Božji ljudi/XVI Marko

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

XVI Marko
◄   XV Mase XXI XVII   ►

Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat. A mračan. Nikad ne govorio, niti se čuo kad išao. Išao kao neka senka, ali pravo, kruto. Svako bi jutro njega bilo pred varoškom, sabornom crkvom. Ali nije smeo da ulazi unutra, već bi stajao do ulaza, virio u nju, u oltar, kao da nešto iščekuje otuda. I tako pažljivo vireći u crkvu, jednako mračan, ne mičući se, godinama je odstojivao svaku službu. Danju se zavlačio negde i tamo ceo dan i noć preležao da bi sutra, ujutru, opet poranio i na vreme, u početku službe, došao da, vireći u crkvu, iščekuje nešto.

A nekad bio dobar domaćin. Imao ženu i decu već oženjenu i razudatu. Dolazili bi njegovi iz sela. Nekad molbom, nekad silom, vezanog, odvodili ga natrag ili u selo, kod kuće, ili u manastir na molitvu i iscelenje. A tamo su ih vezanih u dugačkim košuljama bili, tukli. Ali on bi sve: i užeta kidao i zatvor obarao, rasturao, da bi samo opet ujutru, tačno, kad počne u varoši služba, bio pred crkvom da isto onako ćutljiv stoji na ulazu, viri unutra i iščekuje. Uzalud bi mu njegovi opet dolazili, molili ga da ga vode kući, on bi ih nekako strašno, krvnički sve odbijao.

— Bogorodica (a varoška crkva bila je po svećena Sv. Bogorodici). S Bogorodicom imam rabotu... Ona me zove... Čekam Bogorodicu. — Odgurivao bi svoje da bi i dalje ostajao da onako nepomično, pažljivo viri u crkvu.