Божји људи/X Јован
| ◄ IX Парапута | XXI | XI Менко ► |
А, а... Јоване! — храбре га пролазници гледајући га где, задуван, стење вукући своје торбе пуне хлеба, брашна напрошеног по селима. — Стићи ћеш, стићи... Још је рано! ... — Храбре га они и показују му на цркву чији се крст светлуца из вароши.
— ’Оћу ли? — радује се он и издиже на прсте да види варош и увери се да ли ће заиста на време, пре мрака, стићи. Па се онда још више упиње, жури, вуче те своје тешке, пуне торбе да би што пре стигао у варош, пред цркву и да би пре мрака изручио хлеб, брашно, што је тај дан напросио за њу, цркву.
Али чим уђе у маале, опет се заборави. Почне да иде по кућама. Где га не познају, беже од њега, јер тако бесно, халапљиво почне да упада у дворишта. Чим упадне у двориште, он почне да се уноси у кућу и виче:
— Света Богородица поручила...
Жене, пошто умире децу, износе му хлеба. Неке, кад га виде онако кошчатог, крупног, никад не ошишаног ни обријаног да се једва видео из косе и браде а свог ознојеног и рањавог од прошења и вучења тих својих пуних торба, даривају га и питају показивајући на његове пуне торбе:
— Па имаш. Шта ће ти више?
— Није моје! — дере се он на њих.
— Па чије?
— Господње, Свете Богородице... Њено је! — И показује на цркву.
И заиста, од свега што напроси, ништа не узима. Већ тамо, у цркву, вуче и расипа пред вратима. Испочетка клисари и попови били га и терали што тако пред вратима црквеним чини ђубре, али пошто су увидели колико он сваког дана донесе, навуче: хлеба, брашна, пустили га те они после њега то узимали, чистили. Па или то после продавали, или њиме ранили своју стоку.