Buri i Englezi/II

Glava prva

Gazda Radisav je čovek staroga kova. Kafedžija je i mehandžija. Gleda svoj posao, radi neumorno i savesno, a nije mu do šale, jer ima da ishrani nekih devetoro svoje

dece, s kojima, kad se tu skoro slikao, i slika mu izložena bila u izlogu, svi su kazali: »Evo burske familije!« Od tada su njega i prozvali Radisav Bur, a kafanu mu

Burska kafana. Pa i zbog toga, a i inače, kao pošten čovek i dobar Srbin, prirodno je bilo sasvim da je silno simpatisao malenim i junačkim Burima, jer je nalazio

velike sličnosti između Srba i Bura, a još veće između Turaka i Engleza.

Gazda Radisav je — kako već rekosmo — držao kafanu i mehanu. Eno je na uglu ulice. Mala, čista kafana, sa četiri-pet stolova i sa verthajmovom kasom, u kojoj pored

novca i hartija drži uvek gazda Radisav, za svoju dušu, i po jedan dobar, izbiran komad užičke pršute, pečenice nazvane. Mala kafanica, ali dobro radi. Tu dolazi

raznovrsna publika. I otmena, koja zna šta je dobro piće, i siromašnija, kojoj je rakija jedina uteha u ovom nepravde punom svetu. Tu dolaze i ljudi koji više vole

dela nego reči, više dobro piće nego najbolje društvo; i više vole da gledaju pune čaše nego da slušaju prazne razgovore. Drugim rečima, ljudi koji obično poručuju po

čašicu tek kad se dignu da plate, — a oni plate lepu sumicu. Sede tako, pa svaki usamljen. Za svakim stolom po jedan. Piju svaki sólo, pa izgledaju kao bolesnici u

kakvom banjskom parku koji piju i poslušno izdržavaju lekarem propisanu im dijetu. Svi ćute i slabo se jedan s drugim razgovaraju.

A i sam gazda Radisav voli to više nego vrevu i galamu. Naročito mrzi svirače i pesme, a Cigane i švalerske pesme — ni da čuje! Ko hoće pesmu — mislio je i rezonovao

je čestiti gazda Radisav — taj je može čuti samo uz gusle koje su mu visile u kafani na zidu iza kelneraja. Njih bi davao dobrom pevaču, i ovaj bi tada zagudio i

zapevao, a gosti su slušali. Upravo, morali su slušati i diviti se, jer je i gazda Radisav tada slušao. Tada bi prestala svaka služba u kafani; gde se ko zatekao,

morao je tu ostati. Gazda Radisav nije tada ništa slušao ni gledao; nikoga nije posluživao tada, samo je gledao i slušao pevača, i mrzio svakoga ko bi poručivanjem

zbunjivao pevača i prekidao mu pesmu. U toj su se kafani pevale sve naše junačke pesme, i one starije i ove novije. A kako je sada interesovanje za Bure bilo vrlo

veliko, to nije ni čudo što su se u Burskoj kafani počešće pevale uz gusle i slušale pesme o bojevima i pobedama burskim nad Englezima. Sam gazda Radisav spevao ih je

južnim narečjem a Klémpo — čuveni guslar, koji je opevao nekoliko partijskih mitinga i gungulâ, — on ih je uz gusle gudio. Jedna tako burska pesma, sećam se, počinje

se ovako:

U hiljadu i osmoj stotini,

Devedeset devetoj godini,

Knjigu piše jengleska kraljica,

Glavom mlada dilber-Viktorija,

Pa doziva mlade džentlimane.