Васа Решпект/XX
XX
Настала је година 1848. Фебруарски банкети срушише у Паризу орлеанску династију. Потресе се цела Француска, за њом Италија; дође ред на Аустрију. Само у Турској, у том европском "Цинзибару"[1], за чудо и приповест, мир и тишина влада. Цела Немачка сплетена, збуњена. Русија као укочена гледа на Француску шта ће онде бити, и мисли се: ратос и Турске и Цариграда! Само је Блистателна Порта своју Јанусову капију затворила, канда је вечити мир настао. Нико се не миче за тужну рају, нити Србија, нити посестрима Банија, а Мује комотно тутунишу: "Алах ил алах! Ђаури нек се међу собом кољу!"
У Бечу истерају Метерниха, у Пожуну Кошут жари, у Загребу и Карловцима саборишу; граја, жагор свуд, док не дође Револуција, или, мало мекше да рекнемо, покрет. Србљи траже војводину. Већ се зато и покољу. Дођу у помоћ из Србије. Мађари од којекуд своје регименте кући довлаче, приправљају се за одбрану и нападај. Свуд је пламен букнуо.
У тој великој промени, настане и код Решпекта промена. Глучак тамничар буде премештен у О. за тамничара, на много већу и бољу штацију. Нов тамничар дође, а Глучак са породицом оде. Било је ту плача од Анице и породице. И Решпекта канда је гром у прса ударио зна да: никада више таквог тамничара неће имати. Али шта ће? Мора се судбини покорити.
Сама Аница и Решпект остану. И попу преместе у; Италију.
Нов тамничар је строг, држи се строго прописа, и већ Решпект нема оно што је имао. Како је чуо да нов долази, предао је Глучку све излишне ствари, и сад је у казамату само Решпект, даске, слама, ћебе, јашкреби[2] и пацови. Шта више добио је и коморате, чему се Решпект ни најмање не радује.
Покрет је потресао и самога тамничара.
Већ се којегде туку. У Галицији лежи регимента Виљем хусари. Узбуни се регимента, хоће кући у Угарску. Обрштар и остали штабни официри држе је у запти, али ништа не помаже. У тешким околностима ритмајстор Сонтаг изведе регименту из Галиције и доведе кући у Угарску. То је свуд страшно брујало, и глас је допро и у Решпектов казамат, јер недалеко одовуд промарширали су. Тај глас узбуди чуство слободе у Решпекту. Неће више да буде роб, хоће да се ослободи. Неколико дана премишља како би то произвео. Коморату ком налако поверити се, зло, али сам по себи и са собом не може ништа. Решпект је имао скривених новаца. Једном се, коме том, мора поверити. Један му се наклоним показао одмах у почетку. Има човек код куће породицу, за њом тужи како се она рани, и проклиње живот свој. Решпект види да искрено говори, а није имао никаква узрока лисичити. Тај је имао у месту земљака, с ким се каткад уз пут сусрео и по реч две прословио. Каже му Решпект: кад би му на руку ишао, он би га помогао, па и његову породицу, па му већ пре тога неколико пута понешто новаца дао.
Коморат на то пристане. Решпект није имао никад присна, интимна комората, па је могао лако накаљати. Сад већ што му драго: ако овако не иде, он ће пре или после ма како ослободити се. Решпект и његов колега испод руке купе прње од старих хаљина. То после Решпект склапа, крпи, да изиђу какве просјачке хаљине. Стече и стару капу, и подеране ципеле. Осим тога, тај колега, по упутству Решпектовом, добије из потаје преко поменутог свог земљака, а овај опет од Анице, мало боље хаљине: један капут, панталоне, напршњак, ципеле и капу. То је трајало месец дана док је Решпект све то парче по парче добио. И то је много муке стало. То је ишло по теснацима, по телеграфу мига, испод гуњца, и свакако, све у највећој опасности, јер у сваком тренутку могла се ствар приметити. Добио је Решпект и један нож, и парчета од гвожђа. Решпект, кад има времена дању, крпи, склапа старе хаљине, а ноћу тестерише окове у саставку, где је најтање, и што се може сакрити.
Један дан изићи ће сви робови на велики посао. Сад је време ту за Решпекта. Договори се са коморатом: Решпект ће се обући кад се казамати отворе најпре у просјачке хаљине, а под гуњцем робијашким, у једној марами, завезаној гужви, понети боље хаљине.
Отварају се казамати, излазе робови. Тамничар иде од врата до врата па отвара, и зове их напоље, па онда опет даље. Робова доста, а само два солдата стража. Скупе се да их тамничар поброји. Сад се мигоље као чикови. Решпект разгледа на три корака од њега један теснац кланац, али ту је баш стража. Решпект гледи на комората, а коморат на њега: ту је одсудан тренутак. Тамничар виче где како треба да се ради, и она стража од теснаца приближи се клупчету. Један тренутак нико не пази. Решпект опет приближава се кланцу. Сад коморат громким гласом још запита тамничара одакле ће почети посао. Сви сад гледају на уста тамничару. Решпект завије у кланац, у тренутку разломи у саставку већ до најтање претестерисане окове, скине и баци са себе гуњац и робијашке чакшире, под руком гужва хаљина, па јури даље, на поље, преко јаруга и потока, баш онуда куда се обично слабо иде. Коморат двапут затракује тамничара питањем, да се овај ражљути и на све заборави.
Кад су се раштркали, баци око тамничар на све стране не види Решпекта. Повиче, скупи их опет: нема Решпекта. Пита куд се део: нико не зна. Сад тражи га на све стране, даду из топа пуцати у знак да је роб побегао. Нашли су у кланцу и окове и робијашке хаљине. Потера иде на све стране, али Решпект не иде обичним путем, него онуда где је најтеже, и куд и сама потера допрети неће. Решпект иде сасвим противним путем. Дође у једну шуму, ту се преобуче у боље хаљине, новце је имао пре тога на телу привезане, па иде даље. Још није било онде телеграфа, па то бегство није се могло на све стране означити, и тако Решпект сад лево, сад десно, пут Пешти узима, нити га ко узнемирава. Комотно дође у Пешту. Одене се, па прва му је брига била да дочека Аницу. Аница је за онај мах држала кола у приправности, па како чује топ, одмах избегне скупа са главним пртљагом, а ситније ствари остави. И добро је чинила што се за времена уклонила, јер и њу тражише да је на одговор ставе. Кочијаш био је са својом породицом њен пријатељ, и кад се вратио, ма да се знало и видело да је он возио, тим опет нису ништа докучили, јер се њега роб не тиче: по њему може бегати куд хоће. У првом селу, сасвим у противном правцу, оставио је, и тако се и ту изгуби траг.
Дође и Аница. Кад је опет види као слободан човек, сузе рони од радости. Није шала толико у ропству провести, најпре дванаест па онда три године у ропству провести, петнаест година најлепше младости! И још га то није срушило!
Решпект је дао још у тамници коморату за услугу у напред педесет форината, и толико је његовој породици послао.
Објашњења
[уреди][1] - Занзибар, острво у Индијском Океану.
[2] - Јашкреб, јакреп.