Бродар (Јован Илић)
| Бродар Писац: Јован Илић |
Бродар
Љуто бродар у невољи цвили,
На пучини мора валовита:
Авај мени, до Бога милога!
Гдје погибох без земана свога,
У вихора страхотноме б'јесу,
Ни за славу, нити за јунаштво.
Већ за вјеру, а невјером црном!
Сјаји морски очи моје бјеху,
Бистри вали, што зјенице саме,
За њих вазда марио сам тужан,
Кано братац за сестрицом милом.
Ма је срце у невјере црно!
Сјајно небо на јад ми помркну,
Таласима ускипље се море,
А милине...? сад су пакла знаци!
Ах, вихоре, гром те замукнуо!
Сиње море, црн ти образ био!
Што се дижеш, што грдилом претиш?
Мало л' ти је — за мало ти било! —
Твог бјеснила и помама грозна,
Већ још хучеш хуком страховитом,
И последњу утрнут свијећу,
Сјем свијета, те ништ' другог нема?
Удри, бјесни, букти, пламти, с'јевај,
Ја се тебе већ страшити нећу,
Тресни жвалом о мраморне ст'јене,
Кап ће твоја прије промрзнути
Но Божија усахнути рука.
Напомене[уреди]
- Ова песма је објављена у Подунавка 1847, бр. 42; Пјесме 1854, II рукопис.
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 39-40, Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|