Божји људи/XVI Марко
Kажу да је услед нађених неких у земљи старих пара померио памећу. Био крупан, кошчат. А мрачан. Никад не говорио, нити се чуо кад ишао. Ишао као нека сенка, али право, круто. Свако би јутро њега било пред варошком, саборном црквом. Али није смео да улази унутра, већ би стајао до улаза, вирио у њу, у олтар, као да нешто ишчекује отуда. И тако пажљиво вирећи у цркву, једнако мрачан, не мичући се, годинама је одстојивао сваку службу. Дању се завлачио негде и тамо цео дан и ноћ прележао да би сутра, ујутру, опет поранио и на време, у почетку службе, дошао да, вирећи у цркву, ишчекује нешто.
А некад био добар домаћин. Имао жену и децу већ ожењену и разудату. Долазили би његови из села. Некад молбом, некад силом, везаног, одводили га натраг или у село, код куће, или у манастир на молитву и исцелење. А тамо су их везаних у дугачким кошуљама били, тукли. Али он би све: и ужета кидао и затвор обарао, растурао, да би само опет ујутру, тачно, кад почне у вароши служба, био пред црквом да исто онако ћутљив стоји на улазу, вири унутра и ишчекује. Узалуд би му његови опет долазили, молили га да га воде кући, он би их некако страшно, крвнички све одбијао.
— Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. Богородици). С Богородицом имам работу... Она ме зове... Чекам Богородицу. — Одгуривао би своје да би и даље остајао да онако непомично, пажљиво вири у цркву.