Божји људи/VI Бекче
— ...Ха! Зорт! — Утрчи он и посред њих, просјака, упадне. — Трзајте се. Тамо... просјачка веро, бре!
И почне да их гура, растерује, док он, у средини, најбоље место не заузме.
Неки гунђају. Слепци се повлаче, сакати хватају штака, а неки му, узмичући се и прете:
— Бекче, миран. Миран да си, Бекче!
А он их једнако гура од себе. Што даље да су од њега. И кад их растера да може он комотно, слободно да седи, не дижући шајкачу с очију и не престајући да грди просјаке, вади скривену у недрима своју торбу, меће је пред себе, нагиње се над њу, шири је, и почне онда на сав глас да призива пролазеће жене: да му уделе... Све их по имену зове. Сваку познаје и од сваке проси. Чак кад нека њему не пружи, већ до њега коме другоме просјаку, он се издиже, граби јој из руку и меће у своју торбу. А кад напуни торбу, одмах престаје да проси и диже се. Па оно што му је сувише у торби, нарочито парчад хлеба од непшенична брашна, не добро и масно умешених питâ, баницâ, он то издваја и даје. Дели око себе, међ просјаке, једнако грдећи их:
— На, на... — Баца им у крила, лица. — Насити се, просјачка веро.
И, радостан, поскакујући, одјури у варош с оним што је напросио, певајући из свег гласа.
Обично иде у оне механе по чијим шталама спава. И тамо, оно што је напросио, раздаје сељацима грдећи и њих, сељаке.
— На, бре... на, сељо... Узми, једи... у твом веку овако што убаво, месено, ниси изео... и никад нећеш да изедеш... Једи, сељо... — И све што год је напросио ређа пред сељаке да једу.
А сељаци ако му за то коју ракију плате — добро, ако не — не тражи. Само ни ту не остаје. Опет одјури даље — по маалама, кућама да што послуша, исцепа дрва, донесе воде... А увек весео, с песмом, набијеном шајкачом до очију, бос, разголићених груди... Био је леп човек. Млад, плав, кошчата и извијена лица с пуном, кратком брадом.
Сви су га знали, а и волели га. Колико пута бане у ма чију кућу, и затражи од домаћице:
— Ракије да ми дâш!
— Шта ће ти ракија? Хлеба да ти дам! — нуди га домаћица.
— Хлеб сама једи! — одбија он увређено. И, с рукама остраг, још јаче набијеном шајкачом над очи, уноси се у њу љутито: — Шта ће ми хлеб? Хлеб је за просјаке. А Бекче просјак није! Ракију да ми дâш.
Домаћица шта ће? Дâ му.
И тако од једне до друге куће, напије се. Али тад не иде као други, не завлачи се међ плотовима и амбарима да тамо спава, хрче, ваља се онако пијан по прашини, већ певајући из свег гласа, кршећи се као неки „ерген“, пролази поред кућа најбогатијих и најлепших девојка и иде у најбоље механе да тамо пева и игра. А то његово играње — неко тресење снагом, поцупкивање, ударање коленима о под, земљу — толико је, да кад би други тако што урадио, недељу дана не би се дигао из постеље, а њега ни зној не пробије. Па кад и мрак, ноћ падне, ни тада се не умара ни смирује. Онда иде из вароши у крајње, пусте улице, у њиве, винограде и тамо сам пева, лута...
И кад није пијан опет лута. Нарочито кад настану ноћи с пуном, јаком месечином. Тада не пева, већ виче и игра, игра, спрам месечине. Чак и кад се месец од мутна неба или облака не би видео, он би опет к њему у правцу, у ком би се назирао кроз облак, ишао, лутао.
Људи, слушајући то његово певање и лутање за месечином, говоре:
— Бекче пијан пева.
— Хоће нешто да га ’алоше, зло снађе, Бог га не убио! — Чудили би се други испуњени страхом од тог његовог певања и лутања по пустим пољима за месечином.