Božji ljudi/X Jovan
| ◄ IX Paraputa | XXI | XI Menko ► |
A, a... Jovane! — hrabre ga prolaznici gledajući ga gde, zaduvan, stenje vukući svoje torbe pune hleba, brašna naprošenog po selima. — Stići ćeš, stići... Još je rano! ... — Hrabre ga oni i pokazuju mu na crkvu čiji se krst svetluca iz varoši.
— ’Oću li? — raduje se on i izdiže na prste da vidi varoš i uveri se da li će zaista na vreme, pre mraka, stići. Pa se onda još više upinje, žuri, vuče te svoje teške, pune torbe da bi što pre stigao u varoš, pred crkvu i da bi pre mraka izručio hleb, brašno, što je taj dan naprosio za nju, crkvu.
Ali čim uđe u maale, opet se zaboravi. Počne da ide po kućama. Gde ga ne poznaju, beže od njega, jer tako besno, halapljivo počne da upada u dvorišta. Čim upadne u dvorište, on počne da se unosi u kuću i viče:
— Sveta Bogorodica poručila...
Žene, pošto umire decu, iznose mu hleba. Neke, kad ga vide onako koščatog, krupnog, nikad ne ošišanog ni obrijanog da se jedva video iz kose i brade a svog oznojenog i ranjavog od prošenja i vučenja tih svojih punih torba, darivaju ga i pitaju pokazivajući na njegove pune torbe:
— Pa imaš. Šta će ti više?
— Nije moje! — dere se on na njih.
— Pa čije?
— Gospodnje, Svete Bogorodice... Njeno je! — I pokazuje na crkvu.
I zaista, od svega što naprosi, ništa ne uzima. Već tamo, u crkvu, vuče i rasipa pred vratima. Ispočetka klisari i popovi bili ga i terali što tako pred vratima crkvenim čini đubre, ali pošto su uvideli koliko on svakog dana donese, navuče: hleba, brašna, pustili ga te oni posle njega to uzimali, čistili. Pa ili to posle prodavali, ili njime ranili svoju stoku.