Бури и Енглези/II

Глава прва

Газда Радисав је човек старога кова. Кафеџија је и механџија. Гледа свој посао, ради неуморно и савесно, а није му до шале, јер има да исхрани неких деветоро своје

деце, с којима, кад се ту скоро сликао, и слика му изложена била у излогу, сви су казали: »Ево бурске фамилије!« Од тада су њега и прозвали Радисав Бур, а кафану му

Бурска кафана. Па и због тога, а и иначе, као поштен човек и добар Србин, природно је било сасвим да је силно симпатисао маленим и јуначким Бурима, јер је налазио

велике сличности између Срба и Бура, а још веће између Турака и Енглеза.

Газда Радисав је — како већ рекосмо — држао кафану и механу. Ено је на углу улице. Мала, чиста кафана, са четири-пет столова и са вертхајмовом касом, у којој поред

новца и хартија држи увек газда Радисав, за своју душу, и по један добар, избиран комад ужичке пршуте, печенице назване. Мала кафаница, али добро ради. Ту долази

разноврсна публика. И отмена, која зна шта је добро пиће, и сиромашнија, којој је ракија једина утеха у овом неправде пуном свету. Ту долазе и људи који више воле

дела него речи, више добро пиће него најбоље друштво; и више воле да гледају пуне чаше него да слушају празне разговоре. Другим речима, људи који обично поручују по

чашицу тек кад се дигну да плате, — а они плате лепу сумицу. Седе тако, па сваки усамљен. За сваким столом по један. Пију сваки сóло, па изгледају као болесници у

каквом бањском парку који пију и послушно издржавају лекарем прописану им дијету. Сви ћуте и слабо се један с другим разговарају.

А и сам газда Радисав воли то више него вреву и галаму. Нарочито мрзи свираче и песме, а Цигане и швалерске песме — ни да чује! Ко хоће песму — мислио је и резоновао

је честити газда Радисав — тај је може чути само уз гусле које су му висиле у кафани на зиду иза келнераја. Њих би давао добром певачу, и овај би тада загудио и

запевао, а гости су слушали. Управо, морали су слушати и дивити се, јер је и газда Радисав тада слушао. Тада би престала свака служба у кафани; где се ко затекао,

морао је ту остати. Газда Радисав није тада ништа слушао ни гледао; никога није послуживао тада, само је гледао и слушао певача, и мрзио свакога ко би поручивањем

збуњивао певача и прекидао му песму. У тој су се кафани певале све наше јуначке песме, и оне старије и ове новије. А како је сада интересовање за Буре било врло

велико, то није ни чудо што су се у Бурској кафани почешће певале уз гусле и слушале песме о бојевима и победама бурским над Енглезима. Сам газда Радисав спевао их је

јужним наречјем а Клéмпо — чувени гуслар, који је опевао неколико партијских митинга и гунгулâ, — он их је уз гусле гудио. Једна тако бурска песма, сећам се, почиње

се овако:

У хиљаду и осмој стотини,

Деведесет деветој години,

Књигу пише јенглеска краљица,

Главом млада дилбер-Викторија,

Па дозива младе џентлимане.