Божји људи/IX Парапута
| ◄ VIII Биљарица | XXI | X Јован ► |
За њега се не би знало, нити би га толико гледали кад би се он, обично суботом, пред мрак, појавио. Сав нагунтан, са по десет пари кошуља и гаћа око себе и пун других крпа што једнако купи и халапљиво трпа у своје пазухе, недра, ногавице. Други од тих крпа не би могао ни да крочи а камо ли да још као он поскакује пред светом и дере се:
— Парапута! Парапута!...
А још мање би озбиљнији, старији трговци гледали у њ да нису знали да њега још једнако код себе држи, храни, и негује сада већ остарела хаџика Ташана. Она ево двадесет година како не излази из куће, нити се појављује у свет. Па и сада, ма да од старости обневидела, поштапује се, поред неколико снаха, толико слугу, слушкиња, још не дâ да је ко у Парапути одмени. Још као некад, док је била млада, сама она му чисти његово собче, надгледа га, храни, чува и готово једина она што с њиме разговара. Тако, кад би му у чаршији деца изненада пришла и бацајући у њ већ употребљене жигице, почела да вичу:
— Жижа, жижа! И показивала му како ће он од те жигице да се упали, сав изгоре... Па кад би он престрашен, побеснео од тога почео да баца са себе одело, да бежи натраг кући, улеће у капију и да јури по дворишту, башти, једнако бацајући са себе одело и дречећи бесно да се чак и слуге склањале од њега... Онда се зна да ће тада стара хаџика изићи. И онако, стара, стењући, силазећи низ куће, почети да га умирује.
— О, мајчице моја. Зар ми те опет ти наколници уплашили. Не бој ми се, не бој. Ево, ја, ја идем... утишавала би га идући к њему.
И, некако измучено, болно, прилазила би му, ширећи руке као да јој не утекне. И тако ишла за њим стешњавајући га у какав кут док не би дошла до њ, узела за руке, одвела у његово собче, тамо водом освежавала, умивала, полагала у постељу увијала и остајала да стоји уза њ док се он не би потпуно смирио, престао да се унезверено тресе и муца:
— Жижа! Жижа! — показивајући јој на своје крпе, одело који ће да му изгоре од бачене жигице на њу.
А сви су знали зашто она тога, Парапуту, ево већ целога века надгледа, чува. Муж јој, као што у она времена доликоваше јединцима и наследницима богатих очева, тако и њен муж, севдишући и пијући умро рано те она усред целе, велике, чувене куће остала сама са двоје деце. Она била млада, лепа, и како остала удовица, још више се пролепшала, набујала а онако сама у свој великој, богатој кући преварила се и загледала у неког лепог, чувеног са своје лепоте т.з. Ману-Грка. Убрзо се то дознало. Скупила се породица. Не толико с мужевљеве јој стране колико с њене. Нарочито отац јој. И, шта су могли да чине с њом? Да је без деце? Онда се зна шта се у тим приликама ради. Дâ се отров да га добровољно попије. Али, шта ће с децом. Да су деца сирота, онда би их узео деда, отац њен, да их чува. Али толика имања, богаства. И свет би казао да је он узео децу да чува да би им приграбио имање. А да опет, као што је и то обичај, удаду је за неког слугу, каквога блесастога, последњег у маали, исквариће се пород... И шта су могли друго? ... Напослетку једва су изнашли, довели тога Парапуту и дали јој га, да целог века, готово затворена у кући, само њега храни, чува, надгледа. Прво њему да однесе ручак, вечеру и све што треба, па онда себи... И то јој је била као казна, испаштање.