Ванда/5
ПОЈАВА V
МЛАДА, БОГОР и ГОСТОВИТ; за њима остала пратња.
БОГОР:
Посланици краља Ритигера?
МЛАДА:
Бар тако сам свећеника чула
Гдје краљици рече.
БОГОР:
Шта ти хоће?
Што долазе с пратњом тако сјајном?
МЛАДА:
Даље чути не могох, јер старац,
Наложив нам да му претходимо,
С њом заоста тихо бесједећи.
БОГОР:
Шта ти мислиш о доласку њнном,
Гостовите?
ГОСТОВИТ:
Соко, мој Богоре,
Шеву гони: опкладио бих се
О мојега најљепшега коња
Да дођоше по Вандину руку.
БОГОР:
Та је сумња и кроз моју душу
Пројурила; ну надам се да ће
С презирањем бити одбијени.
ГОСТОВИТ:
То још не знам; ја знам једно само.
МЛАДА:
Краљица се ево приближује:
Погдедајте како ј' узбуђена!
ГОСТОВИТ:
(На по гласа.) Н'јеси ни ти, пријатељу, мање.
Би ли збиља сад клонуо духом?
То ја теби нећу допустити.
Ако Ванда мора чија бити,
То ће бити, Перуна ми, твоја,
Или више ја пасати нећу
Бритка мача, ни јахати коња,
Ни осјећат' у грудима мојим
Како срце за тебе ми бије.
Ово памти.
БОГОР:
Хвала, мили друже;
Али твоју према мени љубав
Ти не можеш сунут' њој у срце.
ГОСТОВИТ:
Шта ти рекох, остајем при томе.
|