многобројних љубавника не зна је ли кадгод таквог волела или не. Није на чисто. Даће ручак, па ће га онда боље уочити, да се сети на кога наличи.

Сутра дан пошље билету њему, па онда осталим официрима, да их позива за прексутра на пријатељски ручак. Сви се обећају. Кад прексутра, сви су на ручку. Милостива председава, а до ње на десно Решпект. Сад се већ једе, по обичном типару; мало се разговарају. Матилда једе густиозно[11]; кад држи петокракату виљушку, а мали прст увек надигнут као у пркос, руке наливене, па испод трепавица потајно поглед баца на Решпекта. Решпект опет на њу мрки поглед баца, што опет Матилда за кокетерију држи, јер код јуначког изгледа људи и кокетан поглед је намрштен, и то им добро стоји. Решпект премеће као од шале ножеве, кашике, па примети на кашици грб ужљебљен и име, прва два писмена; ту је и аристократска круна ужљебљена.

Дође време да се чаше куцају. Ту је шампањско, али особито фино токајско вино. Успале се гости, али богме и домаћица. Од Матилдиног калибра женске добро пију, особито фина вина, јер у бурном животу све то научиле су. Куцање, наздрављање и наздрављање редом иде. Решпекту прва наздрави домаћица, сад ће он опет домаћици.

Дигне чашу да се захвали, и доиста захвали се на гостопримству, и то овако:

- Милостива госпођо! Испијам ову чашицу у ваше здравље, а у име нас свију. Да дуго поживите! Будући смо ми војници, и дуго овде остати нећемо, зато ради смо имати какав спомен да се на вас сећати можемо. У рату jе обичај и пљачкати, и сами Наполеонови ђенерали су гдекоји, до душе не пљачкали, но у спомен вечити са астала сервисе однели. Ја узимам слободу те ћу ову кашику за спомен задржати и однети, а још данас пред вече доћи ћу да се још једаред извиним.

Бурно "живио" заори. Официри су мислили да је то нека залога будуће љубави, као нека капара за капетана; сви му гратулирају[12] и по двапут се са госпођом куцају.

Кад је Решпект ту наздравицу изрекао, ваљда први пут је у животу слагао, јер тако доиста није мислио, и можда ће му, као што је срећан, и због тога, или иначе пресести. Но и Матилда, како је видела да капетан кашику у џеп меће, збунила се и снуждила. Све наопако на питања одговара. Изгубила је негдашњу своју продржљивост, што су опет официри приметили, али држали су да је искрена љубав капетанова буни.

Капетан да знак, дигну се, захвале и оду. Капетан је велики комплименат начинио, али из очију јарост му сева, особито кад последњи поглед на њу баци.

Кад су отишли, Матилда промишља, држи: неће добро бити. Та сребрна кашика, та је још остатак од крађе коју она још код свог господара учини, и због чега Решпект страда. И ко је видео да један капетан прегледа кашике, па једну да однесе; зар није могао, кад је хтео залогу имати, што друго однети - она би му сама дала - него кашику са тим грбом који није као ни име њеног покојника? Све се већма сећа црта негдашњег Васе Огњана. Већ сумња није ли он. У греху задављеној души и стари спомени дођу лакше до представке него ли у обичном стању, и то до ужасне, очајне представке. У неописаном ужасу чека до пред вече, ишчекује хоће л' капетан собом донети гранчицу мира, или крваву сабљу.



Решпект код куће промишља шта да ради. Да је убије? Доћи ће који дан и Аница, па још то чудо да види. Друкчије ће он то уредити. Даће и себе задовољити, и Аници ће угодно бити.

Да на знање официрима да би се он рад пред вече са госпођом Матилдом сам самцито разговарати. То ће толико рећи да у то доба нико онамо не иде. Они драговољно на то пристану, јер су волели и поштовали свог храброг капетана. Мислили су: ту ће бити скоро сватова. Решпект опет у паради да Матилди визиту прави. Код Матилде све господски изгледа. Лепа сала, красно гарнирате[13] собе. Матилда обуче најфиније своје хаљине, набаца на себе драгоцености: мали сатић дијамантима посут, са венецијанским ланцем, на руци скупоцене бразлетне, белензуке. Не зна иде ли к њој љубазник, строг исповедник, или најстрашнији судија. Сујетна женска хоће тим и у нужди да импонира.

Ето и Решпекта. Куцне и уђе.

Матилда га лепо дочека, узме га испод руке, па га води у салу и понуди да седне. Он седне, а Матилда до њега. Он се опет дигне.

- Ја сам Васа Огњан, Решпект! рекне громким гласом.

Матилду канда гром порази. Затрепће, па у несвест падне. Тако лежи на дивану као мртва. Решпект неће да је буди, па баш ма умрла. Није убио, није удавио. Узме столицу, па седне до ње, код дивана. Решпект је гледи, мери. Сва прошлост му се у мисли прометла. Ту пред њиме лежи несрећница, кукавица која је њему толико зла нанела. Шта да с њом чини? Да је убије? Да се тако свети на таквој кукавици Васа Решпект, делија који је на бојном пољу јунацима у очи гледао, да сад своје руке окаља! Чекаће док се освести, али неће за помоћ викати.

Матилда мало по мало к себи долази. Онда Решпект опет поче. Матилда га укоченим очима гледи.

- Ја сам Васа Огњан Решпект. Мораш ме саслушати. Ја сам због твојих греха страдао. На мени за цео живот остала љага да сам злочинац, и који су ми по крви најближи, прстом на ме показују: "Гле лопова, робијаша". Ја сам сабљом и крвљу ту љагу спрао и рана добио, али још не смем пред светом са мојим правим именом на среду. Ти си сироту Емилију стрмоглавила, и ногом погазила. Доћи ћу до један сахат са два сведока; пред њима ћеш написати просто пар реди: да си ти све оне ствари покрала због којих сам ја робовао, а покрала јеси, као што и ова кашика сведочи. А донде, док сведоци дођу, напиши то писмено, а они ће потписати да си ти то писала и потписала. Сад закључавам с поља врата, да не побегнеш, грешнице! Ако узвичеш, мртва ћеш пасти, а ја ћу донде напољу бити.

Решпект изиђе и закључа споља врата, потражи слугу и пошље по два официра, а осталим млађим каже да за главу не улазе код госпође.

Тако Решпект сам се шеће, стражари, док сведоци дођу. Матилда је као полу-луда, хода овамо онамо, не зна шта да започне. Да пише? Може је Решпект пријавити и затворити. Бежала би, али не зна куд и како, Решпект не да. Дође јој на памет да клекне пред Решпекта да моли за опроштење, да му понуди руку и њено благо. Али у другом тренутку сама себи не верује, много је већма увређен Решпект него да то може учинити. Свакако зло; најбоље би било ипак бежати. Али све затворено!

Но већ ту су сведоци, чује Матилда ход. Сад дође изван себе, не може да преодоли, већ као у неком лудилу отвори прозор да бежи. У истом тренутку кад се врата отворила, и она скочи доле.

Под прозором баш био је сасвим шиљаст гитер (grille)[14], онде је баштица, те у очајном скоку падне тамо и убоде се страховито у трбух, па је после тако натакнуту и мучећу се нађу и извуку. Тако је била позлеђена да за живот није било изгледа. Дође доктор, сам то увиђа, а она зове попа и капетана; исповеди се да је велико зло учинила, и капетана за навек увредила, и опроштење од њега моли.

Капетан јој прашта. Матилда умре.

Дође комисија, попише ствари, и попечати. Нашли су много љубавних, и иначе компромитирајућих писама. Сиромах стари њен покојни супруг, да је знао, не би је ни по сахата у кући трпео. И од поменуте крађе нашло се по гдешто, али то је на том остало, нити је ко пријаву чинио. Но нашли су и фаличну тестаменту, и родбина покојникова путем парнице повратила је своју дедовину.

Решпект није хтео пред светом, особито пред официрима, казати у чему је њега она тако јако увредила да је после толико година дошло до тога да је принуђен био закључавати је, а она да у смрт скаче.

Друго, опет не би ни добро било да је све то пред официрима испричао, јер ма како да је своју невиност у тој крађи доказао, нашао би се ко, па би ма из зависти ствар истопрчио, разгласио. Јер бадава, сваки човек има непријатеља, па би могли још рећи да неће служити под командом негдашњег робијаша.

Него Решпект ипак је задржао кашику за спомен. Кад је узео, није се ни сама Матилда противила. Ако му Бог помогне, временом ће он ту тајну открити, особито породици која је покрадена.

Решпекту је задовољство учињено. Бадава, људи смо, и сваком слатко падне ма и мала порција освете. Особито, ко ће Решпекту замерити после тако опране љаге? Цента му је са срца отпала. После смрти Матилдине први дан био му је најзадовољнији целог живота. И тај дан почастио је официре, без да ови знаду рашта. Дошла је и Аница, и кад је Решпект о Матилди исприповедао, и њој је срцу одлануло. И како не би: та није ли се и она због Матилде доста напатила!

Решпекту у свом задовољству паде лепа мисао на памет, Хоће да одужи дуг племенитој Аници. Сад је време и прилика да се с њом венча. Договори се са Аницом, и ствар је закључена. Зове војеног патера, и изјави да ће се са Аницом да венча. У рату нема много церемоније. Не треба патеру сведоџбе да је Решпект момак, Аница девојка. Патер поштеној речи Решпекта верује. А тако и јест, Решпект није слагао. Патер је био православни, јер било је и у мађарској војсци Србаља, ако и не много, па је било и неколико војених патера, и где је нужда, били су позвати. Јави официрима, и позове сутра и сватове. Нађе себи и кума и старог свата. Кум ће бити војни доктор, стари сват један лаћман, а девер један стражмештер.[15] Нису били постидни са Аницом, јер је Аница добро изгледала, била је, што'но кажу, "персона, а у толиком светском обртају стекла и довољно рутине:[16] нико не би рекао да би она могла бити негдашња Ханка. Венчају се, и патер састави записник, и сви га потпишу.

Венчање је било под ведрим небом, под жарким сунцем, и тај брак ипак тако је био у свом реду да га никаква конзисторија, шта никакав екуменички сабор[17] срушио не би. Патеру је награде дао дванаест дуката, баш оне дукате што је у логору добио. И сад ће да се веселе. Часте се. Ту су и Цигани, и свирају. А где је хусара без Цигана? Ту се пило, певало и играло. Патер седи до Решпекта. Најпре певају млађи свакаке песме. Обрлаћман, један Буњевац, почео је певати Верешмартијев "Szozat"[18] химну. Химна красна, све усхићава, и помажу му певати. Кад је отпевао, онда му Решпект рече:

- Видим, брате Буњевче, ти си то красно отпевао, али ипак ти добро не стоји. Боље би стајало да си дао другом, правом Мађару, да он то отпева, па бих онда и ја помагао. Теби би боље стајало да си отпевао песму јуначку о "Сењанин Иви", јер и ти си од те горе лист. Моји претци дошли су пре у Мађарску него ли твоји, па сам рођен усред Мађарске, и зато од наших старих обичаја нећу никад одступити. Сад ћу ти ја једну отпевати.

Па на то Решпект запева о Страхињ-бану, па кад дође до стиха: "Твоме коњу и твоме јунаштву - Свуд су броди гдегод дођеш води", и кад га отпева, суза му кане. Мађари, ма да не разумеју песму, дају опет за право, махају главом онако као кад ко шта коме одобрава. И доиста, у срце дирајући мол-тон тих песама сваког узбуђује. Решпект пак са својим баритоном добро је то извео, и још није заборавио што је у детињству од слепаца научио.

Сад већ занима се ко како хоће, Кад је видео патер да се Решпект никога не женира, расћепури се, па и он српски пева. Решпект га једнако подбада, па се ту помешају и црквене песме са "мирскима".[19] Сад се тек Решпекту отвори воља. Сиромах, од времена детињства никако као слободан човек није певао, сад тек први пут; ал' у свом веку није никад ни био тако весео, а неће ни бити. У том свом весељу падну му на памет и друге песме које су му миле биле, а најмилије су му биле од дружбених, не јуначких песама Ми же Сент-Андрејци, цјелог свјеша славни (и ту отпева онако облигатно), па онда: Лепо пева славујак на зеленој гранчици. Права хусарска вербунгошка[20] мелодија. Тако се све лепо сврши. Решпект је ожењен, Аница удата.

Објашњења[уреди]

[1] Роже Шандор, чувени мађарски разбојник.

[2] Вент, лат. ventus, ћуд, навика.

[3] melee, франц., гужва, окршај у боју.

[4] retraitе, франц., повлачење.

[5] Калефактор, лат., ложач.

[6] Бреша, франц. brиche, пролом.

[7] Хонвид, хонвед, мађарски домобранац.

[8] Дегажирати, франц. Degager ослободити.

[9] Киразир, франц. Cuirasier, коњаник са шлемом и оклопом.

[10] Атак, франц, напад.

[11] Густиозно, од лат. Gustus, са укусом.

[12] Гратулирати, нем. gratulieren, честитати.

[13] Гарнираш, франц. garni, намештен.

[14] grille, франц., гвоздена ограда.

[15] стражмештер, наредник.

[16] Рутина, франц. routine, навика, извежбаност.

[17] Екуменички, грч. васељенски.

[18] Позната песма мађарског песника Михаила Верешмартија. Српски превод, под насловом "Поклич", у збирци Благоја Бранчића "Из мађарског перивоја" (Нови Сад, 1907).

[19] Мирски, цркв.-слов., световни.

[20] Вербунг, нем. Werbung, врбовање, регрутовање војника.