Васа Решпект/XXI
XXI
Решпект сад већ слободан човек, тражи себи стан где ће седети док не окрене на лево или десно Али дуго и не може чекати, јер без занимања не може бити: новац ће размазати што га Аница има а и онако, може ко на њега натрапати. Иде сам па тражи. У мађарском сокаку куд пролази, има таблица на капијама где се стан издаје. Но у овом сокаку јако је заступљен demi-monde[1] женске беспослене, а сироте. Хајде да види: неће ни онако дуго ту седети. Уђе у једну кућу где види таблу, и пита ко издаје квартир. Дочека га једна старија госпођа и уведе га у собу; каже му да има још једну собу за издавање, и то за нежењеног или за удовца, па отвори врата. Онда на прозору гледа једна бледа женска, устане, поклони се и мери Решпекта од пете до главе.
То је Емилија и њена мати.
Решпекту паде у очи мати; чини му се канда је познаје. Каже да му се соба допада и уједно пита коме се има пријавити! Госпођа не таји своје име, каже му да је Катарина Огњанова, а фрајла њена кћи. Решпект није се преварио, у детињству још ужљебио му се лик Катарине, јер њено лице доиста је маркирано било: ко га једанпут видео, није га више заборавио. Решпект пријави се под трећим именом: није ни Решпект, ни Огњан, неће да се да познати. Има за то довољна разлога. Катарина не таји своје име. Она је опет пропала, па у том паду држи да јој то штогод помоћи може ако прстом показати може на своју бољу родбину. Са своје кривице пропалице увек тако раде.
Решпект неће да јој се јави, јер рад је дознати како су оне до тога дошле, и дознаће шта је са целом породицом. Она га неће познати, јер од детињства га није видела, па какво је од тог доба преображење код Решпекта! Решпект се одмах досети и реши шта ће чинити. Каже им да ће он узети једну собу сам за себе, и платиће што год ишту у напред месечно, само да му даду кључ од капије и особен улазак у његову собу, а он ће бити миран кирајџија. Слабо је и ноћу код куће, а дању још мање. Погоди се, и први месец исплати. Нађе у петом сокаку још једну собу, и ту се настани; Аници пак приповедао је на кога је наишао. Аници се најпре то није допало, али је Решпект умирио.
Када је Решпект у будимским казаматима чамио, Аница у свом дешперату дође и код Катарине, онда кад је почела свилу мотати и кад јој се прилично водило, не би ли се и она смиловала на Решпекта и штогод му послала, да му у нечем олакша. Катарина је нагрдила Решпекта, казала је Аници да је Решпект за вешала рођен, и камо срећа да му није рода познала, и њој рекне да јој никад не долази. Шта ће њима којекакви робијашки прапорци и кноте[2] о које она не би ни ципелу обрисала, а не да се с њом дружи! То је Аници тешко пало, и остало јој у живом спомену.
Тако се Решпект с нешто пртљага онамо досели. Решпект је долазио сваки трећи дан. Чуде се што га сваки дан нема, но он им да на знање да и у Будиму има посла, и каткад онде остати мора. Решпект их по мало искушава. Све се боље и боље упознају, и постану поверљиви једно другом. Он да каткад и ужину о свом трошку правити, на што је Катарина готова, и одмах прави питу са сиром, од које је она велика љубитељка, а и знаде је направити баш као што ваља. Решпект је тако у средини између тридесет и четрдесет година, истина намрштен, али ипак још угледан, чист човек; а војничко га држање узвишује. Емилија служи, и кад питу метне на сто, баци умиљато поглед на Решпекта, уста упија: и онако су мала, прави их још мања. Бог зна, мисли се, каква срећа још може испасти са тим пасажером! Па каква је Емилија сад, а каква је негда била! Бледа, упаднута лица, још је нешто очи диче. Није ружна, али тако изгледа као кад цвет мраз уштине; свежина отишла је. Није ни чудо, ово је већ њен трећи преображај, и све на ниже; негда она лепа, дична Емилија, сликарски узор, сад јој ни кокетовање већ добро не стоји. Кад улицом пролази, слабо ко на њих и гледи, више она на њих гледи, која негда пролазећи као у хајки наметљивих удварача није смела око к небу дигнути.
Решпект једнако завађа да му о њиховој прошлости и о родбеним одношајима приповедају. И оне му радо приповедају. Несрећни људи радо приповедају из свог живота, само кад их ко радо слуша. И тако сад мати, сад кћи, приповедају му, али мати понајвише. Језгро њихове приповетке о прошлости ово је:
Најпре мати опише њену удадбу; како је ту почетак њене несреће; да је могла за много бољег поћи него што је њен муж; да је исти био лењ, расипач, пијанац, тако да га је морала једанпут у лудницу дати, и да је сад код кћери, и од њене милости живи. Каже даље како му сва родбина не ваља: један између њих велики господин, обогатио се, и узео "машамоду", која није ни слушкиња према њој; како је опет имала другог девера, неког Игњу Решпекта, неку луду, који се на послетку пропио и умро, и после себе оставио сина правог обешењака, који је због велике крађе дванаест година робовао, и сад му нема ни трага ни гласа. Без сумње, мора да су га већ гдегод обесили, јер тако што неваљало није нико родио; па онда девер, чика Јоса, није хтео помагати, и морала је сама својом муком четворо деце ранити. Даље, кад се већ није имало куда, да Емилију код грофице Алмозинке за demoiselle[3], и једну кћер уда, а друга је у лудници, и ту мора својом муком издржавати, а син сиромах умро. Емилији је добро било у кући грофице, шта више и она је, мати, оданде велику помоћ добивала. Али ту је била опет та несрећа што је Емилија врло лепа, па грофица постаде љубоморљива, и морала је Емилија грофице кућу оставити. После тога нека фрајла Матилда - која је због Решпектовог сина накаљала да је морала и своје име због тога променити, и од тог доба прозвала се Ида Херцдијамант, и која је Емилију грофу препоручила - узела је Емилију покрај себе, па покрај ње и мајку, и с њом неко време путовале, и добро им је било. Али после тога уда се за једног богатог старог господина који јој је све писао[4], а оне сироте остадоше саме без мушке главе. Па бар сирота Емилија да добије добру партију. Сад пак остале су саме, без помоћи. Чика Јоса, њен девер, умро је, па им засад није ништа оставио, но морају чекати док стрина умре. Онда ће добити леп новац. И ко би сад Емилију узео, не би се кајао.
Решпект је све то пажљиво слушао, и у себи забележио, па онда пита где је та фрајла Матилда удата, и како да их сад не помаже. На то мати одговори да седи у варошици Е., па јој је писала више пута, но одговора да није добила. "Е бадава, вели, она је срећна, па јој није до туђе бриге." На све је заборавила, но док мало новаца добије, одмах ће онамо ићи, и нада се да јој неће бити за бадава, јер и Матилда је њима у нечему обвезана.
Решпекту је то доста. Каже да ће им дати за пут новаца да иду код Матилде, ако мисле да ће се што онде помоћи. Тај предлог прими се с радошћу. Пита их Решпект колико им треба. Они прорачунају, и он им изда, са опоменом да одмах сутра иду и да сав стан затворе и кључеве понесу, а он ће до њиховог повратка у Будиму бити. Тако и би; оне се спреме и сутра дан оду. Решпект је све то Аници испричао, и сад чека њихов повратак.
Четврти дан врате се, но безуспешно: мати бесни као фурија, Емилија снуждена. Кад су дошли до Матилде, а Матилда се у лепом двору са старцем шета, а покрај ње још један млади двори. На њој сама свила: ту је богаштина. Мати трчи Матилди, дигне руке да је загрли и пољуби, но милостива г-ђа Матилда отисне је од себе и викне: "Какав је то безобразлук, мора да је луда!" Бадава се Катарина јавља, показује на Емилију. Аја! Матилда никог не познаје. Каже да их никад није видела, и да се одмах чисте. Емилија плаче, клекне, и руке дигне горе. Нема пардона, Матилда их не познаје. Сад ђипи старац и млади, вичу на слуге да те безобразнице избаце, а оне несрећнице дигну се и формално избегну. Тако поступа негдашња "Ида Херцдијамант".
Тако се жалосно врате. Јадна та Катарина, још се није опаметила! Матилда је тако исто и с њима као и с Решпектом поступила. Од добре куће произишла, но лепа, размажена, родитељи јој наскоро умру, васпитање јој било истопрчено[5] господско понашање, кокетовање. Није још знала да је ко љуби, већ је била заљубљена; није знала да ли је заљубљена, и већ јој се који допада. Ту после Амор, Бахус и Марс имали су своју жетву, добру бербу. Побегла је од тутора за једним официром, Ту је већ и она у сталежу регименте, а регименте се мењају, па и она мења гарнизон. Она је деградирата; буде проста собарица; кокетује с Решпектом; похара газду; буде затворена и прође кроз моралне шибе; унесрећи Решпекта; буде ослобођена; постаде "омнибус", светски сензал, светска подлога; баца халов на невине. Продаје као рибу на вашару, а риба од главе смрди, па и њена роба буде стрвинска рана за животиње које од тога живе. У греху огрезнула а незајажена, својој демонској страсти нове жртве доноси, и у гасећој се стидљивости похотљиво јој око сласти налази.
Емилију је с матером на душу узела. Награда јој од грофа није изостала. И то још није било доста, већ је Емилију и даље вукла, и гурнула је у вртлог највиших зала по женску. Све њено стање стечено је сузама жртава; њена корист, њено уживање, другима пропаст. И та Матилда неће да позна Емилију и њену матер! Матилда, тај комад од негдашње лепоте, усрећила је једног старца, који у својој фриволности да се зове још да је жив, да му је већ све племенито осећање изглодано, спао је на ђаконије праве Месалине, а свој род, своју крв је изневерио. Искључио је свог јединог сина из наследства; сирочад његовог брата пиште, а он је све својој разбибризи уписао.
Кад то чу Решпект, све пламти му срце; обузме га страст за осветом; једва се држи а да им се не изда.
Емилија и мати немају куд, нов дешперат их спопадне. Баш немају откуд да живе. За два три дана забораве и на нанесену неправду од стране Матилде; та оне су већ таквом чему привикнуте. Таква женска опет као Матилда научена је на такво поступање, и код ње није шта ново такво што. Не једну жртву је тако оправила.
Решпект пре времена плати и други месец напред, само да имају трошка, а Емилија узме гитар, па заборави сву невољу, и Решпекту свира, пева. Кад пева, лице јој се смеши, а срце тужно, и на оку јој можеш читати. Формално кокетује, а Решпект онда гледи на страну, па глади бркове. Зове Емилија Решпекта у шетњу, у позориште; он неће. Чуди се Емилија; нити зна да је воли, нити зна да је не воли. Види Решпект како је код ње и матере. Долазе девојке и уче код Емилије гитар и играти; дођу и младићи, па онде пију и певају. Емилија не зна још како са Решпектом стоји; мора га једаред из флегме извући. Моли га да се с њом по променади шеће; ако јој то учини, поклониће му и душу и срце. Решпект одбије, каже да је више сажаљује него да би љубави тражио. Емилија поражена, већ види да је одсвуд сасвим поражена.
Но и Решпекту већ није до чекања, и његова судба мора се решити.
Објашњења[уреди]
1 Demi-mondе, франц., "полу-свет", проблематичне женскиње.
2 Кнота, нем. Knote, чвор, фигуративно: простак.
3 demoiselle, франц., госпођица, дружбеница.
4 Писати, у смислу: заврштати.
5 Истопрчен, смешан, усиљен,