Pređi na sadržaj

Vasa Rešpekt/XXIII

Izvor: Викизворник

◄   XXII XXVI XXIV   ►


XXIII

Posle četiri nedelje Rešpekt je već u vatri, i posle toga odmah kaplar. Vindišgrec i Jelačić napreduju. Mađari se povlače natrag, i traže gde će se opet skupiti. Nema dana bez borbe. U opasnom kakvom patroliranju, tu je Rešpekt; ako u prethodnici, ili zastupnici, Rešpekt ne sme faliti. Svak se divi njegovoj hrabrosti. Već je stražmešter. Dopustiše mu, gde je moguće, i Anica tu da može biti, i zaista nije im bila na štetu, jer je bolne i ranjenike posluživala. Kod Kapolne spase majoru život, poseče jednog ulanskog laćmana, i to grofa. Na to postane laćman. No Vindišgrec osvoji Peštu, i Rešpekt sa svojom regimentom dođe do Velikog Varada.

Tu se neko vreme zabavi, dok se vojska oporavi i bolje ustroji. Sad ga htedoše premestiti da vojuje protiv Srba. On se javi i zamoli da ga ostave, da je gotov pre glavu izgubiti nego da u društvu Rože Šandora[1] srodnu krv proliva. Kod drugog uzeli bi za neposlušnost, no on tako je bio već priznat delija da mu nisu za zlo primili, no držali su da će biti dobar i protiv drugog. No zbog tog što nije hteo da ide protiv Srba, mnogi se mrgodili, i u samoj njegovoj regimenti počeše gdekoji o njegovoj lojalnosti sumnjičiti. Rešpekt je sve to strpljivo snosio, znao je da to izvire iz zavisti, a Srpstvo im je samo vent.[2] No toliko im je ipak kazao da se zbog toga neće zasad upuštati u lične sukobe, no da neće to ni zaboraviti, i kad dođe do boja, paziće na bojnom polju na svoje protivnike šta će oni počiniti, a oni nek paze na njega, pa da vidimo ko će se posramiti.

Dođe proleće i započne se nov vojni pohod. U toj prvoj kampanji dođe Rešpekt u kor đenerala Damjanića; baš komandant za njega. Damjanić dođe kod Cibakhaze, kod Zađve i Tise, jurišem prodre preko mosta sa crvenokapskim bataljonom, koji komanduje delija Feldvari, opet srpske gore list, i premetnu posle Kargerovu brigadu, koja tu postrada.

Dođu u pomoć banovi husari i dragoni. Sad će Rešpektov eskadron jurišati na dragone. Taj eskadron kao bujica navali na dragone. Eskadronsko krilo gde je Rešpekt bio, upadne u gužvu baš sa onim odeljenjem dragona gde je bio dragonski divizionski komandant, major. I u toj gužvi, melee,[3] pozna Rešpekt svoga čoveka. To je bio onaj ritmajstor zbog koga je bio kažnjen i premešten, i usled toga što je tako stradao, onaj isti s kim je u kancelariji onaj afer imao. Taj negdašnji ritmajstor odmah u početku bune premešten je u dragone, jer je njegova husarska regimenta Mađarima prešla, a on nije hteo s njima, te tako premešten avansira. Ni dragonski šlem nije ga mogao skriti pred Rešpektovim okom, pa i major je na prvi pogled spazio Rešpekta. Ta kako ne bi poznao guju Rešpekta, onaj prototip husarski!

Rešpekt, kako ga smotri, odmah zaplamti. Pomisli: Bože pomozi, pa najpre jurne sablju u bok trubaru koji mu smetao, i u trenutku izvadi; ovaj padne, konj mu odskoči, a Rešpekt jednim skokom je na levom boku majora, a sebi na desno. U isti mah isparira majorov odbranbeni mahaj, i odsebnim udarcem u mahu poseče mu vrat do polovine, na što major sruši se i sablja mu zvekne. Rešpekt dočepa konja za ular, a već oko njega su dragoni na buljuke rastučeni, premetnuti, pa već trube retraite[4]; kome uvo, kome nos je tu ostao, i to sve za tili čas. Rešpekt doda konja momku, a on sa ostalima juri dragone da svi ne izmaknu, i više propadne nego što se spase.

Posle svega Rešpekt nije hteo da ide da gleda svog dušmana, a da mu se oči osvete nauživaju, zadovoljio se konjem kao trofejem, a drugi koji su tražili i našli su šićara u majora.

Rešpekt avansuje za obrlaćmana, i bude pohvaljen.

Sad se opet pokaza kod Tapije Bičke, gde je Damjanić Klapku iz blata izvukao. To jest, da ne popravi Damjanić, izgubljena bitka, a morala se popraviti novim junaštvom.

Pa opet Rešpekt tuče se kao zmaj kod Ižasega, gde su potučeni Vindišgrec, Šlik i Jelačić, i Pešta dođe u ruku Mađara. U isti mah Damjanić okrene se na Vac, baci se na Gecovu brigadu da joj preseče povratak. Pogine Gec, brigada rasprštena i pohvatana, i u tom napadaju opet tu je Rešpekt. Sad opet pobeže Vindišgrec. Jelačić Ban spusti se dole niz Dunav. Jedan deo mađarske vojske ostane da osvoji Budim-grad, a ostala krene se gore na bečki drum, i da gornju Ugarsku od Austrijanaca očiste. U ovoj vojsci je i Rešpekt, opet pod Damjanićem.

Opsednu Budim-grad.

A šta radi sirota strina, čika Josina udovica? Još za života čika Josina, on i ona tako su udesili da, kad koje koga preživi, zaostavše sve imanje uživa, upravo strina da uživa, a posle njene smrti da sve ostane njegovoj rodbini. On umre, i njoj, to jest strini, sve ostane na užitak. No u njegovoj toj testamenti bilo je još čudnovatih nekih raspolaganja. Čika Josa umro je, no ipak održao je reč: nikad nije više svoje rođeno mesto, Sent-Andreju, pohodio, i opet je ostavio jednoj crkvi gde se rodio hiljadu forinata. Načinio, dalje, legat da se posle njene smrti polože više hiljada forinata, pa od kamate tog kapitala ima se udati kakva valjana siromašna devojka za valjanog zanatliju. Pa onda ostavio je čivutskoj sinagozi nekoliko stotina, i Čivuti su u svoje vreme, kad su novce dobili, u novinama zahvalili, i uzdigli kao neku retkost tolerancije. Pa još ostavio ponešto i nekim oficirskim frajlama, sirotama, kojima od roditelja nije ništa ostalo, i morale su pošteno živeti od svog rukodela. Tako čika Josa umro je kao što je živeo, kao elegantan, milostiv osobenjak, i tu eleganciju i posle smrti sada možeš videti u Budimu u srpskom groblju, na njegovom spomeniku.

Posle njegove smrti sasvim se kod strine preinačilo. Ona nije volela njegov rod, kao što to obično kod strina biva, i okružena je bila tuđim ljudma i ženskima, ponajviše ulizicama. Strina je bila već jako preko sedamdeset godina. U prvoj mladosti, još kao neudata, mogla je imati buran život, i morala ga je imati, a toliko sigurnije što je i sama kao "modistka" u kuću primila neizvesnog vladanja mladića koji je u prvoj mladosti svoje imanje potrošio, i to mlađeg od sebe. Ali u tečaju vremena postala je tako strog moralni sudija da u njenom krugu kogod tek onda se za dobrog držao ako je kroz njeno rešeto dobro prošao. A da je mnogo rešetala, osobito njegovu rodbinu, sumnje nema. I zato rodbina kroz njeno rešeto nije ni prošla najbolje. Obično, koji su u mladosti prošli kroz buran raznovrstan život, kad im posle posao vrlo dobro ide, zaborave svoju prošlost, i strogo kritikuju i osuđuju one koji to isto rade što su i oni u mladosti činili.

Tako kod strine bio je u milosti jedan gospodin kalefaktor,[5] inače pravi gospodin, i što je on rekao, to je držala za sveto. Taj kalefaktor također nije trpeo rodbinu, koja je bajagi zbog Rešpekta i Stevana postiđena, nego je skupio oko strine te ulizice, koji će pred njom uvek rodbinu rešetati, i paziti da se ko od nje ne uvuče.

Spomenuto je kakvih je lepih stvari bilo u čika Jose. Skupocene sibirske bunde i izvrsne slike, sve sami remeci slikarske umetnosti, i druge dragocenosti u dragom kamenju, u srebru i zlatu. Kad su Mađari Budim opseli, strina se nije za vremena iz grada iselila, no nije ni mogla. Jer takva ženska koja je pedeset godina živela u najvećim ugodnostima, bez prestanka, što no kažu, "kao bubreg u loju", gotovo razmažena, morala se od straha razboleti kako je samo čula da će Mađari grad opsesti. I doista, na prvi glas da su Mađari tu, dobije strina srdobolju i leže u krevet. Strinina kuća je na pedeset koraka od stono beogradske kapije, a jedno dvesta koraka od palate "komandirendera". Tu će juriš najžešći biti. Topovi riču, prave "brešu"[6], i već su tamo gde je spomenuto i načinili. Već ima više breša. Juriši se; budu najpre odbijeni. Sad se započe nanovo juriš. Graničari i Talijani brane se junački. Tu se junački drži šesnaestogodišnji mladić Džaver Nikolić Sentomašanin, pa delija Stojković, laćman od talijanske regimente Čekopijeri. Đeneral Henci, oslovljen na predaju pre toga, ne predaje se. Sad sa svih strana juriš. Henci sa svojima tuče se očajno, osobito graničari; no mnoštvo i oduševljenje mađarske vojske preodole. Henci baš tamo do palate "komandirenderove" kod bedema pri jurišu junački pade, a Mađari sa sviju strana ruljom rupnu, i sav grad zaplave. Tu je sad pokolj. Koga uhvate - ubiju, probodu. Garnizon se od česti predaje, od česti povlači se u borbi jednako u oružničko zdanje i u drugo zdanje, u bašti, od strane istočne prama Dunavu i Pešte. Ovde zatvoreni graničari ne predaju se, no u očajnoj borbi izginu. Pobedioci nisu uvažili dužnost i uzvišenu hrabrost graničara, oceva tolike dece i braće tolikih sestara, i nuždu majki i ljuba, i u borbi sloboda je zakaljana krvlju nevinih. Tamo gde je Henci poginuo, na nekoliko koraka, nasred pijace videćeš lep spomenik, a na njemu napisana imena sviju tih junaka, i kad onud prođete, stanite i pročitajte sva ta imena. To je junačka čitulja, i vaše čitanje za njih je molitva.

Sirota strina, kako je čula juriš, baš od straha umre. Posle osvojenja, kad se opet sve stišalo, u kući kod strine sve prazno. Nema strine, nema sibirskih bunda, ni likova, niti dragocenosti ostale. Po sobama sve povaljano, polomljeno. Jedni kažu da su honvidi[7] razneli sve te lepe stvari, drugi opet kažu da su ulizice sa gospodinom kalefaktorom posakrivali. Dosta to da ih hala i magla odnela, i docnije, kada je došlo do deobe, kome je došlo kakvo dragoceno parče ili komad u nasledstvo, morao se zadovoljiti samo golim pismom u testamenti.

Tako slava čika Josine kuće trajala je samo po stoleća, i prođe sa "šumom".

U ovo doba je i sirota Marija u Deblingu umrla.



Druga, veća vojska pod Damjanićem, Klapkom i Nađ-Šandorom goni Austrijance. Vindišgrec ostavi komandu, a primi je đeneral Velden. No ni ovaj nije uspeo. Mađarska vojska bujno napreduje i bori se sa najvećim oduševljenjem. Pošlju iz Italije đenerala. Voldemuta, koji se u Italiji odlikovao. Ali kod Nađ-Šarlova pala mu s čela lavorika. Tu je bio od te trojice potučen. Poslednja vojska koja se Mađarima opreti mogla.

Tu je i Rešpekt. Već je pre bitke postao kapetanom. Dobi zapovest da udara na austrijsko jedno "kare". U kosom pravcu kao bujica spusti se na kut od "karea" i prodere. Lome se bajoneti, pešaci pod konjskim kopitama premeću se; već su raspršteni i pogaženi. No ulani dođu u pomoć, bace se na Rešpektov eskadron, i u prvi mah od kopalja mnogi se premetnu, i Rešpekt da "retraite" trubiti. U isti mah udari drugi husarski eskadron Rešpektu u pomoć, i degažira[8] ga. Dok ovi ulane tuku, donde ima Rešpekt vremena da eskadron na novo formira, i već kad je gotov, vidi da je jedan kirazirski[9] eskadron naperen na ovaj husarski eskadron koji već ulane premeće. Rešpekt baci tamo oko kao soko, izmeri zgodnu daljinu u trenutku, zapovedi "atak"[10], pa pljesne sa većom konjskom hitrinom na kirazire. Rešpektu od brzine na kalpaku čelenka se savija, sav je prelegao na konju, sablja mu nad glavom konjskom među ušima pružena, zna i kud će grunuti, sa svojim konjem izmeđ dve kirazirske konjske glave, pa, poduprev se na uzengiji, digne se, pa udara desno, levo. Veliki kirazirski konji, manji husarski, u žestokom sudaru gdekoji poklecnu, no Rešpekt s nekolicinom načini sokak; tu se sad seče, bode; s konja čupa jedan drugog, i gde je Rešpekt, pa kad udari kirazira po kresti, šlem mu se nakrivi, glava mu se nija, ila ispod pazuha mu u trenutku sablju sjurne i izvadi, pa opet trećeg po obrazu mazne. Kiraziri beže; tako se sve trubi čas atak, čas retraite. Austrijanci su razbijeni; što može, povlači se natrag. I Rešpekt dobije dve rane, na ruci i na čelu, što je najlepša rana. Ta diči junaka.

Ovo je bila najlepša pobeda u celom ratu. Tu je bio vrhunac slave za madžarsku vojsku. Da nisu u to doba poseli Budim, izgubili ljude i vreme, i da je i ta vojska tu bila, niko ne bi put k Beču preprečio. No to na stranu.

Rasporedi se kojekud vojska. Rešpekt će doći sa svojim eskadronom na štaciju u mestu E., i tu će se i duže zabaviti. Tu će mu se za kratko vreme i rane izlečiti, koje nisu opasne. Dobio je i dekoraciju za hrabrost. Kako se oporavio, on svoje poslove lepo opravlja, i tu čeka na dalju zapovest.

U mestu E. jedan lep mali dvorac; kuća svakom otvorena. Oficiri odlaze tamo, pa fale domaćicu kako je gostoljubiva, pa pokraj toga umiljata, pa i ako nije baš sasvim mlada, opet je u najboljim godinama i "ljubvedostojna". Ona je udovica, i tu su već okukali. Rešpekt zna u kakvom je mestu, i to zna da je tu Matilda. To je ono mesto otkud su Emilija i njena mati ispred Matilde izbegle, pa i to vrlo dobro zna da će se ona i njemu dobra pokazati kao god što se pokazala i prema "carskim" kirazirima i ulanima, jer njoj je to sve jedno, ona je u tome "kosmopolitkinja", i sve vrste trupa prijateljica je, prima ih.

Rešpekt sasvim se oporavi, i obuče se paradno kao konjanički kapetan, na prsima dekoracije, da pohodi milostivu gospođu Matildu, koju su već svi oficiri pohodili po upustvu Rešpekta, i po kojima dao se izviniti što je još dosad zbog rana pohoditi nije mogao. Rešpekt je komandant štacije, pa to je već davnašnji običaj da komandant i oficiri takvim kućama prvu vizitu učine.

Osobito Matilda je bila čuvena sa svoje gostoljubivosti još dok je i pokojni gospodin živeo, pa i sad, ma da je udovica, jer joj je gospodin stari pre po godine umro. Poplašio se i on kao strina, razboli se i umre. Sad je Matilda udovica, i u crnini je, a takva crnina koketnim udovicama dobro stoji. Rešpekt učini vizitu. Rešpekt izgleda kao delija. Ne pozna ga, dopada joj se. Misli Matilda: taman bi za nju đuvegija bio. Prijem od strane Matildine izredan. Ona njega ne pozna, ali pozna on nju, i ne jedared dodirne balčak, pa da sablju izvuče; srce mu plamti, ali opet uzdrži se. Posle kratke vizite preporuči se i ode. Matildi dopada se kapetan, nije ga poznala, ali ipak pokraj sveg toga na nju pravi neobičan utisak: u jednom magnovenju joj je simpatičan, u drugom ne; takvo lice je u životu već videla, pa u spomenu mnogobrojnih ljubavnika ne zna je li kadgod takvog volela ili ne. Nije na čisto. Daće ručak, pa će ga onda bolje uočiti, da se seti na koga naliči.

Sutra dan pošlje biletu njemu, pa onda ostalim oficirima, da ih poziva za preksutra na prijateljski ručak. Svi se obećaju. Kad preksutra, svi su na ručku. Milostiva predsedava, a do nje na desno Rešpekt. Sad se već jede, po običnom tiparu; malo se razgovaraju. Matilda jede gustiozno[11]; kad drži petokrakatu viljušku, a mali prst uvek nadignut kao u prkos, ruke nalivene, pa ispod trepavica potajno pogled baca na Rešpekta. Rešpekt opet na nju mrki pogled baca, što opet Matilda za koketeriju drži, jer kod junačkog izgleda ljudi i koketan pogled je namršten, i to im dobro stoji. Rešpekt premeće kao od šale noževe, kašike, pa primeti na kašici grb užljebljen i ime, prva dva pismena; tu je i aristokratska kruna užljebljena.

Dođe vreme da se čaše kucaju. Tu je šampanjsko, ali osobito fino tokajsko vino. Uspale se gosti, ali bogme i domaćica. Od Matildinog kalibra ženske dobro piju, osobito fina vina, jer u burnom životu sve to naučile su. Kucanje, nazdravljanje i nazdravljanje redom ide. Rešpektu prva nazdravi domaćica, sad će on opet domaćici.

Digne čašu da se zahvali, i doista zahvali se na gostoprimstvu, i to ovako:

- Milostiva gospođo! Ispijam ovu čašicu u vaše zdravlje, a u ime nas sviju. Da dugo poživite! Budući smo mi vojnici, i dugo ovde ostati nećemo, zato radi smo imati kakav spomen da se na vas sećati možemo. U ratu je običaj i pljačkati, i sami Napoleonovi đenerali su gdekoji, do duše ne pljačkali, no u spomen večiti sa astala servise odneli. Ja uzimam slobodu te ću ovu kašiku za spomen zadržati i odneti, a još danas pred veče doći ću da se još jedared izvinim.

Burno "živio" zaori. Oficiri su mislili da je to neka zaloga buduće ljubavi, kao neka kapara za kapetana; svi mu gratuliraju[12] i po dvaput se sa gospođom kucaju.

Kad je Rešpekt tu nazdravicu izrekao, valjda prvi put je u životu slagao, jer tako doista nije mislio, i možda će mu, kao što je srećan, i zbog toga, ili inače presesti. No i Matilda, kako je videla da kapetan kašiku u džep meće, zbunila se i snuždila. Sve naopako na pitanja odgovara. Izgubila je negdašnju svoju prodržljivost, što su opet oficiri primetili, ali držali su da je iskrena ljubav kapetanova buni.

Kapetan da znak, dignu se, zahvale i odu. Kapetan je veliki komplimenat načinio, ali iz očiju jarost mu seva, osobito kad poslednji pogled na nju baci.

Kad su otišli, Matilda promišlja, drži: neće dobro biti. Ta srebrna kašika, ta je još ostatak od krađe koju ona još kod svog gospodara učini, i zbog čega Rešpekt strada. I ko je video da jedan kapetan pregleda kašike, pa jednu da odnese; zar nije mogao, kad je hteo zalogu imati, što drugo odneti - ona bi mu sama dala - nego kašiku sa tim grbom koji nije kao ni ime njenog pokojnika? Sve se većma seća crta negdašnjeg Vase Ognjana. Već sumnja nije li on. U grehu zadavljenoj duši i stari spomeni dođu lakše do predstavke nego li u običnom stanju, i to do užasne, očajne predstavke. U neopisanom užasu čeka do pred veče, iščekuje hoće l' kapetan sobom doneti grančicu mira, ili krvavu sablju.



Rešpekt kod kuće promišlja šta da radi. Da je ubije? Doći će koji dan i Anica, pa još to čudo da vidi. Drukčije će on to urediti. Daće i sebe zadovoljiti, i Anici će ugodno biti.

Da na znanje oficirima da bi se on rad pred veče sa gospođom Matildom sam samcito razgovarati. To će toliko reći da u to doba niko onamo ne ide. Oni dragovoljno na to pristanu, jer su voleli i poštovali svog hrabrog kapetana. Mislili su: tu će biti skoro svatova. Rešpekt opet u paradi da Matildi vizitu pravi. Kod Matilde sve gospodski izgleda. Lepa sala, krasno garnirate[13] sobe. Matilda obuče najfinije svoje haljine, nabaca na sebe dragocenosti: mali satić dijamantima posut, sa venecijanskim lancem, na ruci skupocene brazletne, belenzuke. Ne zna ide li k njoj ljubaznik, strog ispovednik, ili najstrašniji sudija. Sujetna ženska hoće tim i u nuždi da imponira.

Eto i Rešpekta. Kucne i uđe.

Matilda ga lepo dočeka, uzme ga ispod ruke, pa ga vodi u salu i ponudi da sedne. On sedne, a Matilda do njega. On se opet digne.

- Ja sam Vasa Ognjan, Rešpekt! rekne gromkim glasom.

Matildu kanda grom porazi. Zatrepće, pa u nesvest padne. Tako leži na divanu kao mrtva. Rešpekt neće da je budi, pa baš ma umrla. Nije ubio, nije udavio. Uzme stolicu, pa sedne do nje, kod divana. Rešpekt je gledi, meri. Sva prošlost mu se u misli prometla. Tu pred njime leži nesrećnica, kukavica koja je njemu toliko zla nanela. Šta da s njom čini? Da je ubije? Da se tako sveti na takvoj kukavici Vasa Rešpekt, delija koji je na bojnom polju junacima u oči gledao, da sad svoje ruke okalja! Čekaće dok se osvesti, ali neće za pomoć vikati.

Matilda malo po malo k sebi dolazi. Onda Rešpekt opet poče. Matilda ga ukočenim očima gledi.

- Ja sam Vasa Ognjan Rešpekt. Moraš me saslušati. Ja sam zbog tvojih greha stradao. Na meni za ceo život ostala ljaga da sam zločinac, i koji su mi po krvi najbliži, prstom na me pokazuju: "Gle lopova, robijaša". Ja sam sabljom i krvlju tu ljagu sprao i rana dobio, ali još ne smem pred svetom sa mojim pravim imenom na sredu. Ti si sirotu Emiliju strmoglavila, i nogom pogazila. Doći ću do jedan sahat sa dva svedoka; pred njima ćeš napisati prosto par redi: da si ti sve one stvari pokrala zbog kojih sam ja robovao, a pokrala jesi, kao što i ova kašika svedoči. A donde, dok svedoci dođu, napiši to pismeno, a oni će potpisati da si ti to pisala i potpisala. Sad zaključavam s polja vrata, da ne pobegneš, grešnice! Ako uzvičeš, mrtva ćeš pasti, a ja ću donde napolju biti.

Rešpekt iziđe i zaključa spolja vrata, potraži slugu i pošlje po dva oficira, a ostalim mlađim kaže da za glavu ne ulaze kod gospođe.

Tako Rešpekt sam se šeće, stražari, dok svedoci dođu. Matilda je kao polu-luda, hoda ovamo onamo, ne zna šta da započne. Da piše? Može je Rešpekt prijaviti i zatvoriti. Bežala bi, ali ne zna kud i kako, Rešpekt ne da. Dođe joj na pamet da klekne pred Rešpekta da moli za oproštenje, da mu ponudi ruku i njeno blago. Ali u drugom trenutku sama sebi ne veruje, mnogo je većma uvređen Rešpekt nego da to može učiniti. Svakako zlo; najbolje bi bilo ipak bežati. Ali sve zatvoreno!

No već tu su svedoci, čuje Matilda hod. Sad dođe izvan sebe, ne može da preodoli, već kao u nekom ludilu otvori prozor da beži. U istom trenutku kad se vrata otvorila, i ona skoči dole.

Pod prozorom baš bio je sasvim šiljast giter (grille)[14], onde je baštica, te u očajnom skoku padne tamo i ubode se strahovito u trbuh, pa je posle tako nataknutu i mučeću se nađu i izvuku. Tako je bila pozleđena da za život nije bilo izgleda. Dođe doktor, sam to uviđa, a ona zove popa i kapetana; ispovedi se da je veliko zlo učinila, i kapetana za navek uvredila, i oproštenje od njega moli.

Kapetan joj prašta. Matilda umre.

Dođe komisija, popiše stvari, i popečati. Našli su mnogo ljubavnih, i inače kompromitirajućih pisama. Siromah stari njen pokojni suprug, da je znao, ne bi je ni po sahata u kući trpeo. I od pomenute krađe našlo se po gdešto, ali to je na tom ostalo, niti je ko prijavu činio. No našli su i faličnu testamentu, i rodbina pokojnikova putem parnice povratila je svoju dedovinu.

Rešpekt nije hteo pred svetom, osobito pred oficirima, kazati u čemu je njega ona tako jako uvredila da je posle toliko godina došlo do toga da je prinuđen bio zaključavati je, a ona da u smrt skače.

Drugo, opet ne bi ni dobro bilo da je sve to pred oficirima ispričao, jer ma kako da je svoju nevinost u toj krađi dokazao, našao bi se ko, pa bi ma iz zavisti stvar istoprčio, razglasio. Jer badava, svaki čovek ima neprijatelja, pa bi mogli još reći da neće služiti pod komandom negdašnjeg robijaša.

Nego Rešpekt ipak je zadržao kašiku za spomen. Kad je uzeo, nije se ni sama Matilda protivila. Ako mu Bog pomogne, vremenom će on tu tajnu otkriti, osobito porodici koja je pokradena.

Rešpektu je zadovoljstvo učinjeno. Badava, ljudi smo, i svakom slatko padne ma i mala porcija osvete. Osobito, ko će Rešpektu zameriti posle tako oprane ljage? Centa mu je sa srca otpala. Posle smrti Matildine prvi dan bio mu je najzadovoljniji celog života. I taj dan počastio je oficire, bez da ovi znadu rašta. Došla je i Anica, i kad je Rešpekt o Matildi ispripovedao, i njoj je srcu odlanulo. I kako ne bi: ta nije li se i ona zbog Matilde dosta napatila!

Rešpektu u svom zadovoljstvu pade lepa misao na pamet, Hoće da oduži dug plemenitoj Anici. Sad je vreme i prilika da se s njom venča. Dogovori se sa Anicom, i stvar je zaključena. Zove vojenog patera, i izjavi da će se sa Anicom da venča. U ratu nema mnogo ceremonije. Ne treba pateru svedodžbe da je Rešpekt momak, Anica devojka. Pater poštenoj reči Rešpekta veruje. A tako i jest, Rešpekt nije slagao. Pater je bio pravoslavni, jer bilo je i u mađarskoj vojsci Srbalja, ako i ne mnogo, pa je bilo i nekoliko vojenih patera, i gde je nužda, bili su pozvati. Javi oficirima, i pozove sutra i svatove. Nađe sebi i kuma i starog svata. Kum će biti vojni doktor, stari svat jedan laćman, a dever jedan stražmešter.[15] Nisu bili postidni sa Anicom, jer je Anica dobro izgledala, bila je, što'no kažu, "persona, a u tolikom svetskom obrtaju stekla i dovoljno rutine:[16] niko ne bi rekao da bi ona mogla biti negdašnja Hanka. Venčaju se, i pater sastavi zapisnik, i svi ga potpišu.

Venčanje je bilo pod vedrim nebom, pod žarkim suncem, i taj brak ipak tako je bio u svom redu da ga nikakva konzistorija, šta nikakav ekumenički sabor[17] srušio ne bi. Pateru je nagrade dao dvanaest dukata, baš one dukate što je u logoru dobio. I sad će da se vesele. Časte se. Tu su i Cigani, i sviraju. A gde je husara bez Cigana? Tu se pilo, pevalo i igralo. Pater sedi do Rešpekta. Najpre pevaju mlađi svakake pesme. Obrlaćman, jedan Bunjevac, počeo je pevati Verešmartijev "Szozat"[18] himnu. Himna krasna, sve ushićava, i pomažu mu pevati. Kad je otpevao, onda mu Rešpekt reče:

- Vidim, brate Bunjevče, ti si to krasno otpevao, ali ipak ti dobro ne stoji. Bolje bi stajalo da si dao drugom, pravom Mađaru, da on to otpeva, pa bih onda i ja pomagao. Tebi bi bolje stajalo da si otpevao pesmu junačku o "Senjanin Ivi", jer i ti si od te gore list. Moji pretci došli su pre u Mađarsku nego li tvoji, pa sam rođen usred Mađarske, i zato od naših starih običaja neću nikad odstupiti. Sad ću ti ja jednu otpevati.

Pa na to Rešpekt zapeva o Strahinj-banu, pa kad dođe do stiha: "Tvome konju i tvome junaštvu - Svud su brodi gdegod dođeš vodi", i kad ga otpeva, suza mu kane. Mađari, ma da ne razumeju pesmu, daju opet za pravo, mahaju glavom onako kao kad ko šta kome odobrava. I doista, u srce dirajući mol-ton tih pesama svakog uzbuđuje. Rešpekt pak sa svojim baritonom dobro je to izveo, i još nije zaboravio što je u detinjstvu od slepaca naučio.

Sad već zanima se ko kako hoće, Kad je video pater da se Rešpekt nikoga ne ženira, rasćepuri se, pa i on srpski peva. Rešpekt ga jednako podbada, pa se tu pomešaju i crkvene pesme sa "mirskima".[19] Sad se tek Rešpektu otvori volja. Siromah, od vremena detinjstva nikako kao slobodan čovek nije pevao, sad tek prvi put; al' u svom veku nije nikad ni bio tako veseo, a neće ni biti. U tom svom veselju padnu mu na pamet i druge pesme koje su mu mile bile, a najmilije su mu bile od družbenih, ne junačkih pesama Mi že Sent-Andrejci, cjelog svješa slavni (i tu otpeva onako obligatno), pa onda: Lepo peva slavujak na zelenoj grančici. Prava husarska verbungoška[20] melodija. Tako se sve lepo svrši. Rešpekt je oženjen, Anica udata.

Objašnjenja

[uredi]

[1] Rože Šandor, čuveni mađarski razbojnik.

[2] Vent, lat. ventus, ćud, navika.

[3] melee, franc., gužva, okršaj u boju.

[4] retraite, franc., povlačenje.

[5] Kalefaktor, lat., ložač.

[6] Breša, franc. briche, prolom.

[7] Honvid, honved, mađarski domobranac.

[8] Degažirati, franc. Degager osloboditi.

[9] Kirazir, franc. Cuirasier, konjanik sa šlemom i oklopom.

[10] Atak, franc, napad.

[11] Gustiozno, od lat. Gustus, sa ukusom.

[12] Gratulirati, nem. gratulieren, čestitati.

[13] Garniraš, franc. garni, namešten.

[14] grille, franc., gvozdena ograda.

[15] stražmešter, narednik.

[16] Rutina, franc. routine, navika, izvežbanost.

[17] Ekumenički, grč. vaseljenski.

[18] Poznata pesma mađarskog pesnika Mihaila Verešmartija. Srpski prevod, pod naslovom "Poklič", u zbirci Blagoja Brančića "Iz mađarskog perivoja" (Novi Sad, 1907).

[19] Mirski, crkv.-slov., svetovni.

[20] Verbung, nem. Werbung, vrbovanje, regrutovanje vojnika.